Питања читалаца (2)

■ Зашто је Божји Закон налагао да Израелац мора узети за жену незаручену девицу с којом је имао полне односе и није се смео развести од ње?

У 2. Мојсијевој 22:16, 17 и 5. Мојсијевој 22:28, 29 налазимо тај закон, за који неки тврде да је безосећајан према женама. А уствари је тај закон потицао висока морална мерила за мушкарце и жене.

У 22. поглављу 5. Мојсијеве записани су разни закони за породицу. На пример, говори се о ситуацији кад човек више не воли своју жену и тврди да није била девица. Ту су и Божји закони у вези прељубништва и силовања. Затим читамо:

”Ако човјек наиђе на младу дјевицу која није заручена те је пограби и с њом легне, па буду ухваћени на дјелу, тада човјек који је с њом лежао нека дјевојчину оцу даде педесет сребрника. А будући да ју је оскврнуо, нека је узме за жену, да је не може пустити док је жив“ (5. Мојсијева 22:28, 29, Ст).

То је био случај присилног завођења и блуда. Ако би се неки безобзирни човек осетио слободним да има полне односе с девицом, она би у првом реду била на губитку. Осим могућности да добије незаконито дете, умањена је њена вредност као невесте, јер је многи Израелци не би желели оженити ако више не би била девица. Шта ће, дакле, спречити некога да себи узме слободу код неке девице? Божји ’свет и праведан и добар’ Закон (Римљанима 7:12).

У Мојсијевом закону постојала је припрема којом се допуштало да се човек из одређених разлога разведе од своје жене (5. Мојсијева 22:13-19; 24:1; Матеј 19:7, 8). Али, оно што читамо у 2. Мојсијевој 22:16, 17 и 5. Мојсијевој 22:28, 29 показује да је могућност развода укинута уколико је дошло до предбрачног блуда. То је, дакле, могло бити узроком да мушкарац (или девица) одоли искушењу да се упусти у блуд. Мушкарац није могао размишљати на следећи начин: ”Она је лепа и узбудљива, па ћу се ја лепо забавити с њом иако није онај тип који бих желео за жену.’ Уместо тога, закон је одвраћао од неморала тиме што је потенцијални преступник требао одмерити дугорочне последице блуда — обавезу да остане с другим партнером цео живот.

Закон је умањио и проблем незаконитости. Бог је заповедио: ”Ниједан незаконити син не сме доћи у Јеховину скупштину“ (5. Мојсијева 23:2, НС). Према томе, ако је човек требао оженити девицу коју је завео, из њиховог брака не би произашло незаконито потомство међу Израелцима.

Тачно је да хришћани живе у друштвеним условима који су другачији од услова у којима су живели древни Израелци. Ми не потпадамо под одредбе Мојсијевог закона, укључујући и то што је тај Закон захтевао од двоје људи који су се уплели у блуд, наиме да се ожене. Међутим, не можемо сматрати да је уплитање у предбрачни блуд безначајна ствар. Хришћани требају озбиљно размислити о дугорочним последицама, исто тако као што су тим законом и Израелци били на то подстакнути.

Завођење невенчане особе нарушава право те особе да уђе у хришћански брак као чиста девица (или девац). Предбрачни блуд утиче и на право сваке особе која би могла постати брачни друг те особе, наиме право те особе да се венча са честитим хришћанином (или хришћанком). А шта је најважније, блуд треба избегавати због тога што Бог каже да је то неисправно, да је то грех. Апостол је одговарајуће написао: ”Ово је, наиме, воља Божја: ваше посвећење, то јест да избјегавате блудност“ (1. Солуњанима 4:3-6, Ст; Јеврејима 13:4).