Дубље значење 1. и 2. књиге о Царевима
ИСУС је једном приликом, када је говорио у граду Назарету где је живео, рекао нешто што је изазвало изненађујуће снажну реакцију међу његовим слушаоцима. Назарећани су се, изгледа, питали зашто није у њиховом граду чинио толика чуда као у другим градовима. У одговору на то питање Исус је употребио два библијска примера. Ево шта је рекао:
„Заиста вам кажем да ниједан пророк није прихваћен у свом завичају. Заиста, такође вам кажем, у Илијино време било је много удовица у Израелу, када небо би затворено три године и шест месеци, па наста велика глад по свој земљи, и ни једној од њих Илија није био послан него само некој удовици у Сарепту, у земљи сидонској. И за време пророка Јелисеја било је много губавих у Израелу, али ни један од њих не би очишћен сем Намана Сирца“ (Лука 4:24—27, НС). На то су се разбеснели слушаоци и покушали да убију Исуса. Зашто су тако н силно реаговали?
Да бисмо на то пронашли одговор морамо да погледамо у Хебрејским списима и прочитамо историјске извештаје о Илији и Јелисеју. Хришћани у првом веку били су темељно упознати са тим књигама, а тако исто и Јевреји који су их слушали. На безброј места осврнули су се хришћански писци Библије на догађаје и личности из тих ранијих књига да би илустровали неку мисао — управо као што је и Исус чинио. Слушаоци су одмах спознали и разумели те осврте. Ако желимо да извучемо потпуну корист из Исусових наука, морамо да препознамо те осврте.
Тачно је да је немогуће разумети потпуно Хришћанска грчка списа уколико нам нису позната Хебрејска списа. Историјски извештаји о пророцима Илији и Јелисеју, на које се Исус осврнуо, записани су у Првој и Другој књизи о царевима. Треба да размотримо те две књиге да бисмо илустровали ту мисао коју је Исус изнео и увидели како нам познање садржаја тих књига пружа дубље и живље разумевање Хришћанских грчких списа.
Неповољно упоређење
Пре свега: зашто су Назарећани били тако љути када се Исус осврнуо на два чуда која су учинили Илија и Јелисеј тада пре више од 900 година? Исус је очигледно упоредио Назарећане са Израелцима из Северног краљевства Израела за време Илије и Јелисеја. А по извештајима из 1. и 2. Царевима, Израелци се у то време нису налазили у добром духовном стању. Израелци су прешли да обожавају Вала и прогонили су Јеховине пророке. Илија је, у ствари, бежао од својих земљака када га је удовица у Сарепту, једном страном граду, прихватила и нахранила. И тада је он учинио чудо на које се осврнуо Исус (1. Царевима 17:17—24). Израел је још увек био обузет обожавањем Вала када је Јелисеј излечио од губе сиријског војсковођу Намана (2. Царевима 5:8—14).
Назарећани нису имали разумевања за то што их је Исус упоредио са Јеврејима из тих дана који су вршили паганске обичаје. Да ли је било оправдано Исусово поређење? Очигледно да јесте. Као што је Илијин живот био у опасности у старом Израелу, тако је Исусов живот био сада у опасности. У извештају читамо: „А кад су ово чули, напунише се гнева сви у синагоги, па се дигоше и избацише га из града, те га одведоше на ивицу брда на ком беше саграђен њихов град — с намером да га баце доле.“ Али, Јехова је заштитио Исуса — као што је раније заштитио Илију (Лука 4:28—30, НС).
Слава краља Соломуна
То је само један пример како ове две књиге о Царевима попуњују, тако рећи, речи Исуса и првих хришћана. Размотри још један пример. У својој Беседи на гори Исус је подстакао своје слушаоце да се ослоне на Јехову у погледу материјалних потреба. Рекао је између осталог: “Шта се бринете за одело? Научите се од љиљана у пољу, како расту, нити тешко раде, нити преду. А ја вам кажем да ни Соломун у свој слави својој није био тако обучен, као један од њих“ (Матеј 6:28, 29, НС). Зашто се Исус овде осврнуо на Соломуна?
Требало је то да знају Јевреји који су га слушали јер им је била позната Соломунова слава. Донекле је описана у 1. Царевима (као и у 2. Дневника). Вероватно су се сећали, на пример, да је за Соломуново домаћинство била потребна свакодневна следећа количина хране: „Тридесет мера (кормера = 220 литара) брашна и шездесет мера обичнога брашна, десет волова угојених и двадесет с паше, и сто оваца, осим јелена, срна, дивокоза и угојене пернате живине“ (1. Царевима 4:22, 23, БА).
Осим тога, тежина злата која је притицала Соломуну у једној години износила је „шест стотина шездесет и шест златних таланата“ — преко 250 милиона америчких долара по данашњем курсу. И сви украси у Соломуновом дому били су од злата. „Од сребра не бјеше ништа; сребро бјеше ништа за времена Соломунова“ (1. Царевима 10:14, 21). Пошто их је Исус подстакао да се подсете на све ово. његови слушаоци су брзо схватили шта је Исус хтео тиме да каже.
Исус се осврнуо на Соломуна у још једном другом контексту. Неки су књижевници и фарисеји захтевали од њега да им пружи знак, а Исус им је на то одговорио: „Краљица југа устаће на суду са овим нараштајем и осудиће га; јер је она дошла с краја земље да чује Соломунову мудрост, а види овде је нешто више од Соломуна“ (Матеј 12:42, др Чарнић). Зашто је тај цитат био строги укор за религиозне вође?
Ако познајемо садржај 1. Царевима, онда знамо да је „краљица југа“ била краљица од Сабе. Очигледно је била велика госпођа — краљица богате краљевине. Када је посетила Соломуна, донела је са собом импозантни пртљаг, скупоцено уље и ’врло много злата и драгог камења’ (1. Царевима 10:1,2). Обично су амбасадори тада одржавали мирољубиве контакте између националних владара. Дакле, било је сасвим необично што је краљица од Сабе, као монархиња која влада, лично прешла сав тај пут до Јерусалима да би видела краља Соломуна. Зашто је то учинила?
Краљ Соломун је био веома богат, али и краљица од Сабе је била богата. Сигурно не би предузела такво путовање само да би видела једног богатог монарха. Међутим, Соломун није био само богат, већ је био „већи од свијех царева земаљских богатством и мудрошћу“ (1. Царевима 10:23). Под његовом мудром владавином „живљаху Јуда и Израиљ без страха, сваки под својом лозом и под својом смоквом, од Дана до Вирсавеје, свега вијека Соломунова“ (1. Царевима 4:25).
Оно што је привукло краљицу од Сабе била је Соломунова мудрост. Она „чу извештај о Соломуну у вези са именом Јеховиним, и она дође да га испита постављајући му замршена питања“. Када је стигла у Јерусалим, „дође к Соломуну и рече му све што јој беше на срцу. А Соломун јој одговори на сва њена питања; краљу није било скривено ништа да јој не би умео објаснити“ (1. Царевима 10:1—3, НС).
И Исус је поседовао изванредну мудрост ’у вези са именом Јеховиним’. У ствари, био је „више од Соломуна“ (Лука 11:31). Краљица од Сабе, која није била Јеврејка, превалила је дугачак, напоран пут да би само видела Соломуна и извукла користи од његове мудрости. Дакле, сигурно је онда требало да књижевници и фарисеји слушају са цењењем онога који је био ’већи од Соломуна’ када је управо био пред њима. Али они то нису радили. „Краљица југа“ ценила је много више од њих мудрост која је потицала од Бога.
Алузије на пророке
За време историјског периода који је описан у 1. и 2. Царевима владали су краљеви у дванаестоплеменом краљевству — а касније и у подељеним краљевствима Израела и Јуде. У то време су Јеховини пророци били веома активни међу Божјим народом. Међу њима су се истицали Илија и Јелисеј, које смо већ овде поменули. Они се не спомињу у Хришћанским грчким списима само на том месту где је записано да се Исус осврнуо на њих у Назарету.
Апостол Павле је писао јеврејским хришћанима о вери Божјих слугу из ранијих времена и као један пример навео: „Жене примише своје мртве васкрсењем“ (Јеврејима 11:35, НС). Без сумње је мислио на Илију и Јелисеја — обојица су била употребљена да васкрсну мртве (1. Царевима 17:17—24; 2. Царевима 4:32—37). Када су Исусова три апостола постала ’сведоци Исусове величанствености’ за време визије преображења, видела су Исуса како говори са Мојсијем и Илијом (2. Петрова 1:16—18; Матеј 17:1—9). Зашто је Илија био изабран као представник из реда претхришћанских пророка који су сведочили за Исуса? Ако прочиташ извештај из 1. Царевима и запазиш Илијину снажну веру и силан начин на који га је Јехова употребио, схватићеш одговор.
Па ипак, Илија је био сасвим обична особа као и сви ми. Јаков се осврнуо на други догађај записан у 1. Царевима када је писао: „Усрдно мољење праведниково, ако је делотворно, има много снаге. Илија је био човек са осећањима каква и ми имамо, па ипак се помолио у молитви да не буде кише; и није пала на земљу за три године и шест месеци. Затим се поново помоли, те небо даде кишу и земља донесе свој род“ (Јаков 5:16—18, НС; 1. Царевима 17:1; 18: 41—46).
Даљи одјеци из 1. и 2. Царевима
Многи други цитати у Хришћанским грчким списима садрже одјеке из 1. и 2. Царевима. Стефан је подсетио јеврејски синедриум да је Соломун изградио дом Јехови у Јерусалиму (Дела апостолска 7:47). Многе појединости о тој изградњи записане су у 1. Царевима (6:1—38). Када је Исус разговарао са једном женом у Самарији, та жена му је, сасвим изненађена, рекла: „Како то ти — као Јеврејин — тражиш од мене, Самарићанке, да пијеш? (Јевреји се нису, наиме, дружили са Самарићанима)“ (Јован 4:9, НС). Зашто Јевреји нису контактирали са Самарићанима? У извештају из 2. Царевима описано је порекло тих људи и тиме се расветљава то питање (2. Царевима 17:24—34).
Писмо скупштини у Тијатири, записано у Откривењу, садржи овај строги савет: „Али имам против тебе што подносиш Језабелу, жену која сама себе назива пророчицом и која заводи моје слуге учећи их ’да блудно гријеше и да једу идолима жртвовано месо’“ (Откривење 2:20, СТ). Ко је била Језавеља? Кћер Валовог свештеника из Тира. Као што пише у 1. Царевима, удала се за краља Ахава из Израела и постала краљица Израела. Доминирајући својим мужем, увела је обожавање Вала у већ отпали Израел, довела читаву војску Валових свештеника у земљу и прогонила Јеховине пророке. На крају је умрла насилном смрћу (1. Царевима 16:30—33; 18:13; 2. Царевима 9:30—34).
Жена из скупштине у Тијатири, која је показала дух Језавељин, покушала је, очигледно, да учи скупштину неморалу и кршењу Божјих закона. Такав дух је морао да се искорени из скупштине, као што је и Језавељина породица морала да се искорени из израелског народа.
Да, Хебрејска списа су нам потребна да разумемо Хришћанска грчка списа. Многе појединости би биле без икаквог значења ако не би било Хебрејских списа која нам пружају позадинско објашњење за те појединости. Исус и први хришћани, као и Јевреји којима су они говорили, добро су их познавали. Зашто не би узео себи времена да их исто тако упознаш? Тако ћеш извући потпуну корист из ’свега Писма’ које је „надахнуто и корисно за поучавање“ (2. Тимотеју 3:16, НС).