Питања читалаца

◼ Да ли треба лично један хришћанин, у смислу 2. Солуњанима 3:14, 15, да „назначи“ другог хришћанина у скупштини због његовог начина живота или става?

Особе које постају део хришћанске скупштине воле Јехову и желе да живе искрено по његовим начелима. Боље је да се дружимо са њима него са светским људима. Можда се угодно осећамо нарочито у друштву неких хришћана, као што је то био случај код Исуса који је „посебно волео“ апостола Јована и са тројицом од дванаесторице био веома близак. Па ипак, он је изабрао све њих, бринуо се за њих и волео их (Јован 13:1, 23; 19:26; Марко 5:37; 9:2; 14:33). Иако сва браћа имају грешке—за које морамо да имамо разумевање и да их опростимо—знамо да су браћа у вери, углавном, добро друштво за нас (1. Петрова 4:8; Матеј 7:1—5). Међусобна љубав јесте ознака хришћанске скупштине (Јован 13:34, 35; Колошанима 3:14).

Али, може се догодити да неко има став или начин живота који ми лично не можемо да одобримо. Апостол Павле је писао о хришћанима у Коринту, чије лично гледиште о васкрсењу није било исправно и који су живели по геслу: „Једимо, пијмо и веселимо се!“ Зрели хришћани у скупштини морају бити опрезни према таквој браћи у вери, јер је Павле саветовао: „Не варајте се. Рђаво друштво квари корисне обичаје“ (1. Коринћанима 15:12, 32, 33).

Овај општи савет важи и данас. На пример: „један хришћански брачни пар може да утврди да им деца могу пасти под рђави утицај—ако се друже са другом децом која не узимају озбиљно истину или су светски настројена. Можда ће та деца касније напредовати на основу божанског школовања. Али, док год нема знакова таквог напредовања, брачни пар може да ограничи својој деци играње са таквом децом и посећивање такве деце. Но, то није исто што и „назначити“ кога, о чему је реч у 2. Солуњанима 3. глави. Родитељи тиме следе само Павлов савет о избегавању „рђавог друштва“.

Ситуације које изискују да се некога „назначи“ јесу далеко теже него поменути пример са децом. У скупштини се може догодити да неко својим небиблијским поступањем наводи на саблазан иако још нема оправданих разлога за искључење споменутом у 1. Коринћанима 5:11—13. Такво се понашање појавило у скупштини у старом Солуну, те је Павле писао: „Чујемо, наиме, да неки међу вама живе неуредно, не раде ништа, него се баве непотребним пословима“ (2. Солуњанима 3:11, др Чарнић).

Шта је ваљало да предузму други хришћани у Солуну? Павле је писао: „А вама налажемо, браћо, у име Господа нашега Исуса Христа, да се одвојите од свакога брата који живи неуредно, а не по предању које су примили од нас. А вама, браћо, да не дотужи добро чинити. Ако пак ко не послуша нашу реч упућену овом посланицом, назначите тога и не мешајте се с њим—да се посрами. И не сматрајте га непријатељем, него га саветујте као брата“ (2. Солуњанима 3:6, 13—15, др Чарнић).

Иако Павле није именовао лењивце који су се мешали у туђе послове, разоткрио је њихово непристојно понашање пред скупштином. Сви хришћани који су знали ко су били ти неуредни могли су да поступају са њима као са „назначенима“. Савет „држите их назначенима“ (НС) садржи грчку реч која значи „назначите их стално за себе“ (Нови свет превод—са фуснотама, енг.), то јест „обазирати се посебно на кога“. Павле им је рекао да треба да престану да се друже са „назначенима како би се постидео“. Није требало да га браћа потпуно избегавају, јер им је Павле саветовао ,да га и даље озбиљно опомињу као брата“. Али, тиме што би ограничили своје приватно дружење са њим, могли би га навести да се постиди и постане свестан потребе да се равна по библијским начелима. А у међувремену би браћа и сестре били заштићени од његовог рђавог утицаја (2. Тимотеју 2:20, 21).

Данашња хришћанска скупштина такође примењује тај савет. У енглеској Кули стражари од 1. фебруара 1982. на 31. страни било је истакнуто да не можемо некога назначити само зато што се ми лично разилазимо у мишљењу са њим и што лично желимо да избегнемо контакт са њим. Као што показује случај из Солуна, назначење јесте реакција на тешку повреду библијских начела. Најпре покушавају више пута старешине да помогну дотичној особи, опомињући је. Ако проблем и даље остане, онда могу, без да помену име те особе, да одрже пред скупштином упозоравајући говор о неуредном живљењу, као што је Павле упозорио Солуњане. И тек онда појединачни хришћани сматрају залуталу особу „назначеном“.

Ту је потребна пре добра моћ разлучивања него предодређена правила о сваком аспекту назначења. Павле није дао никаква детаљна правила за проблем у Солуну, тиме што би утврдио колико дуго мора неко да одбија да ради да би био назначен. Старешине су у додиру са стадом и могу помоћу разума и моћи разлучивања да установе да ли је нека ситуација тако тешка и наводи на саблазан да је неопходно да се одржи пред скупштином један упозоравајући говор.

Означење има, између осталог, за циљ да се посрами неуредан хришћанин и прекине са својим небиблијским живљењем. Појединци који су га назначили, пре свега старешине, охрабриће га и посматраће његов став док имају додира са њим за време састанка и у служби проповедања. Када виде да су се побољшали проблем и став, који су изискивали назначење, тада могу да прекину са ограничењем приватног дружења са њим.

Назначење не треба да се побрка са личном или породичном применом Божјег савета о избегавању рђавог друштва. Иако назначење није често потребно, треба да буде јасно да се ту ради о библијској мери која мора да се предузме када за то постоје оправдани разлози. Ту су меру предузела и наша браћа у Солуну.