Шта морамо да чинимо, да би се спасли
ЗАШТО се уопште морамо спасти? Зато што сви патимо од страшних последица греха: несавршености, боли, болести, брига и коначно смрти. Апостол Павле је изјавио да је то све због тога што се наш предак Адам супротставио Божијем закону. Павле пише: „Зато као што је кроз једног човека [Адама] грех ушао у свет, а кроз грех смрт, и тако је смрт прешла на све људе, јер су сви сагрешили“ (Римљанима 5:12, НС). Зашто је преко Адамовог греха смрт прешла на све људе? То се у ствари догодило на сасвим природан начин.
Божански закон је захтевао да Адам због свог греха буде осуђен на смрт. То је било како праведно тако и неопходно. То је било праведно, јер нико није имао право на живот; штавише то је дар од Бога. Својим намерним грехом Адам је изгубио свако право на тај дар (Римљанима 6:23). Адамова пресуда на смрт је била неопходна, јер ничем несавршеном се не сме дозволити да сво време постоји и да обесвећује универзум. Према томе, кад је Адам згрешио, код њега је започео процес умирања; он сада није више поседовао савршен, безгрешан живот да би га оставио у наслеђе својој деци. Могао је једино да им пренесе живот који је био умрљан несавршеношћу и грехом (Римљанима 8:18-21).
Ми ипак не смемо да заборавимо, да чак и за нашу кратку егзистенцију, коју имамо данас, треба да захвалимо само незаслуженој Божијој доброти (Јов 14:1). Бог није био обавезан да допусти Адаму и Еви да пре своје смрти имају потомство. То им је било дозвољено да се докаже да ће неки несавршени људи чувањем свог интегритета подупирати Божију сувереност. Бог је допустио да се то догоди јер је знао да ће коначно послушне потомке тих првих бунтовника, Адама и Еве, да откупи или да спасе. Како?
Припрема за спасење
Јехова Бог не може једноставно да обори своју праведну пресуду. Он не може само из расположења да заборави Адамов наследни грех и све оно што је човечанство од тада згрешило. Ако би Бог игнорисао своје сопствене законе, тада би поткопао поштовање читавог свог правног система као и поверење у њега. Замислимо ту срџбу, ако би неки људски судија из било ког личног каприца пустио ухваћеног провалника да прође некажњено. Ипак саосећајни судија може, уколико сматра да је сврсисходно, да допусти некој другој особи која је спремна, да плати тачно одређену новчану казну за окривљеног. У извесном смислу Бог је то учинио за нас.
Јехова се побринуо да је његов властити син, Исус Христ, предао свој савршени људски живот у замену за савршени живот, који је Адам изгубио. Исус је спремно поднео казну за наше грехе — смрт (Исаија 53:4, 5; Јован 10:17, 18). У Библији пише да је „Син човечији . . . дошао, . . . да своју душу даде као откуп у земену за многе“ (Матеј 20:28, НС; 1. Тимотеју 2:6). Нико други то није могао да учини. Исус је био јединствен, јер је рођен без греха и што је до своје смрти остао савршен, безгрешан човек (Јеврејима 7:26; 1. Петрова 2:22). На основу своје верности до смрти, могао је да плати тачно одређену казну за наше грехе.
Свакако требамо размислити да је Бог највиши судија и да није обавезан да ослободи свакога. Он на савршен живот који је Исус жртвовао гледа као на плату за кривицу, која због греха лежи на нама. Али Јехова Бог неће применити жртву на непокајничке, намерне грешнике, који за то немају цењење. Уместо да понуди неку врсту генералне амнестије или општег помирења, он је у Библији поставио одређене услове које мора да испунимо да би били ослобођени од последица наслеђеног греха.
Захтеви за спасење
Шта је дакле потребно за спасење? Главни услов је онај који је и апостол Павле невео управнику затвора у Филипи: „Веруј у Господа Исуса Христа и бићеш спасен“ (Дела апостолска 16:31, Ба). Да би могли да се спасемо треба да имамо дубоко цењење за проливену Исусову крв. И шта ће за нас да значи спасење? Одговор налазимо у Исусовим речима: „И ја ћу им дати живот вјечни, и никад неће изгинути“ (Јован 10:28). За већину, спасење ће значити да вечно живе на Земљи, која ће бити обновљена у рајску савршеност (Псалам 37:10, 11; Откривење 21:3, 4). „Мало стадо“ ће насупрот да буде спашено да влада са Исусом у његовом небеском Краљевству (Лука 12:32; Откривење 5:9, 10; 20:4).
Неки свакако мисле да је довољна већ сама вера у Исуса. “Само је једно потребно да би дошли на небо“, пише у једном религиозном трактату. Исус Христ се мора прихватити као лични спаситељ, подложити му се као господару и мајстору, и признати га као таквог пред светом.“ Зато многи верују да је изненадни, осећајни доживљај буђења већ гаранција за вечни живот. Ако би се концентрисали само на један важан захтев за спасење, а све остале игнорисали, било би, као кад би у неком уговору читали само једну клаузулу, а остале испустили из вида.
То постаје још очигледније кад осматрамо изјаве неких особа које су некад мислиле да је довољно да се обрати веровању у Исуса, да би се постигло спасење. Једна жена по имену Бернис је рекла: „Ја сам одгајена у смислу Бредрин цркве [цркве „братства“], али сам се с временом питала како вечни живот може да зависи једино и само од Исуса Христа, ако је он сам рекао: „А ово значи вечни живот да непрестано расту у познању тебе, јединог и истинитог Бога и онога кога си послао, Исуса Христа“ (Јован 17:3, НС).
Норман је девет година био убеђен да је спашен. Али тада је сазнао да је потребно више од осећајне вероисповести прихватања Исуса Христа као спаситеља. „Као што сам сазнао из Библије, није добољно само да се призна Богу да смо грешници и да смо свесни потребе спасења“, изјавио је. „Ми такође морамо да чинимо дела која одговорају покајању (Матеј 3:8; Дела апостолска 3:19).
Да, за наше спасење је вера у Исуса Христа неминовна, али је још више потребно. Исус је говорио о особама које су се издавале да верују у њега и да су у његово име чак „чудеса“ чинили. Упркос томе он их није признао. Зашто не? Зато што су били ’творци безакоња’ и нису чинили вољу његовог Оца (Матеј 7:15-23). Ученик Јаков нам скреће пажњу на потребу да постанемо „творци ријечи, а не само слушачи, варајући сами себе“. Још је рекао: „Ти верујеш да је један Бог; добро чиниш: и зли духови верују и дрхћу. . . . Вера без дела [је] мртва“ (Јаков 1:22; 2:19, 26, Ба).
Ипак неки тврде да би они који су стварно спашени то тако и тако чинили. Али да ли је то у пракси заиста тако? Денис, који је „прихватио Исуса“ још док је био дете, извештава: „’Спашени’ које ја познајем, не осећају велику потребу да се интензивно баве Библијом, јер сматрају да већ имају све што је потребно за спасење.“ Заиста, лицемерство и нехришћански поступци многих људи који су тврдили да су спашени, довели су читаву ствар спасења на лош глас.
Многи свакако наглашавају да у Библији пише: „Ко верује у Сина, има живот вечни“ (Јован 3:36, Ба). Из тога закључују да више не може да им пропадне спасење ако су једном прихватили Господа Исуса Христа као свог личног спаситеља. „Једном спашен, заувек спашен“, гласи њихова парола. Али да ли то стварно одговара оном што у Библији пише? Да би могли да одговоримо на ово питање потребно је да се испита све што Свето писмо говори о тој теми. Ми се не смемо ’преварити лажним расуђивањем’ тим што читамо само одређене делове из Божије речи.
„Једном спашен, заувек спашен“?
Осмотримо инспирисано упозорење ученика Јуде. Он је писао: „Љубљени! Како сам живо желео да вам пишем о нашем заједниичком спасењу, осетио сам потребу да то чиним, да бих вас охрабрио у борби за веру која је једанпут за увек предана светима“ (Јуда 3, Ба). Шта је навело Јуду да то напише? Он је знао да поједини хришћани могу да изгубе ’заједничко спасење’. Зато он наставља: „Али ћу напоменути вама, . . . да Јехова који избави народ из земље египатске, погуби затим оне који не вероваше“ (Јуда 5, Ба).
Јудино упозорење би било бесмислено ако хришћани не би били у истој опасности као тадашњи Израелци. Јуда није довео у питање вредност Исусове откупне жртве. Та жртва нас ослобађа од адамског греха и Исус ће да заштити оне који у њега верују. Нико их не може отети из његове руке. Упркос тога ми можемо да изгубимо ту заштиту. Како? Тако ако би поступали као многи Израелци, који су били спашени из Египта. Ми свесно можемо да одлучимо, да не слушамо Бога (5. Мојсијева 30:19, 20).
Замислимо да смо спашени из једне високе горуће зграде. Колико би нам лакнуло ако би нам спаситељ, пошто нас је извукао из зграде, рекао: „Сада сте у сигурности.“ Да, он би нас спасао од сигурне смрти. Ипак шта би се десило ако би се ми из неког глупог разлога вратили у зграду? Наш живот би био поново у опасности.
Хришћани су у извесном смислу „спашени“. Они имају изглед да живе вечно, јер су у Божијој милости. Групно гледано, њима је сигурно спасење од адамског греха и свих његових последица. Али што се тиче појединаца, само ће онај бити спасен и постићи вечни живот који и даље испуњава све Божије захтеве. То је Исус нагласио кад је сам себе упоредио са чокотом, а своје ученике са лозом тог чокота. Рекао је: „Сваку лозу на мени која не рађа рода отсјећи ће је [Бог] . . . Ко у мени не остане избациће се напоље као лоза, и осушиће се, и скупиће је, и у огањ бацити, и спалити“ (Јован 15:2, 6; Јеврејима 6:4-6). Ко изгуби веру у Исуса, изгубиће и вечни живот.
„Ко истраје до краја, тај ће бити спашен“
Према томе, да би се спасли потребно је више ствари. Морамо да постигнемо тачно знање о Божијој намери и његовим припремема за спасење. Затим морамо да верујемо у главног посредника спасења, Исуса Христа, и непрестано да чинимо Божију вољу (Јован 3:16; Титу 2:14). Спасење је осигурано свима који следе тај ток. Али је такође потребно да истрајемо до краја нашег садашњег живота или овог система ствари. Само „ко истраје до краја, тај ће бити спашен“ (Матеј 24:13, НС).
Управник затвора у Филипи и остали у његовом домаћинству позитивно су реаговали на вест спасења, коју су Павле и Сила објављивали. „И крсти се он и сви његови одмах“ (Дела апостолска 16:33). Ми такође можемо позитивно да поступамо. Тим ћемо доспети у блиски, благословени однос са Јеховом Богом и његовим сином Исусом Христом, и можемо потпуно да се уздамо у божанске припреме спасења. Управник затвора у Филипи „радова се са свим домом својим што верова у Бога“ (Дела апостолска 16:34, Ба). Такав ток ће и за нас бити разлог да се ’веома радујемо’.
[Слика на 7. страни]
Шта би се догодило, ако би се вратили у горућу зграду, пошто смо били спашени из ње?