Религија и политика — на путу сукоба?

ПОЛИТИКУ спајања моћи политике и моћи религије у једном човеку није увео Хенри VIII. У његово време су већ постојали добро испробани политички маневри за јачање националног јединства.

На пример, древно Египатско царство је имало много богова. „И сам фараон је био један од богова, водећа личност у животу његових поданика“—пише у Новом библијском приручнику (енгл.). У Римском царству је био пантеон богова у ком су били и цареви. Један историчар описује обожавање императора као „најјачу снагу у религији Рима“.

Међутим, иако су везе цркве и државе вековима старе, данашњи скокови хришћанства у политику воде га на пут сукоба управо са онима за чијом наклоношћу оно жуди. А зашто? Да би смо могли да одговоримо на то питање, погледајмо какви су били почеци мешања религије у политику.

Право хришћанство — супротност

Исус Христ, оснивач хришћанства, одбацио је политичку моћ. Но, једном приликом, када га је народ, одушевљен његовим чудима, покушао силом да постави за краља, „повуче се у брда сасвим сам“ (Јован 6:15, НС). Када га римски управитељ упитао да ли је он краљ, Исус је одговорио: „Моје краљевство није део овога света; кад би моје краљевство било део овога света, онда би се моје слуге бориле за ме, да не би био предан Јеврејима“ (Јован 18:36, НС).

Затим је Христ рекао својим ученицима: „Пошто нисте део овога света, него сам вас ја изабрао од света, због тога вас свет мрзи“ (Јован 15:19, НС). Зато прве хришћане нису бунили социјални и политички проблеми. На пример, главни проблем у то време је било ропство. Међутим, хришћани нису организовали акције за његово обарање. Уместо тога, хришћанским робовима је било заповедано да буду послушни својим господарима (Колошанима 3:22).

Уместо да се баве политиком, ти први хришћани су се усмерили на то да доврше дело проповедања „о краљевству Божјем“ (Дела апостолска 28:23). За само неколико деценија, њихова вест је доспела до крајњих граница тада познатог света (Колошанима 1:23). Са каквим резултатом? На хиљаде се одазвало и постали су духовна ’браћа и сестре’ (Матеј 23:8, 9). Нестало је мржње између Јевреја и нејевреја када су постали хришћани. Због „жарке љубави“ која је међу њима владала, нестале су чак и главне разлике између Јевреја и Самарићана (1. Петрова 4:8).

Хришћанска љубав се протеже чак и до непријатеља (Матеј 5:44). Зато су они одбили да ступе у цареве војне редове. Неко би могао рећи: „Зар није Исус рекао: ’подајте . . . цару царево’?” То је истина. Међутим, да ли је Исус говорио о војној служби? Не, он је само дискутовао о спорном питању ’давања пореза цару или не’ (Матеј 22:15—21). Зато су хришћани плаћали порез. Међутим, на своје животе су гледали као на нешто посвећено Богу и одбијали су да своме ближњему нанесу зло.

Пријатељ света

Неко можда каже: „Али погледајте данашње хришћанство. Сасвим је раздељено, његови чланови се често међусобно убијају, његово свештенство је уплетено у политику. Шта се десило хришћанству?“ Па, Исус је упозорио да ће лажни хришћани бити ’засејани’ међу правим хришћанима (Матеј 13:24—30). Павле је прорекао нешто слично: „Знам да . . . ће окрутни вуци провалити међу вас . . . устаће људи који ће говорити наопаке ствари да одвуку ученике са собом“ (Дела апостолска 20:29, 30, СТ).

Та тенденција се појавила чак и у првом веку. Ученик Јаков је сматрао за потребно да напише следеће сликовите речи: „Неверни сте као неверна жена; зар не схватате да је пријатељство према свету непријатељство према Богу?” (Јаков 4:4, ЈБ, курзив од нас). Многи су били безбрижни што се тог Божјег савета тиче—тако безбрижни, да је у четвртом веку један вук у овчијој кожи, наиме цар Константин, био у стању још више да компромитује корумпирано „хришћанство“ тиме што га је начинио службеном религијом Римског царства. Али, пошто је хришћанство на тај начин постало ’пријатељ свету’, постало је такође Божји непријатељ. Сукоб је постао неизбежан.

У 13. веку је црква којом је управљао „папа“, или „отац“, достигла „врхунац своје моћи“ и тако припремила терен за још чвршћу „брачну“ везу са државом. Папа Иноцент III је био убеђен да је „Господ дао Петру не само владарство над Свеопштом црквом него и владарство над читавим светом“ (Курзив од нас). Професор историје Т. Ф. Тоут наставља да пише у делу Царство и папинство: „Иноцентова служба је била служба црквеног државника, . . . постављање и свргавање краљева по својој вољи“. Исти аутор додаје: „Што више је папин ауторитет био политичке природе, то теже је било сачувати његов престиж као ауторитет за закон, морал и религију“.

Религија и рат

Рат је насилнији облик политике. Па ипак је папа Иноцент III лично организовао ратне походе против Албижена у Јужној Француској. То је довело до ужасног масакра хиљаде људи код Безиера 1209. године и масовног паљења жртава од стране Свете инквизиције. Хришћански рат, у почетку са намером да се води у Палестини, политичком интригом проширио се и на Константинопољ. Ту су се „хришћански“ витезови бацили на „тродневно ужасно пљачкање, убијање, задовољавање страсти и оскрвњавање“. Над ким? Исто тако над „хришћанима“! Један историчар каже: „Чак и цркве су биле немилосрдно опљачкане“.

Методе цркве, које су биле недостојне Христа, коначно су довеле до тога да је Мартин Лутер 1517. на црквеним вратима двора у Витенбергу приковао своје изазивајуће тезе—и реформација је била већ ту. Међутим, као што Х. А. Л. Фишер каже у делу Историја Европе: „Нова вероисповест је била . . . веома зависна од наклоности принчева и владе“. Немачка је постала политички и верски раздељена. Каснији верски ратови су се зато водили не само за слободу вере него и због „ривалства између протестантских и римокатоличких великаша за контролу над круном.“ Тако је историја религије у Европи исписана крвљу!

Почетак 20. века је затекао Британце и Буре захваћене сукобом у Јужној Африци. Свештеници са обе стране су распиривали ватру „бодрењем са проповедаонице“. Историчар Р. Кругер изјављује: „Садржаји молитве коју су у току рата обе стране упућивале према небу разликовали су се само у нијансама различитих деноминација“. Белопути „хришћани“ су убијали једни друге и истовремено молили Бога да им у томе помогне!

Овај модел је у џиновском обиму био поновљен 1914. када су у Белгају закорачиле немачке трупе са појасевима на којима су биле исписане речи „Gott mit uns” (са нама је Бог). На обе стране црква је била издашна у молитвама за победу и заједљива код вређања непријатеља.

Улога религије у I светском рату је многе разочарала. Називајући религију „опијумом за народ“ намножили су се атеисти. Ипак је свештенство наставило да се меша у политику тиме што је подупирало фашистичке диктаторе као што су били Мусолини и Франко. 1933. Римска католичка црква је чак закључила конкордат са нацистима. Кардинал Фаулхабер је писао Хитлеру: „Овај стисак руке са папинством . . . је плод неизмерног благослова . . . Нека Бог чува канцелара Рајха (Хитлера)“.

Чак ни могућност још једног светског рата није утицала на свештенство да остави политику. У последње време се у неким црквама јавља тренд да се прихвати левичарски политички став. Један књижевник каже: „Последња генерација теолога из Латинске Америке... инсистира на становишту да је марксизам политички израз хришћанства“. Међутим, Библија упозорава: „Јер сију вјетар, па ће жети олују“ (Осија 8:7).

Жетва олује

Да, Библија озбиљно упозорава да долази до ужасног сукоба између религије и политике. У Откривењу 17. глави Библија описује светско царство кривих религија окаљано крвљу као „велику блудницу која седи на многим водама“. Ове „воде“ представљају ’људе и народе’ (ставци 1, 15). Блудници је име „Вавилон велики, мати курвама и мрзостима земаљскима“ и она је „пијана од крви светијех“ (ставци 5, 6). „Вавилон“ је примерно име за организовану криву религију будући да многе њене доктрине потичу из древног града Вавилона.a Тиме што је вековима прогонила праве хришћане, заслужила је да је на гласу као убилачка организација.

Светско царство кривих религија се даље описује како јаше на звери са „седам глава и десет рогова“ (ставци 3, 12). Ранији чланци у овом часопису идентификовали су ову „звер“ као средство ком је поверено очување светског мира, наиме Осми библијски краљ. Цркве су познате по томе што подупиру ову организацију. Октобра 1965. папа Павле VI описао је ту организацију као „последњу наду за слогу и мир“. 1979. године папа Јован II говорио је пред том организацијом. Без да би споменуо Христа и његово краљевство, говорио је о тој организацији као о „највишем форуму за мир и правду“.

Али зашто је овај савез између религије и Осмог библијског краља опасан? Зато јер ће „звер . . . са десет рогова . . . замрзити блудницу, опустошити је и свући до гола, . . . спалити ватром“ (ставак 16, СТ). Крива религија јури право у катастрофални сукоб са политиком. Пошто ће бити разгаљена и њена прљавштина разоткривена, биће потпуно уништена.

То ће покренути „велику невољу“ о којој је говорио Исус и која ће достићи врхунац у хармагедонској битци. Христ, за којим стоје небеске војске, „разбиће и уништити“ сотонин светски систем и само ’кроткима’ ће дозволити ’да поседују Земљу’. То ће бити прави хришћани који су се између осталог одвојити од разједињавајуће политике (Матеј 24:21; Данило 2:44; Псалам 37:10, 11; Матеј 5:5; Откривење 6:2; 16:14—16).

Ако си и ти несрећан због трпљења и срамоте коју је крива религија нанела Божјем имену, шта би требало сада учинити? Библија заповеда: „Изиђите из ње (криве религије), мој народе, да се не помијешате у гријехе њезине, и да вам не науде зла њезина“ (Откривење 18:4). Једино Јеховини сведоци препоручују људима да уваже ту заповест. Као и први хришћани, они се не уплићу у ратове и политику и зато неће бити уништени када се религија сукоби са политиком. Зато ступи у контакт са њима. Они ће ти радо показати како да нађеш „уска врата“ која не воде у уништење него у вечни живот (Матеј 7:13, 14; Јован 17:3).

[Фуснота]

[Слика на 6. страни]

1914. на олтару од бубњева, на степеништу катедрале св. Павла, лондонски бискуп је побудио патриотизам британских трупа