Питања читалаца

Како Јеховини сведоци гледају на куповање украдене робе?

Хришћани избегавају да свесно имају било какво учешће у куповању украдене робе или материјала.

Крађа сигурно није исправна. Божји Закон за Израел недвосмислено је објашњавао: „Не кради“ (Излазак 20:15; Левитик 19:11). Ако је лопов био ухваћен морао је, зависно од околности, да надокнади двоструко, четвороструко или петоструко.

Од древних времена̂ лопови су покушали да украдену робу дају даље да би брзо зарадили и да не би били ухваћени с доказом своје кривице. Због тога украдену робу често продају по ниској цени тако да је многим купцима тешко да је одбију. Можда се о таквом поступку радило код тога што читамо у Изласку 22:1: „Ко украде вола или овцу, и закоље или прода, вратиће пет волова за једнога вола, и четири овце за једну овцу.“

Разумевши дубљи смисао таквих закона, рабин Абрахам Чил (Abraham Chill) пише: „Забрањено је купити или примити украдено власништво, чак и ако се власништво не препозна као такво. Зато се не сме купити коза од пастира, јер можда је пастир продаје без знања свог послодавца и намерава да задржи новац“ (The Mitzvot—The Commandments and Their Rationale).

У ствари, Божји закон не забрањује ’куповање козе од пастира‘ само због сумње да ће он можда задржати новац свог послодавца, што би у ствари било продавање украдене козе. Али, с друге стране Јеховине слуге не би смеле свесно да буду учесници продаје (козе или било које друге ствари) кад се чини јасним да продавач није власник или да ствар може бити украдена. Божји закон показује да Он признаје приватно власништво, али лопов одузима власнику његово власништво. Неко ко купи нешто за шта се зна да је украдено не мора бити лопов у правом смислу речи, али његова куповина смањује изглед да ће власник своје власништво икада добити натраг (Пословице 16:19; упореди 1. Солуњанима 4:6).

Сви ми разумемо да купци — било домаћице или заступници трговачких друштава — настоје да купе робу по најповољнијој цени. Жене на целом свету траже повољне продаје, покушавају да одложе куповање до сезоне кад су цене ниске или купују у трговинама на велико или у дућанима с малим режијским трошковима и зато по повољнијим ценама (Пословице 31:14). Ипак, таква жеља да се добије нешто јефтино треба да има моралне границе. Лојални у данима Нехемије одбијали су да тргују на Сабат, чак ако су могли имати повољне послове тим данима (Нехемија 10:31; упореди Амос 8:4-6). Слично је с хришћанима. Њихово одбијање да краду помаже им да обуздају било које искушење да купе јефтину робу која је очигледно украдена.

Можда је опште познато да неки продавачи тргују украденом робом. Или потајно споменута цена може бити тако необично ниска да би свака нормална особа закључила да је роба вероватно противзаконито стечена. Можда чак и закон земље признаје потребу такве разборитости. Једна књига о праву коментарише:

„За свест о кривици није обавезно потребно да оптуженик зна коме је власништво украдено, или ко га је украо, или када или где је украдено, или околности под којима је украдено, али довољно је да зна да је украдено... Неки судови заузимају став да се постојање свести о кривици може темељити на чињеници да је оптуженик примио власништво под таквим околностима које би увериле особу обичне интелигенције и опреза да је украдено.“

То хришћанину придодаје добар разлог за избегавање куповања украдене робе. Куповањем таквих ствари могао би постати преступник закона. Многи немају скрупула у вези преступања закона ако мисле да с тим могу проћи. Али, то није случај код хришћана, који се желе ’покоравати властима‘. Поштовање закона штити их од тога да их прогоне као криминалце и доприноси томе да имају добру савест пред Јеховом (Римљанима 13:1, 4, 5).

Божји пријатељ Аврахам оставио је диван пример у вези савести. У његовим данима поразила су четири источна владара краљеве подручја у коме је живео Лот, одневши многе вредне предмете као војни плен. Аврахам их је прогонио, надвладао непријатеље и донео украдене ствари натраг. Краљ Содоме рекао је Аврахаму: „Благо узми себи“ као награду. Аврахам је уместо тога предао ствари њиховом законитом власнику рекавши: „Нећу узети од свега што је твоје, да не речеш: Ја сам Абрама обогатио“ (Постање 14:1-24).

Хришћани нису заинтересовани за било коју финансијску предност коју би могли имати помоћу украдених ствари. Јеремија је писао: „Као јаребица што на јајима лежи које сама не излеже, такав је и онај који богатство неправедно збира“ (Јеремија 17:11). Дакле, осим што показују мудрост, тиме што не преступају законе цезара у вези украденог власништва, хришћани желе подупирати Божју правду одбијајући да на било који начин буду повезани с неправдом крађе. Давид је прикладно писао: „Боље је мало у праведника нег’ богатство многих бездушника“ (Псалам 37:16).