Божја намера да човек ужива у рају

„Јехова, Бог, узе човека и намести га у врту Еденском да га ради и да га чува“ (1. МОЈСИЈЕВА 2:15, Ба).

1. Коју је првобитну намеру имао Створитељ у погледу послушних људи?

БИЛА ЈЕ то првобитна намера Створитеља — а још је и данас — да се послушни људи радују животу, без старења, у неисцрпној, вечно трајној младости, слободној од сваке досаде, јер увек има нешто смисаоно да се ради, да се радују животу у ком људи на несебичан начин указују и примају љубав — савршеном животу у рају! (1. Мојсијева 2:8; упореди Лука 23:42, 43).

2. а) Шта се морало догодити кад се први човек свесно пробудио у живот? б) Када, где и у које је време године био створен први човек?

² Да би се у то уверили, треба да се пренесемо у време кад се управо створени Адам свесно пробудио у живот, кад је прегледао своје тело и све око себе видео, чуо и осетио — кад је у једном моменту схватио, да живи. То се одиграло око 6 000 година раније, године 4026. пре наше ере према подацима из Светог писма. То се одиграло на подручју где се данас налази Турска, то значи у југозападном делу сада Азија названом континенту, негде у близини река Еуфрата и Тигра и тако на северној полулопти наше Земљине кугле. Вероватно је то било око 1. октобра, пошто је у већини старих календара човечанства са бројањем времена почињано отприлике овим датумом.

3. а) У каквом је стању први човек дошао у живот? б) Какво је име добио први човек, и шта оно значи?

³ Први човек је оживео потпуно одрастао, био је савршено обликован, савршено здрав и морално савршен. Његово име које се у библијском извештају више пута понавља, скреће нашу пажњу на оно од чега је изграђен, јер је гласило ’Ада́мa. Земља или Земљино тло, из ког је он направљен, названо је ’адама́. Према томе, с правом може да се каже да властито име првог човека, Адам, значи „Земаљски човек“. Каква је то сензација морала бити за Адама кад је оживео, то јест кад је постао свесна и интелигентна особа!

4. Које необично буђење није доживео први човек, и према томе чији потомак није био?

⁴ Кад је тај први човек, Адам — разумом обдарено створење — оживео и отворио своје очи, он није лежао на маљавим грудима и снажним дугим рукама женског мајмуну сличног створења, за које би прионуо, којем би гледао у очи и које би усрдном наклоношћу назвао мајка. Први човек Адам није доживео тако необично буђење у живот. Није било, ни тада а ни касније, кад је први пут видео таквог мајмуна, никаквих родбинских веза између њих. На дан његовог стварања ништа није указивало да је био потомак или далеки рођак неког мајмуна или неког мајмуну сличног створења. Да ли је први човек остављен у недоумици у вези свог постанка? Никако!

5. Шта је Адам дефинитивно знао о парку сличном врту и о себи самом?

⁵ Наравно да у почетку није знао како су настале све те дивне ствари које је видео. Он се налазио у рају, у једном парку сличном врту, који није ни планирао нити подизао. Како је он настао? Пошто је човек опремљен са савршеном интелигенцијом и способношћу мишљења, хтео је то да зна. Он није могао да се користи ранијим искуствима. Свакако, био је свестан да се није сам начинио, да се није сам од себе развио. Ово стање није постигао својим залагањем. (Упореди Псалам 100:3; 139:14).

6. Како ли је Адам реаговао на живот у савршеном земаљском дому?

⁶ Први човек, Адам је могуће на почетку био превише узбуђен због потпуно новог искуства, што живи у савршеном земаљском дому, да би размишљао одакле је дошао и зашто живи. Вероватно је узвикивао од радости. Био је свестан да речи излазе из његових уста. Чуо је себе самога како говори човечијим језиком и ставља примедбе на дивне ствари које је видео и чуо. Како је само било лепо да се живи у том рајском врту! Кад је пун радости прикупљао појединости из свих погледа, шумова, мириса и утисака, био је наведен да размишља. Да смо се ми налазили на његовом месту, све би то била тајна за нас, тајна коју не би могли да одгонетнемо.

Егзистенција човека није тајна

7. Зашто Адам није дуго био у незнању зашто живи и зашто се налази у рајском врту?

⁷ За Адама, првог човека, та ситуација у којој се налазио — живео је сам, јер у рајском врту није било никога ко би био као он — није дуго била загонетка. Чуо је глас, неко је говорио са њим! Човек је могао да разуме оно што је речено. Али где је био говорник? Човек није видео онога што говори. Глас је долазио из невидљивог предела, и речи су биле њему упућене. Био је то глас онога што је начинио човека, глас његовог Створитеља! И човек је могао на истом језику да му одговори. Да, он је говорио са Богом, Створитељем. Човеку није био потребан компликовани модерни радио-пријемник, да би чуо Божији глас. Бог је директно разговарао са својим створењем.

8, 9. а) Која су питања била одговорена Адаму, и коју је очинску бригу примио? б) Какав је одговор добио Адам од свог небеског Оца?

⁸ Човек је сада знао да није сам и на основу тога се сигурно осећао још боље. На уму су му била многа питања која је могао да постави Невидљивом, који је с њим говорио. Ко је начинио њега и врт милине? Зашто је био тамо постављен, и шта је требао да учини са својим животом? Да ли је његов живот имао одређен смисао? Првом човеку, Адаму је указана очинска брига, јер је за задовољство његовог радозналог ума добио одговоре на питања. Каква ли је радост морала бити за његовог Створитеља, његовог Животодавца, небеског Оца, да чује како човек почиње да прича и како је његове прве речи изговарао! Колико мора да је био срећан небески Отац кад је чуо да његов син разговара са њим! Питање које је можда прво постављено, гласи: „Како сам постао?“ Небески Отац је радо одговорио на то, и тако признао првог човека као свог сина. Човек је био ’син Божији’ (Лука 3:38). Јехова се показао као отац првог човека, Адама. Одговор који је Адам добио на своје питање од свог небеског Оца и који је пренео свом потомству, гласио је у суштини овако:

⁹ „Јехова, Бог, створи човека од праха земаљскога и дуну му у нос дах живота; и човек поста живо биће. Јехова, Бог, насади затим врт у Едену према истоку, и онде намести човека кога створи. Јехова, Бог, учини те из земље никоше свакојака дрвета лепа за гледање и добра за јело, и дрво живота усред врта, и дрво познања добра и зла. Из Едена извираше вода и натапаше врт, а оданде се делијаше у четири реке“ (1. Мојсијева 2:7-10, Ба).b

10, 11. а) Које је чињенице Адам јасно сазнао, а на која друга питања је још требао да добије одговор? б) Шта је небески Отац одговорио Адаму?

¹⁰ Адамов живахни, неискусни дух је жељно упијао ова задовољавајућа упутства. Сада је знао да не потиче из невидљивог подручја из ког је говорио његов Створитељ и Градитељ. Уместо тога био је изграђен од земље на којој је живео и према томе био земаљско биће. Његов животодавац и отац је био Јехова Бог. Адам је био „душа жива“. Пошто је свој живот добио од Јехове Бога био је „син Божији“. Дрвеће у Еденском врту је рађало плодове који су били добри за јело; он их је јео, да би као жива душа одржао живот. Али зашто је морао уопште да остане у животу, и зашто је био постављен на Земљу, у тај Еденски врт? Он је био савршено обликован, интелигентан човек са телесним способностима, и имао је право то да зна. Како би иначе могао да испуни своју сврху постојања и да чињењем божанске воље обрадује свог Створитеља и оца? Одговоре на ова разумна питања добио је у следећем објашњењу:

¹¹ „Јехова, Бог, узе човека и намести га у врту Еденском да га ради и да га чува. Јехова, Бог, даде човеку ову заповест: Једи слободно са свакога дрвета у врту; али с дрвета познања добра и зла не једи, јер у који дан окусиш с њега умрећеш“ (1. Мојсијева 2:15-17, Ба).

12. Зашто Адам мора да је био захвалан свом Створитељу, и како је човек могао на тај начин да слави Бога?

¹² Адам мора да је био захвалан свом Створитељу зато што му је у лепом врту доделио смисаон посао. Сада је познавао вољу свог Створитеља и могао је нешто да чини за њега на Земљи. Сада је носио одговорност, наиме да обрађује Еденски врт и да га негује, а то је био леп задатак. На тај начин је Еденски врт чуван у стању које је Јехови Богу, Створитељу врта, причињавало част и доприносило његовој слави. Кад год би Адам огладнео при послу, могао је да једе до год се не насити са дрвећа из врта. Тако би могао да обнови своју снагу и да неодређено, бесконачно продужи свој срећни живот. (Упореди Проповедник 3:10-13.)

Изглед на вечни живот

13. Какав је изглед имао први човек, и зашто?

¹³ Бескрајно? То мора да је била скоро невероватна помисао за савршеног човека Адама! Али зашто не? Његов Створитељ није намеравао да разори мајсторски подигнут Еденски врт. Зашто би он уништио своје властито дело ако је било тако добро и ако у њему долази његова креативност до изражаја? Логично је да то није намеравао да учини (Исаија 45:18). И пошто је тај неупоредиви врт требао да се одржава био је неко потребан ко ће се за њега бринути, неко као савршени човек, Адам. Да тај, као управник постављени човек није јео плод од забрањеног „дрвета познања добра и зла“, не би никада умро. Савршени човек је могао вечно да живи.

14. Како је Адам могао вечно да живи у рају?

¹⁴ Адам је имао могућност вечно да живи у рајском Еденском врту. Могао је вечно да ужива у животу, под условом да остане савршено послушан свом Створитељу, тим што не би никада јео плод који је Створитељ забранио човеку. Бог је желео да савршени човек буде послушан и вечно живи. Забрана да не једе од „дрвета познања добра и зла“ није била издата зато што би плод био смртоносан. Ту се радило само о кушњи, да ли је човек савршено послушан свом Оцу. Човек је на тај начин имао могућност да покаже своју љубав према Богу, свом Створитељу.

15. Зашто је Адам могао да гледа у сусрет дивној будућности и да очекује добро из руку свог Створитеља?

¹⁵ С обзиром да је савршени човек имао унутрашњу сигурност да није био ненамеран случај, него да је имао небеског Оца, да је био обавештен о сврси свог постојања и да је у изгледу имао вечни живот у рају, гледао је у сусрет дивној будућности. Јео је са дрвећа, која су била добра за јело, али се чувао од „дрвета познања добра и зла“. Желео је да добије добро из руку свога Створитеља. Посао савршеног човека, да одржава Еденски врт, био је добар и испуњавао га је.

Нема потребе за посебна објашњења

16-18. Које „тајне“ Адам није сматрао да је обавезан да испитује, и зашто не?

¹⁶ Дневно светло је нестајало кад је велико видело дана залазило, чије је кретање човек могао да посматра на небу. Падала је тама, ноћ, и Месец се појавио. Човек се при том није плашио; Месец је био мање видело које управља ноћу (1. Мојсијева 1:14-18). Вероватно су свици летели кроз врт, чије је хладно светло светлуцало с времена на време као мале светиљке.

¹⁷ Кад је пала ноћ и мрак га изненадио, осетио је потребу за спавањем, као што су и животиње чиниле. Кад се поново пробудио, био је гладан и јео са добрим апетитом плодове са дозвољеног дрвећа, да би „доручковао“.

¹⁸ Освежен и врло ојачан ноћним одмором, поново је усмерио своју пажњу ка дневном послу. Посматрајући много зеленило око себе, није осетио потребу да мора да продре у тајну онога што су људи хиљадама година касније означили као фотосинтеза — онај загонетни поступак код којег хлорофил, зелени биљни пигмент, уз помоћ енергије сунчеве светлости производи хранљива средства за човека и животиње и при томе истовремено узима угљен-диоксид, који људи и животиње испуштају, а даје кисеоник који ови опет удишу. Човек може то да означи као тајну, али за Адама није било потребно да то реши. То је било чудо човечијег Створитеља. Он је разумео тај поступак, јер га је покренуо на корист створењима на Земљи. Тако је савршеној интелигенцији првог човека било довољно да зна да је Бог, Створитељ, пустио те ствари да расту и да је Бог доделио посао човеку, да се брине за облике биљног живота у Еденском врту. (Види 1. Мојсијева 1:12.)

Сам — али не без радости

19. Шта Адам није учинио мада је схватио да је био сам, да никога није било њему сличног на Земљи?

¹⁹ Поука човека од његовог небеског Оца још није била завршена. Човек се сам бринуо за Еденски врт, пошто није било никога на Земљи, ко би му био сличан, да му се прикључи или помогне. Он је био једини заступник човечијег облика живота. Ипак он није кренуо у потрагу за неким себи сличним, да би имао земаљску пратњу. Он такође није питао Бога, свог небеског Оца, да му да̂ једног брата или сестру. То што је био сам није га натерало да излуди, нити да изгуби радост у животу или на послу. Он се дружио са Богом. (Упореди Псалам 27:4.)

20. а) Шта је за Адама била највећа срећа? б) Зашто за Адама не би била неподношљива тегоба да тако и даље живи? в) О чему ће бити реч у следећем чланку?

²⁰ Адам је знао да је он а и његов посао био под надзором његовог небеског Оца. Била је највећа срећа да се допадне свом Богу и Створитељу, чија се слава очитовала у свим дивним делима стварања, која су окруживала човека. (Упореди Откривење 15:3.) Ако би даље тако живео то не би била неподношљива тегоба или досадан задатак за савршеног уравнотеженог човека, који је могао да разговара са својим Богом. И Бог је дао Адаму интересантан и фасцинирајући посао, који је требао да му причињава велико задовољство и радост. Следећи чланак ће говорити више о рајским благословима и изгледима које је Адам уживао из руке свог љубазног Створитеља.

[Фусноте]

„Једној је, име Писхон и она тече око целе земље Хавилске, у којој има злата. Злато је те земље чисто. Ту има и бдела и драгога камена ониха. Другој реци је име Гихон. Она тече око целе земље Кушке. Трећој је реци име Хидекел. Она тече источно од Асирије. Четврта је река Еуфрат“ (1. Мојсијева 2:11-14, Ба).

Како би ти одговорио?

◼ Зашто Адам није дуго био у незнању о својој егзистенцији?

◼ Какав је посао Бог дао Адаму, и како он мора да је реаговао?

◼ Какав је изглед имао савршен човек, и зашто?

◼ Зашто Адам није себи поставио животни задатак да испитује тајне?

◼ Зашто Адаму није одузело животну радост то што је као човек био сам?