Живот и рад Исуса

Лекција из милосрђа

ИСУС је можда још увек у Наину, где је недавно васкрснуо удовичиног сина, или је можда у посети оближњем граду. Један фарисеј по имену Симон жели да поближе осмотри онога који чини таква изванредна дела. Зато позива Исуса на оброк.

Сагледавши ту прилику као могућност да проповеда присутнима, Исус прихвата позив, као што је прихватио и позиве да једе с цариницима и грешницима. Међутим, кад улази у Симонову кућу, Исусу се не поклања срдачна пажња каква се обично придавала гостима.

Ноге обувене у сандале ужариле су се и упрљале услед путовања по прашњавим галилејским путевима, те је обичај гостопримства био да се гостима хладном водом опере ноге. Но, Исусу нису опрали ноге. Нити је примио пољубац добродошлице, што је уобичајен знак пристојности. Исто тако, нису му намазали косу обичајним уљем гостопримства.

За време јела, док су гости били за столом, једна непозвана жена тихо улази у собу. У граду је познато да она живи неморалним животом. Вероватно је она слушала Исусово поучавање, укључујући и позив да ’дођу к њему сви који су уморни и оптерећени и он ће их окрепити’. Будући да је била дубоко ганута оним што је видела и чула, она сада тражи Исуса.

Та жена прилази к столу иза Исуса и клекне до његових ногу. Док јој сузе капљу на његова стопала, брише их својом косом. Такође узима бочицу с мирисним уљем и док нежно љуби његова стопала, маже их уљем. Симон то посматра с неодобравањем. „Да је он пророк“, размишља он, „знао би ко је и каква је ова жена која га додирује, јер је грешница“.

Знајући његове мисли, Исус каже: „Симоне, имам нешто да ти кажем“.

„Реци учитељу“, одврати он.

„Два су човека дуговала неком зајмодавцу“, почиње Исус. „Један му је дуговао пет стотина денара, а други педесет. Како му нису имали чиме платити, он им је обојици опростио дуг. Који ће га, дакле, од њих двојице више љубити?“

„Претпостављам“, каже Симон, вероватно с призвуком равнодушности обзиром на наизгледну неважност питања, „онај коме је опростио више“.

„Исправно си просудио“, узвраћа Исус. А затим, окренувши се жени, говори Симону: „Видиш ли ову жену? Ушао сам у твоју кућу и ниси ми дао воде за ноге. А ова је жена натопила моје ноге сузама и отрла их својом косом. Пољубац ми ниси дао, а ова жена откако сам ушао није престала нежно љубити моје ноге. Ниси ми намазао главу уљем, а ова ми је жена ноге намазала мирисним уљем.“

Жена је тако пружила доказ да се искрено покајала због своје неморалне прошлости. Тако Исус закључује: „Зато, кажем ти, опраштају јој се њени многи греси, јер је љубила много; а коме се мало опрашта има малу љубав“.

Исус ни у ком случају не оправдава нити прелази преко неморала. Овај догађај управо показује његово саосећајно разумевање за људе који су чинили погрешке у животу, али који показују да жале због тога и тако долазе Христу по олакшање. Пружајући праву окрепу тој жени, Исус каже: „Опроштени су ти греси... Твоја те вера спасила; иди с миром“. — Лука 7:36-50, НС, Матеј 11:28-30.

◆ Како је Исуса примио његов домаћин Симон?

◆ Ко тражи Исуса и зашто?

◆ Какво поређење даје Исус и како га примењује?

Исус — предмет расправљања

УБРЗО након примања у Симоновом дому, Исус почиње своје друго проповедничко путовање по Галилеји. На његовом претходном путовању по том подручју пратили су га његови први ученици, Петар, Андрија, Јаков и Јован. Али, сада га прати 12 апостола, као и неке жене. Међу њима су Марија Магдалина, Сусана и Јована, чији је муж био службеник краља Ирода.

Како Исус појачава своју проповедничку делатност, тако се повећавају и расправе у вези његове активности. Исусу доводе једног човека опседнутог демонима, који је и слеп и не може говорити. Исус га лечи, тако да је ослобођен од власти демона, прогледао је и почео говорити, а мноштва је занесено. Почели су говорити: „Није ли ово Син Давидов?“

Мноштво се у толиком броју сакупило око куће у којој Исус станује да он и његови ученици једноставно не могу да узму оброк. Поред оних који су сматрали да је то обећани „Син Давидов“, ту су књижевници и фарисеји који су дошли чак из Јерусалима да га оцрне. Кад су Исусови рођаци чули за метеж који се ствара око Исуса, дошли су по њега. Зашто?

Па, Исусова браћа још увек не верују да је он Божји Син. Исто тако, јавни метеж и свађе које је изазвао нису нимало личиле на Исуса којег су они познавали док је одрастао у Назарету. Према томе, мислили су да је код Исуса дошло до озбиљних душевних потешкоћа. „Сишао је с ума“, закључили су, те су желели да дођу до њега и да га одведу.

Међутим, постоје јасни докази да је Исус излечио демонзираног човека. Књижевници и фарисеји знају да то не могу порећи, као ни друга Исусова чуда. Зато, да би оцрнили Исуса, они говоре народу: „Овај не изгони демоне другачије него помоћу Велзевула, владара демона“.

Знајући њихове мисли, Исус позива књижевнике и фарисеје к себи и говори: „Свако царство које се у себи разделило пропашће. И сваки град или дом који се у себи разделио неће се одржати. Исто тако, ако сотона изгони сотону, разделио се у себи; па како ће се дакле одржати његово Царство?“

Каква разорна логика! Будући да фарисеји тврде да особе из њихових власти тих редова терају демоне, Исус их пита: „Ако ја помоћу Велзевула изгоним демоне, чијом помоћи их изгоне ваши синови?“ Другим речима, њихова оптужба против Исуса може се исто тако применити на њих саме. Исус затим упозорава: „Но, ако ја Божјим духом изгоним демоне, заиста вас је достигло Божје Царство“.

Да би показао како је његово истеривање демона доказ његове премоћи над сотоном, Исус каже: „Како може било ко ући у кућу јакога и отети му покућство ако прво не свеже јакога? Тек тада ће му опленити кућу. Ко није на мојој страни против мене је, и ко са мном не сакупља, расипа.“ Сасвим је јасно да су фарисеји против Исуса, чиме се показују сотониним заступницима. Они расипају, или растерају Израелце од њега.

Зато Исус упозорава ове сотонске противнике да се „хула против духа неће опростити“. Он објашњава: „Ко год каже реч против Сина човечјег, опростиће му се; али, ко год говори против светог духа, неће му се опростити, не, нити у овом систему ствари, нити у оном који долази“. Ти књижевници и фарисеји починили су тај неопростиви грех тиме што су приписали сотони оно што је очигледно било чудесно деловање Божјег светог духа. — Матеј 12:22-32, НС; Марко 3:19-30; Јован 7:5.

◆ На који начин се Исусово друго путовање по Галилеји разликује од првог?

◆ Зашто Исусови рођаци покушавају да дођу до њега?

◆ Како фарисеји покушавају да оцрне Исусова чудесна дела и како им Исус узвраћа?

◆ За какав грех сносе кривицу фарисеји и зашто?