„Ја имам своју религију!“

ДА ЛИ си и ти већ тако реаговао када су те посетили Јеховини сведоци? Можда си још додао: „Она је била довољно добра за моје родитеље, за мог деду и баку. Зашто бих се ја сада интересовао за неку другу религију?“

Ми, нема сумње, извлачимо велику корист из мудрости и искуства наших родитеља. Но, Да ли је мудро да се при избору религије ослањамо само на њихово гледиште? Најзад, ми не опонашамо своје родитеље, свог деду и баку у свему што радимо. Зашто не? Зато јер данас много шта боље знамо и тачније разумемо.

Ево примера: Ако је неко пре 40 година оболео, могао је да умре само зато јер тадашње методе лечења нису биле довољно ефикасне. Од 1943. године стоје нам на располагању антибиотици помоћу којих су спашени многи животи. Но, да ли одбијамо да узимамо антибиотике, само зато јер су они били непознати нашим дедама и бакама? Не, ми наравно одлучно ценимо предности модернијих достигнућа. С истим гледиштем требали бисмо прилазити и теми о религији.

Живот апостола Павла показује такође да религија наших предака није безусловно од Бога прихваћено право обожавање. Пре него што се обратио хришћанству Павле је крајње насилнички поступао према хришћанском „путу“, тиме што је „преко мере прогањао скупштину Божју и хтео је уништити“. Али, зашто? Зато јер је ’ревновао за отачка предања’. Његово искрено, чврсто придржавање раније религије спречавало га је да схвати истину о Исусу Христу—што се Богу сигурно није допадало (Дела апостолска 9:1, 2; Галатима 1:13, 14),

Религиозна припадност—да ли зависи од властитог избора или од случаја?

У већини случајева религиозна припадност је само ствар случаја. Како то? Ми смо постали католици, протестанти, хиндуси, таоисти или будисти само зато јер је то била религија наших родитеља. Али, претпоставимо да си рођен у некој другој земљи, или да припадаш некој другој породици. Тада би вероватно припадао и некој другој религији. Да ли је онда логично прихватити да је религија у којој смо рођени аутоматски исправна?

Без обзира да ли си своју религију прихватио од родитеља или не, можда имаш осећај да она задовољава твоје захтеве. Али, да ли је права религија само ствар личног мишљења или личног укуса? Да ли су лични утисци у том погледу поуздана смерница?

Предочимо то примером са животним намирницама. Упитај једном дете шта би радије—комад колача или тањир спанаћа. Оно ће скоро увек изабрати колач. Но, да ли је изабрало хранљивије јело? Тако ни чињеница што нека религија одговара нашем личном укусу, не значи безусловно да је најбоља за нашу духовност (Упореди Римљанима 10:2, 3).

Религија није ни у ком случају само чисто лична ствар. У њу је укључено обожавање нашег Бога, зато она мора бити њему допадљива. Дакле, не ради се о питању да ли је нечија религија њему лично довољна, него шта више, да ли се његова религија заиста допада Богу.