Читај и учи из 1. и 2. књиге Дневника
„ЗАШТО уопште књиге Дневника?“ Многи који проучавају Библију поставили су то питање када су први пут читали целу Библију. Читали су књиге Самуилове и о Царевима и видели историју Божјег народа под краљевима приказану на веома жив и мајсторски начин. Сада долазе на 1. и 2. књигу Дневника: девет поглавља родословља, а затим понављање много тога што су већ прочитали. У Eerdmans’ Bible Handbook коментарише се: „На изглед у књигама Дневника понавља се на досаднији и више моралистички начин оно што се већ налази у 2. Самуиловој и књигама о Царевима.“
Али то изгледа тако само на површини. Као што четири јеванђеља у Хришћанским грчким списима обрађују исту главну тему, али свако јеванђеље пружа различите перспективе и даје за себе јединствене информације, тако и писац књиге Дневника—иако обрађује исту главну тему која је обрађена и у претходним књигама—ипак приказује ту тему са своје перспективе и пружа информације које се не могу нигде другде наћи. Он је писао за посебно временско раздобље и имао сигурне, добро утврђене циљеве. Када то схватимо, можемо да уживамо у читању тих књига и извучемо из њих корисне поуке.
Испуниле су потребу
Књиге Дневника писао је вероватно Јездра за добробит Јевреја који су се вратили у Обећану земљу након 70—годишњег ропства у Вавилону. Након што је писао о владавини Давида и Соломуна и о затим услеђеној подели Божјег народа у две земље, писац се концентрисао на јужно краљевство Јуде и приказао његову историју на начин којим би пружио поуку враћеним изагнаницима. Он је кренуо трагом важне краљевске лозе Давида како би утврдио како се развија и тиме је одговорио на важна питања: Зашто је Јехова дозволио да његов изабрани народ буде прогнан у паганску земљу? И како би могли Јевреји који су се вратили (као и прави хришћани данас) да избегну грешке које су довеле до те казне?
Важна родословља
Првих девет глава 1. Дневника садрже дугачке листе родословља. Зашто их је писац ту укључио? Зато што су родословља била веома важна у Израелу. Са њима су били повезани наслеђе и службене предности. Неки од Израелаца повратника, укључујући и неке свештеничке породице, нису били у стању да докажу своју лозу порекла и због тога је дошло до великих неугодности (Јездра 2:59—63). Дакле, то брижљиво истраживање родословља било је од изузетног интереса за њих.
Али, како је са данашњим читаоцем Библије? Да ли да пређе преко тих девет глава и почне да чита 1. Дневника од 10. главе, где се налази извештај о смрти Сауловој? Не, те родословне листе јесу део „свега Писма које је од Бога инспирисано“ (2. Тимотеју 3:16). Првих девет глава 1. Дневника садржи важне и фасцинирајуће делове информације.
На пример, само овде читамо о Јавису, потомку Јуде, који се показао изузетно часним (1. Дневника 4:9, 10). Овде налазимо корисну листу краљевске лозе Давида, која нам открива важну чињеницу да је из те лозе потицао Зоровавељ—намесник Јевреја у времену после њиховог повратка из Вавилона (1. Дневника 3:10—19).
Говоре нам више о Давиду
Остале главе 1. Дневника употпуњују историјска приповедања претходних књига и нарочито заокружују наше знање о краљу Давиду. Из претходних књига читалац Библије упознаје Давида као преданог Јеховиног слугу, способног ратника, песника и доброг народног вођу. Из 1. Дневника сазнаје се да је био изванредан организатор. Он је организовао народ и војску, организовао је обожавање у храму, поделивши свештенике, левите и певаче у 24 реда (1. Дневника 23:1—27:22).
Друга Самуилова описује Давидову жарку жељу да изгради „дом“ или храм за заветни ковчег (2. Самуилова 7:2—5). Јехова није дозволио Давиду да оствари своје планове и у 1. Дневника објашњава се зашто не. Давид је био човек ратник, његове руке су биле пуне крви. Храм је требало да изгради Давидов наследник, мирољубив човек (1. Дневника 22:8—10). У 2. Самуиловој пише како је Давид купио гумно на ком је био, коначно изграђен храм (2. Самуилова 24:18—25). У 1. Дневника налазимо поред тога и опис огромног прилога који је Давид сакупио као и свих припрема које је начинио, тако да би све било спремно када буде Соломун био кадар да почне градњу храма (1. Дневника 22:6—19). Јехова је Давиду дао чак и нацрт храма, који је верно био предан Соломуну (1. Дневника 28:9—21).
Јеховин благослов . . .
Док даље читаш 2. Дневника, запазићеш да једна тема долази нарочито до изражаја: када су краљеви Јуде показали потпуно поверење у Јехову, били су благословени. А када нису, народ је патио, На пример: Авију, сина краља Ровоама, страшно је надмудрио Јеровоам, ратоборни краљ северног краљевства. Авијина војска је била потпуно опкољена, „те повикаше ка Господу (Јехови) а свештеници затрубише у трубе“. Шта се затим догодило? „Разби Бог Јеровоама и свега Израиља пред Авијом и Јудом“ (2. Дневника 13:14, 15).
Тако је и Аса, Авијин син, поразио огромну војску од милион Етиопљана зато што се ослонио на Јехову (1. Дневника 14:9—12). Услед тог истог поверења у Јехову био је спасен Асин син Јосафат од комбинованог напада Амонаца, Моаваца и Едомаца, а годинама касније, из истог тог разлога, био је спасен и његов потомак краљ Језекија од моћних Асираца (2. Дневника 20:1—26; 32:9—23).
. . . и незадовољство
Па ипак, многи краљеви нису показали то поверење—обично из једног од три разлога. Први је био тај да су многи упали у замку идолопоклонства. Јоас, Јосафатов праунук, имао је добар почетак, али се затим окренуо идолопоклонству. Јехова му је ускратио заштиту и Јоас је претрпео пораз у бици против Сираца и на крају је био убијен из заседе (2. Дневника 24:23—25). Јоасов син Амасија показао је како идолопоклонство може бити заводљиво. Амасија је на почетку показао примерну веру у Јехову. Но, после успешног рата против Едомаца у којима их је поразио, учинио је нешто невероватно — узео је богове Едомаца и почео да их обожава! (1. Дневника 25:14). И тако је поново Јехова ускратио заштиту једном краљу.
Манасија је можда најгори пример у погледу идолопоклонства. Овај краљ није само обожавао криве богове него је и активно прогонио оне који су се чврсто држали Јеховиног обожавања. Јехова је одлучио да уништи Јуду зато што је „Јерусалим био пун невине крви“. „Јехова није пристао да опрости“ (2. Царевима 21:11; 23:26; 24:3, 4). Оно што изненађује јесте да је Манасија био син Језекије, једног од највернијих јеврејских краљева. У ствари, његово рођење је било производ једног чуда. Родио се након што је Јехова путем чуда продужио живот његовом оцу Језекији (Исаија 38:1—8; 2. Дневника 33:1). А ево и коначног изненађења: Манасија се, након што је много година прогањао обожаваоце Јехове, покајао и на крају живота био слуга Јеховин (2. Дневника 33:1—6, 12—17).
Друга клопка у коју су упадали краљеви Јуде била је склапање савеза са странцима. То је довело у тешкоће доброг краља Асу као и не тако доброг краља Ахаза (2. Дневника 16:1—5, 7; 28:16, 20). Трагичан резултат савеза са странцима долази до изражаја у случају Јосафата. Овај добар слуга Јеховин није био мудар и ступио је у савез са израелским краљем Ахавом, обожаваоцем Вала. Пратио је Ахава у једном немудром војном подухвату и одобрио свом сину Јораму да ожени Ахавову кћер Готолију. Готолија је вршила рђав утицај на свог мужа Јорама и свога сина Охозију када су они постали краљеви. Када је умро Охозија, домогла се престола и убила већину потенцијалних ривала. На срећу, Јехова је тако водио ствари да је била сачувана краљевска лоза Давида. Но, ипак је то био трагичан резултат беспотребног мешања са странцима!
Трећа замка у коју су упали неки краљеви била је охолост. То је била мана доброг краља Асе у последњим годинама његове владавине и због охолости је краљ Узија, геније у војним питањима, провео послед— њи део свог живота у изолацији као губавац. Чак је и верни краљ Језекија упао у ту замку када су га посетили изасланици из Вавилона, те им је поносно показао ризницу у храму (2. Дневника 32:25, 26; Исаија 39:1—7).
Читај и учи из њих
Да, две књиге Дневника представљају богати извор информација. Оне показују који се начин понашања допада Јехови и показују да чак и краљеви могу да погреше. Какво ли је то упозорење за данас, нарочито за оне који имају ауторитет у хришћанској скупштини! Савремено идолопоклонство је исто тако препредено као што је било идолопоклонство у данима израелских краљева и морамо бити одлучни да га се клонимо (Ефесцима 3:19; Колошанима 3:5; Откривење 13:4). Такође морамо да избегавамо беспотребно уплитање са светом (Јован 17:14, 16; Јаков 4:4). Наравно, и ми морамо да се боримо са проблемом поноса или охолости (Приче Соломунове 16:5, 18; Јаков 4:6, 16).
Ако читамо и учимо из 1. и 2. Дневника бићемо ојачани у својој одлуци да служимо Јехови следећи добре примере и избегавајући рђаве примере из јеврејске историје. То ће нас охрабрити да подржавамо добро и избегавамо зло, „да истрајношћу и успехом из Писма имамо наду“ (Римљанима 15:4, НС).
[[Оквир на 16. страни]
Како нам 1. дневиика помаже да докажемо да Исус није био рођен 25. децембра?
По првој књизи Дневника, краљ Давид је организовао свештенике у 24 „реда“ или групе. Свака група је била одређена да служи недељу дана у храму. Дакле, члан сваког реда служио би у храму двапут годишње, отприлике у интервалима од шест месеци.
Први ред је почео да служи одмах после краја празника Сеница, отприлике крајем септембра, почетком октобра. Осма група, названа по Авији, служила је једну недељу крајем новембра, почетком децембра, а затим другу недељу крајем јуна, почетком јула. Зашто је значајан Авијин ред? Зато што је, по Лукином извештају, отац Јована Крститеља, Захарије, припадао „Авијином реду“ и управо служио у храму када му се појавио анђео и најавио рођење Јованово (Лука 1:5, 8, 9).
Као што показује Лукин извештај, Јован је убрзо после тога био зачет. Дакле, родио се девет месеци касније—или почетком новембра или априла. Лукин извештај исто показује да је Исус био 6 месеци млађи од Јована (Лука 1:26). Отуда овај детаљ из књиге Дневника показује да се Исус родио или почетком марта или почетком октобра, а никако крајем децембра. Други ставци показују да се Исус родио почетком октобра. (За остале детаље види Кулу стражару од 15. јуна 1954, стр. 382, енг.).
[Оквир на 17. страни]
Зашто је Јосип постао отац два племена док је сваки његов брат био отац само једног племена?
1. Дневника помаже нам да одговоримо на то питање. Јосиф је добио двоструки удео који је припадао прворођенцима. Јосиф је, додуше, био скоро најмлађи од 12 синова Јаковљевих, али је био старији син од Јаковљеве омиљене жене Рахеле. По рођењу, право првородства требало је да добије Јаковљев најстарији син Рувим—прворођенац од Јаковљеве жене Лије. Али, као што пише у 1. Дневника Рувим је изгубио то право јер је тешко згрешио. У извештају пише: „Он (Рувим) је заиста био првенац; али када је оскврнуо очеву постељу, његово је право првородства било дано синовима Израелова сина Јосипа, али им није било уписано у родовник.“ У извештају даље пише: „Јер је Јуда надвладао мећу браћом, а од њега се родио кнез. Ипак је право првородства припало Јосипу“ (1. Дневника 5:1, 2, СТ).