Људски планови за међународну безбедност

„Када се ово све заврши, ми желимо бити лекари. Желимо учинити све што можемо да омогућимо оно што бих с оптимизмом могао назвати новим светским поретком“ (Џорџ Буш, председник САД, јануара 1991, убрзо након почетка рата с Ираком).

„Концепт председника Буша о Новом светском поретку наглашава важност владавине закона и уверење да нације имају колективну одговорност за слободу и правду. Са завршетком хладног рата, помаља се нова ера“ (амбасадор САД у Аустралији, августа 1991).

„Вечерас, кад видим како се драма демократије одвија широм света, можда — можда се више него икада пре налазимо ближе том новом свету“ (Џорџ Буш, председник САД, септембра 1991).

МНОГЕ светске вође, попут председника Буша, с оптимизмом говоре о будућности. Постоји ли добар разлог за њихов оптимизам? Пружају ли догађаји од другог светског рата наовамо темељ за такав оптимизам? Сматраш ли да су политичари у стању да остваре међународну безбедност?

Човеков велики план

„У току последње две године другог светског рата“, објашњено је у документарној телевизијској емисији Goodbye War, „сваког месеца је убијено преко милион људи.“ Тада су нације осетиле хитну потребу за планом који би спречио да поново дође до таквог рата. Док је рат још трајао, представници 50 нација су створили највећи план за међународну безбедност који је човек икада смислио: Повељу Уједињених нација. Преамбула Повеље је изражавала одлучност „сачувати наредне нараштаје од ратног бича“. Требало је да будући чланови Уједињених нација „уједине [своје] снаге да одрже међународни мир и безбедност“.

Четрдесет и један дан касније, авион је бацио атомску бомбу на Хирошиму у Јапану. Експлодирала је изнад центра града, односећи животе 70 000 људи. Том експлозијом, и оном која је потом, три дан касније, уследила у Нагасакију, окончан је рат с Јапаном. Пошто се јапански савезник, Немачка, предала 7. маја 1945, други светски рат је тако био завршен. Али, да ли је то био крај свих ратова?

Не. Човечанство је од другог светског рата видело преко 150 мањих ратова који су узели више од 19 милиона живота. Јасно је да велики план УН још није довео до међународне безбедности. Шта је кренуло наопако?

Хладни рат

Ствараоци плана УН нису предвидели супарништво које се убрзо развило између доскорашњих савезника из другог светског рата. Многе државе су се у тој борби за моћ, названој хладним ратом и која је делимично била борба између комунизма и капитализма, определиле за ову или ону страну. Уместо да уједине своје снаге да зауставе рат, два блока нација су у регионалним сукобима подупирала супротстављене стране, и тако се међусобно борила у Азији, Африци и обе Америке.

Крајем 1960. се хладни рат почео одмрзавати. Одмрзавање је достигло врхунац 1975, када је 35 држава потписало такозвани Хелсиншки споразум. Међу потписницима су се налазили Совјетски Савез и Сједињене Америчке Државе, заједно са својим европским савезницима. Сви су обећали да ће радити на постизању „мира и безбедности“ и да ће се „уздржавати... од претње или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности било које државе, или на било који други начин неспојив с намерама Уједњених нација“.

Али, те идеје нису уродиле плодом. До 1980. су се односи између суперсила опет заоштрили. Ствари су постале тако лоше да је 1982. новоизабрани главни секретар Уједињених нација, др Хавиер Перез де Куељар признао неуспех своје организације и упозорио на „нову међународну анархију“.

Ипак, главни секретар УН и остале вође данас изражавају оптимизам. Новински извештаји говоре о ’ери након хладног рата‘. Како је дошло до те промене?

„Ера након хладног рата“

Значајан фактор био је састанак 35 нација на Конференцији о европској безбедности и сарадњи. Септембра 1986. су потписали такозвани Стокхолмски документ, потврђујући своју обавезу према хелсиншком договору из 1975.a Стокхолмски документ садржи многа правила за управљање надгледавања војних активности. „Резултати последње три године су охрабрујући и оно што је постигнуто почиње надилазити писане обавезе Стокхолмског документа“, извештава SIPRI (Stockholm International Peace Research Institute) у свом годишњаку за 1990.

Затим, 1987, суперсиле су оствариле значајан споразум о уништењу свих својих пројектила који се лансирају са земље с дометом између 500 и 5 500 километара. „Физичко уништење пројектила и лансирних рампи тече по плану и свака страна испуњава погодбе уговора“, извештава SIPRI.

Предузете су и друге мере за смањивање ризика нуклеарног рата. На пример, 1988. суперсиле су потписале споразум о „интерконтиненталним балистичким пројектилима и балистичким пројектилима који се лансирају с подморница“. Пре него што лансира неки такав пројектил, једна страна мора упозорити другу „најмање двадесет четири сата унапред, о планираном датуму, подручју с којег ће се лансирати и подручју удара“. Према SIPRI, такви споразуми „практично елиминишу могућност да локални инциденти прерасту у светски нуклеарни рат“.

У међувремену се убрзавају планови за побољшање међународне безбедности. Маја 1990, у току самита суперсила у Вашингтону, тадашњи совјетски председник Михаил Горбачов је предложио да два блока европских нација потпишу мировни споразум. У јулу се у Лондону састало 16 западних нација НАТО (Атлантски пакт). Њихов одговор на предлог Михаила Горбачова био је тај да су обе стране потписале „заједничку декларацију у којој свечано изјављујемо да више нисмо непријатељи и потврђујемо нашу намеру да се уздржимо од претње или употребе силе“. Наслов на првој страни једних афричких новина назвао је то ’огромним кораком ка светском миру‘.

Тада, на прагу самита суперсила у Хелсинкију у Финској, говорник владе САД је рекао да „могућност рата [на Средњем истоку] подстиче нови групни план за светски мир“. Мир је застао када је Ирак напао Кувајт, а цели Средњи исток се нашао у опасности ратног пожара. Али, под ауторитетом Уједињених нација, међународне снаге под вођством Сједињених Америчких Држава потиснуле су нападачке снаге назад у њихову властиту земљу. Међународно јединство намере исказано у том рату охрабрило је неке у нади да је сванула нова ера сарадње.

Од тада су се светски догађаји још више развили. Нарочито се сама природа онога што је некад био Совјетски Савез драматично променила. Балтичким државама је дозвољено да прогласе своју независност, а друге републике у Совјетском Савезу следиле су њихов пример. Насилни етнички сукоби појавили су се у многим земљама које су под централизованом комунистичком влашћу изгледале монолитне. Крајем 1991. Совјетски Савез је службено престао да постоји.

Ове радикалне промене на светској политичкој сцени отвориле су врата могућности за организацију Уједињених нација. У The New York Timesu је с обзиром на то стајало: „Попуштање светских напетости и нови дух сарадње између Сједињених Америчких Држава и Совјетског Савеза могли би за светску организацију значити нову, снажнију улогу у међународним збивањима.“

Да ли је коначно дошло време да та 47 година стара организација покаже шта може? Улазимо ли заиста у, како су га назвале Сједињене Америчке Државе, „нови век, и нови миленијум мира, слободе и напретка“?

[Фуснота]