Да ли постоји излаз из човековог грешног стања?

ЧИСАКО, која је имала четворо деце тинејџерског узраста, чистила је јавне тоалете у граду удаљеном преко 600 километара од свог дома. Радећи свој посао, певушила је сутру, чије значење није разумела. То је био један од обичаја религиозне групе која је покушавала да открије шта се налази у самом језгру свих религија.

„Упркос непрестаним аскетским поступцима“, присећа се Чисако, „нисам могла променити своју личност. Дубоко у срцу, нисам могла другима опраштати и показивати љубав из искреног потицаја.“

И у земљама Оријента, где већина људи не поседује концепт греха како га научава Библија, многи, као Чисако, имају узнемирену савест због њихових грешних нагињања (Римљанима 2:14, 15). Ко се није осећао нелагодно јер није показао доброхотност према некоме у жалосној ситуацији, или није осетио грижњу савести због речи које никада није требало изрећи? (Јаков 4:17). Зар не вреба неко ружно чудовиште љубоморе и у младима и у старима?

Зашто људи имају таква неугодна осећања? Због тога што, без обзира схватају ли они то или не, поседују унутрашње осећање за оно што је неисправно, за грех. Заиста, без обзира да ли људи познају библијску науку о греху или не, сви су под утицајем грешних нагињања. Један врсни познавалац тог предмета једном приликом је закључио: „Јер су сви сагрешили и лишени су славе Божје“ (Римљанима 3:23).

Може ли се грех избрисати?

Данас многи људи, посебно у хришћанству, покушавају да из савести избришу осећање греха и кривице. „Сама реч ’грех‘... је скоро ишчезла“, рекао је др Карл Менингер (Karl Menninger) у својој књизи Whatever Became of Sin? Али, избегавање речи „грех“ не помаже ништа више него што старом човеку жеља да избегава реч „стар“ помаже да спречи своје старење. Требало би да се суочимо с чињеницом да имамо грешна нагињања и да из тог јадног стања треба да будемо избављени. Али, ко ће то учинити?

Хришћански апостол Павле поставио је то питање након што је признао своје властите склоности према греху упркос жељи да га не чини: „Јадан ти сам ја човјек! Тко ће ме избавити од овога смртоноснога тијела?“ Павле затим одговара: „Хвала Богу по Исусу Кристу, Господину нашему!“ Зашто? Јер је Бог начинио припрему за опроштење греха кроз откупну жртву Исуса (Римљанима 7:14-25, Стварност).

Ипак, многи од 3 500 000 000 нехришћана у свету (двоструко више од броја такозваних хришћана) врло тешко схватају замисао о откупнини. На пример, доктрина о откупнини постала је највећи камен спотицања неком муслиману који је живео у Јапану и који је неко време проучавао Библију. Идеја да је један човек могао умрети за све необична је за људе Оријента.

То је разумљиво, јер ову темељну доктрину врло тешко схватају чак и неки у хришћанству. „Теологија Откупнине“, признаје New Catholic Encyclopedia, „је донекле несхваћена и надаље се поставља као проблем у теологији.“

Речи религиозног писца Н. Х. Барбера (N. H. Barbour) добро указују на то колика је збрка око ове доктрине: „Христова смрт није била изравнање казне човековог греха ништа више него што би пробадање тела муве иглом, наносећи јој патње и смрт, било нешто што би земаљски родитељ сматрао праведним изравнањем за прекршај свог детета.“ Тада је с Барбером био у друштву Чарлс Т. Расел, који је увидео хитну потребу да одбрани науку откупнине. Разишао се од Барбера и 1879. је почео да издаје нови часопис, који је касније постао часопис који читаш. Од самог почетка Кула стражара је била велики бранилац откупне жртве Исуса Христа.

Међутим, може ли ова доктрина икад бити прихватљива за оне који нису „хришћанског“ порекла? Да бисмо то сазнали, проучимо поближе ову науку која говори да је један човек умро за све.