Зашто се треба бојати Бога?

„БОЈТЕ се Бога и дајте му славу, јер је дошао час суда његова“ (Откривење 14:7, НС). Остарели апостол Јован чуо је ове охрабрујуће речи у вези с једном визијом. Изговорио их је један анђео који је летео посред неба, а првенствено су упућене људима који живе у садашњем времену краја, за време узмаха ’Господовог дана’ (Откривење 1:10).

Али, како би неодговарајуће могле некима да изгледају ове речи! Неки чак сумњају у Божје постојање, а имати страх пред њим, бојати га се, то им је нарочито страно. Не мало оних који тврде да су хришћани сматрају да поређење да се треба бојати Бога није више одговарајућа времену. Божју љубав могу још и да прихвате. Али, бојати се Бога има за њих готово призвук средњег века. Да ли и ти мислиш тако?

Како се Исус бојао Бога

Ако мислиш, онда помисли шта значи бити хришћанин. Према Библији, то између осталог укључује тачно слеђење стопа Исуса Христа (1. Петрова 2:21). Наравно, Исус је волео Бога, у што нико не сумња, али он га се и бојао, што такође врло јасно произлази из Библије. Исаија је у једном пророчанству рекао за Исуса да ће поседовати „дух знања и страха (Јеховиног)“ (Исаија 11:2). Занимљиво је да страх за Исуса није био терет. Под тим не смемо да разумемо страх какав има дете пред бруталним оцем или народ који терорише тирански владар. Исаија је чак за Исуса прорекао: „И мирисање (радост) ће му бити у страху (Јеховином)“ (Исаија 11:3). Али, како се можемо радовати томе да се некога бојимо?

То је повезано с тим што реч „страх“ има у Библији различита значења по смислу. Постоји дословни страх или бојазан коју осећамо кад неко жели да нам учини нешто нажао. Израелске чете „бјеше страх веома“ пред Голијатом (1. Самуилова 17:23, 24). Затим, постоји страх пред нечим сасвим неочекиваним или непознатим, какав је спопао Захарију кад му је у храму изненада Јеховин анђео стао насупрот (Лука 1:11, 12). Страх какав је Исус осећао према свом Оцу био је, уствари, сасвим друге врсте.

У изворном библијском тексту хебрејске и грчке речи употребљене за „страх“ често означавају дубоко поштовање или страхопоштовање пред Богом. На тај начин треба разумети страх Божји који је поседовао Исус, а на чије развијање данас анђео сваког позива. Ово страхопоштовање или страх пун поштовања биће у нашем срцу чврсто усидрен ако размишљамо о Јеховиној моћи и снази, упоређујући их с нашом апсолутном безначајношћу. Он ће се још повећати ако посматрамо његова моћна дела, а пре свега ако размишљамо озбиљно о чињеници да је он Врховни судија који има моћ дати живот, али и да казни вечном смрћу.

Поседовање таквог страха је важно изнад свега, јер он нас одвраћа од тога да учинимо нешто неисправно, заваравајући се да стално имамо Божје признање. Он нам на пример, помаже да се чувамо од размишљања: ’Бог ће да ми опрости; он зна да сам слаб’, ако смо при неком искушењу склони да радије попустимо него да се боримо. Одговарајуће томе, у Причама Соломоновим 8:13 пише: „Страх је (Јеховин) мржња на зло.“ А у Причама Соломоновим 16:6 се каже: „Страхом (Јеховиним) уклања се човјек од зла“. Адам и Ева су пропустили да покажу овај одговарајући, здрави страх Јеховин кад су му били непослушни. Последица? Осетили су једну другу, негативну врсту страха, сакривајући се пред његовом присутношћу. Адам је рекао: „Чух глас твој у врту, па се поплаших“ (1. Мојсијева 3:10).

Јов је био човек који је за разлику од Адама и Еве, остао Јехови веран упркос најтежим кушњама. Зашто? Сам Јехова је рекао да се Јов „боји Бога и уклања се ода зла“ (Јов 1:8; 2:3). Ми данас морамо да будемо сигурни да Јехова може исто рећи и за нас! Страх од Бога је исправан, и он мора да буде саставни део нашег размишљања.

Страх пред Богом и страх пред људима

Страх од Бога је природни осећај, а улива нам исту сигурност какву својој деци може да улије отац који поступа тако да га заиста могу поштовати. Такав нам страх такође помаже да растерамо неугодан, негативан страх пред људима, који се показује као замка (Приче Соломонове 29:25). Један човек који то није схватио био је Урија, син Семајин, који је пре 607. пре н. е. заједно с Јеремијом проповедао у Јерусалиму. За разлику од Јеремије, Урија је дозволио да му страх пред царем постане замка. Престао је да проповеда, побегавши од свог задатка. Међутим, краљ је наредио да буде доведен назад и погубљен (Јеремија 26:20-23). Како је Урија могао избећи свој несрећни крај? Тако да је развио страх пред Јеховом који би био јачи од његовог страха пред људима.

Исус је једног групи својих следбеника након свог ускрсења и узашашћа на небо дао савет: „Не бој се ни одашта што ћеш пострадати“ (Откривење 2:10). Историја потврђује потребу овог савета, пошто су хришћани већ доспевали у ужасне ситуације - почевши од римских арена па све до нацистичких концентрационих логора. Како су могли да победе страх који су хтели да им улију њихови непријатељи? Тако што су узели к срцу следеће Исусове речи: „Не бојте се оних који убијају тело и по том не могу ништа више учинити. Него ћу вам казато кога да се бојите: Бојте се онога који има власт пошто убије бацити у пакао (гехену)“ (Лука 12:4, 5).

У Псалму 19:9 пише: „Страх је (Јеховин) чист, остаје до века. Судови су његови истинити, праведни сви колики.“ Тако страх од Бога нема у себи ништа што би било негативно. Он је чист и служи као заштита, чинећи Божјег слугу јачим од његових непријатеља. Као Исус, хришћанин налази задовољство у овом страху, као што се радује и свим другим Јеховиним благословима (Исаија 11:3).

Зато је заиста одговарајуће што анђео позива читаво човечанство да се боји Бога. Без истинског страха Божјег вероватно ћемо попустити неком неисправном потицају или ћемо подлећи страху пред људима. Развијање исправне врсте страха помоћи ће нам да мудро поступамо. „Почетак је мудрости страх (Јеховин)“ (Приче Соломонове 9:10; Псалам 111:10). Да, ми би требали да волимо Бога свим нашим срцем, свом нашом душом, свим нашим умом и свом нашом снагом (Марко 12:30). Међутим, морамо пред њим да имамо страхопоштовање, да га поштујемо или, као што рече анђео, требамо се бојати Бога и дати му славу, „јер је дошао час суда његова“ (Откривење 14:7).