Како наћи радост у свету пуном проблема

„РАДУЈТЕ се свагда у Господу“, заповедио је апостол Павле. „Опет велим: радујте се“ (Филипљанима 4:4, др Чарнић). Но, многима изгледа такво радовање илузорно. Они се питају: „Како се може човек радовати када мора да се хвата у коштац са сиромаштвом, незапосленошћу, неодговорним колегама на послу, утицајем неморала или притиском у школи?“

Било би једва разумно да Бог очекује од свог народа да се стално налази у стању ликовања. Он је сам инспирисао Павла да прорекне да ћемо живети ’у критичним временима са којима је тешко изићи на крај’ (2. Тимотеју 3:1—5, НС). Међутим, Библија показује јасно да и у најгорим ситуацијама човек може да има извесну меру радости. На пример, Исус је ’издржао мученички стуб’ и ’противречности од грешника’. Он се, наравно, није радовао боловима и ругању мноштва, што је подносио када је био прикуцан на мученички стуб. Павле је чак рекао да су Христове муке биле толико велике да је молио Бога ’јаким вапајима и са сузама’. Али, Исус је могао све то да поднесе због ’радости која је била пред њим’ (Јеврејима 12:2, 3; 5:7, СТ).

Први хришћани су исто водили ’велику борбу уз патње’ тиме ’што су били јавно изложени вређањима и невољама’. Али по речима Павловим, ’примили су отимање својих добара с радошћу’ (Јеврејима 10:32—34). Како им је то било могуће?

Унутрашња или спољна радост?

Радост не долази споља. Она је особина срца. (Упореди са Причама Соломуновим 17:22). Тачно је, додуше, да у ограниченој мери могу да изазову осећај радости спољашње појаве као породица, пријатељи или чак омиљено јело (Дела апостолска 14:16, 17). Напето очекивање нечег доброг може донети радост. (Упореди са Причама Соломуновим 10:28). Међутим, кратко траје радост која је условљена спољашњим околностима.

Понекад нас спољашње околности лишавају радости. На пример, један младић по имену Џим описао је како је на њега деловао светски посао: „Мрзео сам свој посао . . . Нисам могао да схватим зашто бих пео свој живот користио некој фирми која се, изгледа, уопште не занима за мене као особу. Осим тога, многи људи са којима сам радио били су подмукли и неискрени.“ Изазивање радости на вештачки начин води увек у ћорсокак. Џим је испричао: „Од своје десете године узимао сам све могуће дроге. Постао сам веома конфузан и додијао ми је живот који са.м водио. Он се састојао из пића, уживања дроге и журева. За мене је живот изгубио сваки смисао. Питао сам се: „Где можеш наћи нешто боље?“

Џимијево искуство подсећа нас на оно од краља Соломуна. И он је схватио колико је бесмислен покушај наћи радост у задовољавању властитих пожуда:

„Ја рекох у срцу свом: Дед, окушаћу те весељем, па ћеш да се насладиш у радости. И гле, и то беше таштина. Смеху сам рекао: Безумниче!, а весељу: Чему ли ти служиш? И реших у срцу своме да предам тело своје вину, али да ме срце паметно води, и да се у лудостима проведем само да видим шта је добро синовима човечјим да чине под небом у данима живота свога. Извео сам велике радове: сазидао сеци куће, садио винограде, уредио баште и вртове . . . Што су год желеле очи моје, не брањах им, . . . и ја стадох размишљати о свим делима руку својих и о труду који уложих да их изведем, и гле, све је то таштина и трчање за ветром“ (Проповедник 2:1—5, 10, 11).

Има ли ишта у животу што није узалуд, што човеку причињава радост и под најгорим околностима?

Извор праве радости

„Радост Јахвина ваша је јакост“, рекао је Немија (Немија 8:10, СТ). Да, радост долази од свемогућег Бога јер је он Створитељ свих добрих ствари које могу донети праву радост. „Јакост и радост су код њега“ (1. Дневника 16:27, НС). Зато се прави пут за постизање радости састоји у томе: неговати пријатељство са Створитељем, то јест имати као Аврам лични однос са њим (Јаков 2:23). Може ли такво „пријатељство“ донети радост? Запази шта псалмиста вели: „Твоје (Божје) пријатељство је боље од живота“ (Псалам 63:3, The Bible of Living English. То је, узгред речено, и Џим временом увидео. Данас је он радостан хришћанин.

Како може пријатељство са Богом да донесе радост? Јехова ’награђује оне који га озбиљно траже’ (Јеврејима 11:6, НС).. Ко служи Богу, не мора да се плаши да ]е његов труд узалудан или да остаје непримећен. Јехова веома цени чак и најмања дела која сведоче оданост (Упореди са Марком 12:41—44). А када он благосиље своје верне „пријатеље“, тај благослов „обогаћује и не додаје му никакву бол“ (Приче Соломунове 10:22, НС). Људи који љубе Бога напето очекују време када ће бити награђени вечним животом у Божјем праведном уређењу ’Где правда живи’ (2. Петрова 3:13). Таква нада је за хришћане заиста разлог да се радују!

Још треба имати у виду да је „радост“ плод Божјег духа. Бог даје својим пријатељима великодушно од свога духа када га за то моде (Галатима 5:22; Лука 11:13). И какав је резултат? Псалмиста је узвикнуо: „Срећан је народ чији је Бог Јехова! (Псалам 144:15, НС).

Сачувати нашу радост

Упркос свему томе, чак и помазани хришћани у време Павла били су понекад утучени (1. Солуњанима 5:14). Данас изискују притисак и оптерећење у животу још већи данак. Али, пошто је радост особина која долази из дубине срца, таква оптерећења не би смела проузроковати губитак радости. Размотримо у том погледу пример Исуса Христа. Управо смо установили да је он ’поднео мученички стуб због радости која је била пред њим’ (Јеврејима 12:2). Додуше, за Исуса је било прикуцавање на мученички стуб страшно искуство, али његов однос према Оцу био је исувише јак да би он себе сажаљевао. Његовим мислима овладала је ’радост која је била пред њим’: предност да оправда Јеховино име, изглед да ослободи цело човечанство од греха и част да служи као краљ у Божјем царству! Чак и у најгорим тренуцима свог живога могао је Исус да размишља о тим стварима и тако осети радост!

Исто су тако и први хришћани могли да поднесу прогонство и ’приме с радошћу отимање својих добара’ и то не зато што су из патње црпили мазохистичку радост, него зато што су се увек подсећали зашто то све подносе. Могли су да се радују „што су били удостојени да претрпе понижење за његово име.” Могли су да се радују због „наде у вечни живот“ која је била пред њима (Дела апостолска 5:41; Титу 1:2).

Ми данас исто можемо да сачувамо радост чак и када се сукобљавамо са озбиљним проблемима. Уместо да се увучемо у себе и размишљамо о својим проблемима, треба да покушамо да се сетимо благослова које примамо на основу пријатељства са Јеховом и подупирања наше љубазне браће и сестара. Често већ и то чини да наше патње изгледају безначајне. Исус је приказао то стање на следећи начин: „Жена је жалосна кад рађа, јер је дошао њен час; но кад роди дете, не сећа се више муке—од радости што се родио човек на свет“ (Јован 16:21, др Чарнић).

У хришћанској скупштини постоје данас многи дивни примери који показују како може радост да потисне у позадину наше проблеме. Хришћанка по имену Евелин болује од рака и других болести. Тешко хода и често се види на њој да има болове. Но, она ипак редовно посећује састанке и има стално весели изглед лица. У чему је тајна њене радости? „Ослањам се на Јехову“, каже радо. Да, уместо да непрестано размишља о свом жалосном положају, она се труди да усмери своје мисли на разлоге који јој пружају повод да се радује. То јој даје снагу да изиђе накрај са својим болестима.

Можемо, наравно, лако да изгубимо радост. Неки развијају прохтеве за материјалним стварима или рекреацијом. Пропуштају хришћанске састанке, лични студиј и службу проповедања. Уместо да унесу радост у свој живот, такви који жуде за материјалним богатством ’пробушиће сами себе многим тешким мукама’ (1. Тимотеју 6:10).

Тежња за себичним „телесним делима“ јесте даља могућност да уништимо радост. Блуд, нечистота или разуздано живљење можда моментално пружају радост, али стоје у потпуној супротности према Божјем духу који проузрокује радост (Галатима 5:19—23). Ко се уплиће у таква недела, ризикује да буде одсечен од Јехове, изворишта радости.

Колико је боље за хришћанина да љубоморно чува радост. Када приметиш да си изгубио радост из било ког разлога, треба да утврдиш шта можеш да учиниш да би се поново радовао. Можда мораш више да студираш Библију и размишљаш о наученом. Само ако се непрестано подсећамо на своју наду, можемо да ’се радујемо у нади’ чак и кад морамо трпети тешкоће (Римљанима 12:12). Или можда треба више да учествујемо у проповедању ’добре вести о Царству’ (Матеј 24:14). Такво „давање“ неизбежно доноси са собом већу меру радости (Дела апостолска 13:48, 52; 20:35).

Свет пун проблема правиће нам и даље потешкоће. Али, ако се тесно држимо свог небеског „пријатеља“, можемо да сачувамо радост и уђемо у ново уређење где ће заувек бити одстрањене све препреке радости (Откривење 21:3, 4).