Живот — дар од Бога

ДВАДЕСЕТ четири сата на дан наше срце пумпа драгоцену крв кроз наше тело. Ми заспимо, а наша плућа настављају да се шире и скупљају. Ми једемо, а храна се аутоматски вари. Све се то одиграва свакодневно уз мали, или никакав свесни напор с наше стране. Ови тајанствени и зачуђујући процеси, који се тако лако узимају здраво за готово, део су дара који зовемо живот. У одређеном смислу, то је дар који се може назвати чудесним.

Размотримо процес људског зачећа и рађања. Иако тело обично одбацује страно ткиво, материца за оплођено јаје чини изузетак. Уместо одбацивања растућег ембриона као страног ткива, она га храни и штити док није спреман да се појави као беба. Без способности материце да учини овај изванредно важан изузетак од правила о одбацивању страног ткива људско рођење би било немогуће.

Чак и тада, да нема одређеног развоја догађаја који се збива кад фетус има само четири месеца, живот новорођене бебе био би кратак. Он тада почиње сисати свој палац, вежбајући мишиће који ће му касније омогућити да се храни на прсима своје мајке. А то је само једна од многих ствари које значе разлику између живота и смрти, а које су решене много пре бебиног рођења.

Док се фетус налази у материци, у зиду његовог срца постоји један отвор. Али, овај отвор се приликом рођења аутоматски затвара. Осим тога и велики крвни суд који премошћује плућа док је фетус у материци при рођењу се аутоматски стеже; крв сада одлази у плућа где може преузимати кисеоник док беба почиње дисати.

Све је то само почетак. Током живота, серија изврсно замишљених система (као што су респираторни, циркулаторни, нервни и ендокрини), обављаће и усклађивати своје задатке с ефикасношћу која запањује људски разум — а све то да се живот не би прекинуо. Није чудо што је један древни писац рекао у вези Бога: „Хвалим те што сам тако дивно саздан. Дивна су сва дела твоја, и добро зна то душа моја“ (Псалам 139:14).

Без сумње, писац ових прекрасних речи није веровао да је живот једноставно производ слепе, еволуционе вероватноће или случаја. Да је то било тако, ми не бисмо имали никакве стварне обавезе или одговорности у вези коришћења свог живота. Међутим, механизми живота јасно одражавају конструкцију, а конструкција захтева конструктора. Библија износи следеће начело: „Јер сваки дом треба неко да начини; а ко је све створио оно је Бог“ (Јеврејима 3:4, Даничић-Караџић). Зато је од животне важности ’знати да је [Јехова] Бог! Он нас је створио, његови смо‘ (Псалам 100:3). Да, живот је више од повољног случаја; то је дар од самог Бога (Псалам 36:9).

Будући да је тако, какве обавезе имамо према Даваоцу живота? Како он очекује да користимо свој живот? Ова и друга питања биће размотрена у идућем чланку.