Битка за преживљавање шпанске Библије

ЈЕДНОГ дана у октобру 1559, око 200 000 шпанских католика хрлило је према Ваљадолиду, граду на северу. Привлачио их је auto-da-fé, где су „две жртве биле живе спаљене, а десет их је било удављено“. Они су били „јеретици“.

Популарни млади краљ Филип II лично је председао тим догађајем. Када је осуђени човек преклињао за милост, краљ му је узвратио: „Да је мој властити син таква хуља каква си ти, ја бих сам носио свежњеве прућа да га спалим.“ Који је био злочин те несрећне жртве? Он је само читао Библију.

У исто време организација католичке инквизиције била је запослена у андалузијском граду Севиљи. Група калуђера у манастиру San Isidro del Campo, управо је примила тајну пошиљку Библија на шпанском. Да ли ће их доушници издати? Неки који су схватили да су у смртној опасности побегли су из земље. Али, 40 оних који су остали имали су мање среће и били су спаљени на стубу, међу њима онај исти човек који је прокријумчарио Библије у земљу. Шпанија је у 16. веку била погубно место за читаоце Библије — мало њих је измакло канџама инквизиције.

Међу неколицином који су побегли био је бивши калуђер Касјодоро де Рена (Casiodoro de Reina) (cca. 1520-94). Побегао је у Лондон, али чак ни тамо није био сигуран. Инквизиција му је уценила главу и шпански амбасадор на енглеском двору сплеткарио је како би га намамио натраг у подручје под контролом Шпаније, милом или силом. За кратко време, лажне оптужбе за прељубу и хомосексуалност присилиле су га да напусти Енглеску.

Са оскудним новчаним средствима и све већом породицом коју је издржавао, прво је нашао уточиште у Франкфурту. Касније га је његов захтев за религиозним азилом водио у Француску, Холандију и коначно Швајцарску. Па ипак, све то време остао је запослен. ’Изузевши време док сам био болестан или сам путовао... нисам испуштао перо из руку‘, објаснио је. Утрошио је много година за превођење Библије на шпански. Коначно је 1568. у Швајцарској започело штампање 2 600 копија Ренине Библије и довршено је 1569. Једно истакнуто обележје Рениног превода је то што је употребио Iehoua (Јехова) уместо Сењор за Тетраграматон, четири хебрејска слова Божјег личног имена.

Настајање шпанске Библије

Парадоксално је да су у време кад су се, захваљујући изуму штампарске машине, у Европи множиле Библије, у Шпанији постајале реткост. Али, није увек било тако. Вековима је Библија била највише распачавана књига у Шпанији. Руком писане копије биле су доступне на латинском и неколико векова чак на готском језику. Један историчар је објаснио да је током средњег века „Библија била — као извор инспирације и ауторитета, као мерило вере и понашања — истакнутија у Шпанији него у Немачкој или Енглеској“. Различите библијске историје, Псалтири (или, Псалми), глосаријуми, моралне приче и слична дела постала су бестселери века.

Увежбани преписивачи помно су умножавали раскошне библијске манускрипте. Иако је 20-орици преписивача била потребна цела година да направе један првокласан манускрипт, многе латинске Библије и хиљаде коментара латинских Библија кружиле су Шпанијом до 15. века.

Осим тога, кад је почео да се развија шпански језик, порасло је занимање за то да се има Библија на народном језику. Већ у 12. веку Библија је преведена на романски, или рани шпански, језик којим је говорио обичан народ.

Краткотрајно буђење

Али, буђење није дуго трајало. Кад су Валдензи, Лоларди и Хусити употребљавали Писма да бране своја веровања, реакција је била брза и жестока. Католичке власти сумњичаво су гледале на читање Библије и полетни преводи на свакодневним језицима били су сместа јавно ожигосани.

Католички синод који се састао 1229. у Тулузи (Француска), објавио је: „Забрањујемо да било који лаик поседује књиге Старог или Новог завета преведене на свакодневни језик. Ако нека побожна особа жели, може имати Псалтир или Бревијар [књигу химни и молитви]... али ни у ком случају не сме поседовати горе споменуте књиге преведене на романски.“ Четири године касније, Јаков I Арагонски (краљ над великим подручјем полуострва) дао је свима онима који су поседовали Библије на свакодневном језику само осам дана да их предају месном бискупу на спаљивање. Пропустити да се учини тако, или од стране свештеника или лаика, учинило би власника осумњиченим за јерес.

Упркос овим забранама — којих се није увек строго држало — током последњег дела средњег века неки Шпанци могли су се похвалити поседовањем романске Библије. Томе је 1478. нагло дошао крај утемељењем шпанске инквизиције под краљицом Изабелом и краљем Фердинандом. Године 1492. само је у граду Саламанки спаљено 20 непроцењивих, руком писаних копија Библија. Једини романски библијски манускрипти који су преживели били су они сачувани у личним библиотекама краља или неколико моћних племића на које се није могло посумњати.

Следеће две стотине година, једина службена католичка Библија издата у Шпанији — осим латинске Вулгате — била је Комплутензијски полиглот, прва полиглотска Библија, чији је покровитељ био кардинал Сиснерос. Без сумње, то је био научни рад и јасно је да није био намењен обичним људима. Направљено је само 600 копија и мало њих ју је могло разумети, зато што је садржавала библијски текст на хебрејском, арамејском, грчком и латинском — не на шпанском. Осим тога, цена је била претерана. Коштала је три златна дуката (вредност шест месечних плата обичног радника).

Шпанска Библија прелази у илегалу

Почетком 16. века појавио се шпански „Тиндејл“ у особи Франсиска де Енсинаса (Francisco de Enzinas). Као син богатог шпанског земљопоседника, почео је преводити Хришћанска грчка писма на шпански још као млади студент. Касније је дао да се штампа превод у Холандији, и 1544. је храбро покушао да добије краљевску дозволу за распачавање тог превода у Шпанији. Шпански цар Карло I био је у то време у Бриселу и Енсинас је искористио ту прилику да тражи краљевско одобрење за свој пројекат.

Необичан разговор између два човека описан је како следи: „Каква је то књига?“ упитао је цар. Енсинас је одговорио: „То је део Светих писама који се зове Нови завет.“ „Ко је аутор књиге?“ упитао је. „Свети дух“, одговорио је.

Цар је ауторизовао публикацију, али под једним условом — да његов лични исповедник, шпански калуђер, такође да свој печат одобрења. На Енсинасову несрећу, такво одобрење није дошло и ускоро га је инквизиција затворила. Успео је да побегне након две године.

Неколико година касније ревидирано издање тог превода штампано је у Венецији, Италија, и то је било оно издање Писама које је Хулијан Ернандес (Julián Hernández) потајно пренео у Севиљу, Шпанија. Али, био је ухваћен и након две године мучења и утамничења погубљен заједно са другим истраживачима Библије.a

На синоду у Тренту (1545-63), католичка црква је поновила осуду превода̂ Библије на народни језик. Издала је индекс забрањених књига који је укључивао све оне преводе Библије који су начињени без одобрења цркве. У пракси, то је значило да су сви шпански преводи Библије на народни језик стављени изван закона и да је само њихово поседовање могло завршити смртном осудом.

Неколико година након издавања Рениног превода, ревидирао га је Сиприано де Валера (Cipriano de Valera), још један бивши калуђер који је побегао пред гневом инквизиције у Севиљу. Ова верзија штампана је у Амстердаму 1602. и неке копије су потајно пренесене у Шпанију. У својој оригиналној и ревидираној верзији, Библија Рена-Валера још увек је најшире употребљаван превод међу протестантима који говоре шпански.

Бране су се отвориле

Коначно је 1782. суд инквизиције одлучио да Библија може бити објављивана све док садржи објашњења темељена на историји и догми. Католички бискуп од Сеговија, Фелипе Сио де Сан Мигел (Felipe Scio de San Miguel), употребио је 1790. латинску Вулгату како би превео Библију на шпански. На несрећу, била је скупа — 1 300 реала, у оно време неприхватљива цена — и начин изражавања био је у толикој мери нејасан, да га је један шпански историчар описао као „врло несрећан“.

Неколико година касније, шпански краљ Фернандо VII наредио је бискупу Асторге, Феликсу Торесу Амату (Félix Torres Amat), да начини побољшани превод, такође темељен на Вулгати. Овај превод појавио се 1823. и доживео је ширу распрострањеност од Сиовог превода. Међутим, пошто се није темељио на оригиналном хебрејском и грчком, имао је уобичајене недостатке које имају преводи превода.

Упркос овом напретку, цкрва и владари земље још увек се нису уверили да Писма треба да читају обични људи. Када је 1830-их Џорџ Боро (George Borrow), представник Британског и иностраног библијског друштва, замолио за допуштење да штампа Библије на шпанском, владин министар Мендисабал му је рекао: „Мој добри господине, ми не желимо Библије, већ радије оружје и барут да њима зауставимо побуњенике и изнад свега новац да можемо платити војску.“ Боро је почео да преводи Лукино Еванђеље на језик шпанских Рома и 1837. је због својих настојања затворен!

Коначно, талас се више није могао задржати. Шпанска црква је 1944. штампала свој први превод Светих писама темељен на изворним језицима — око 375 година након превода Касјодор де Рена. То је био превод католичких научника Накара и Колунге. Али, 1947. следио је превод Бовера и Кантере. Отада је настала поплава шпанских превода Библије.

Сигурна победа

Иако се шпанска Библија вековима морала борити да преживи, битка је коначно добијена. Велике жртве храбрих преводилаца као што је Рена сигурно нису биле узалудне. Колики људи који данас купују Библију стану и размисле о времену кад је поседовање Библије било забрањено?

Данас је Библија у Шпанији и земљама где се говори шпански бестселер, и доступни су многи преводи. Међу њих су укључени Versión Moderna (Модерна верзија, 1893), који доследно употребљава Божје име Jehová; Павловско издање Библије (1964), које употребљава име Yavé у Хебрејским писмима; Nueva Biblia Española (Нова шпанска Библија, 1975), који нажалост не употребљава ни Jehová ни Yavé; и Traducción del Nuevo Mundo (Нови свет превод, 1967), издат од Друштва Кула стражара, који употребљава Jehová.

Јеховини сведоци сваке седмице посећују домове милиона људи који говоре шпански како би им помогли да цене вредност Библије — књиге за коју вреди умрети, и књиге по којој вреди живети. У ствари, прича о бици за преживљавање шпанске Библије још је један даљњи доказ да „реч Бога нашега остаје до века“ (Исаија 40:8).

[Фуснота]

[Слика на 10. страни]

Комплутензијски полиглот је умножен и на тај начин се лако може истражити. (Види страну 8)

[Извор]

Љубазношћу Biblioteca Nacional, Мадрид, Шпанија.