Питања читалаца

Колико хришћани треба да буду опрезни да крвне компоненте, као што је осушена плазма, можда нису додате прехрамбеним производима?

Ако постоји оправдан темељ за веровање да је животињска крв (или нека њена компонента) очито употребљена локално у прехрамбеним производима, хришћани треба да показују одговарајућу опрезност. Ипак, не би било мудро узрујавати се због пуке сумње или живети с неоснованом бригом.

Рано у човековој историји, наш Створитељ је прописао да људи не смеју јести крв (Постање 9:3, 4). Он је изјавио да крв представља живот, који је дар од њега. Крв испуштена из неког створења могла се употребити само за жртву, на пример на жртвенику. Иначе се крв из створења морала излити на земљу, у смислу њеног враћања Богу. Требало је да његов народ избегава да подржава живот узимањем крви. Он је одредио: „Крви ни једнога тела не једите, јер је живот свакога тела крв његова. Ко је год једе биће погубљен“ (Левитик 17:11-14). Божја забрана једења крви поновљена је хришћанима (Дела апостола 15:28, 29). Зато је требало да рани хришћани избегавају храну која садржи крв, као што је месо задављених животиња или крвавице.

Ипак, како ће ти хришћани у пракси поступати у својој одлучности да се ’чувају од крви‘? (Дела апостола 21:25). Да ли једноставно треба да примене речи апостола Павла: „Све што се продаје на тргу, једите, и ниште не испитујте ради савести“?

Не. Те речи из 1. Коринћанима 10:25 односе се на месо које је можда од животиња жртвованих у идолском храму. У то време, вишак меса из храмова уклањао се тако што се продавао трговцима, који су га могли придодати залихи меса за продају у својим трговинама. Павле је имао на уму да месо из храма није било стварно лоше или покварено. Изгледа да је било уобичајено да се крв животиња које су тамо жртвоване испусти и употреби на паганским жртвеницима. Ако би се зато нешто од вишка меса продало на пијаци, без очите везе с храмом или погрешним схватањима пагана, хришћани су га једноставно могли купити као месо за продају које је било чисто и одговарајуће искрвављено.

Међутим, било би другачије да су ти хришћани знали да се у месарницама може купити и месо удављених животиња (или крвавице). Требало би да показују опрез у бирању меса које ће купити. Могли су препознати месне производе који су садржавали крв ако су имали различиту боју (као што се данас крвавица може лако препознати у земљама у којима је уобичајена). Или су хришћани могли потражити угледног месара или трговца месом. Ако нису имали разлога за веровање да је неко месо садржавало крв, једноставно су га могли купити и јести.

Павле је такође писао: „Благост ваша [„разумност“, NW] да буде позната свим људима!“ (Филипљанима 4:5). То се може применити код куповања меса. Ни израелски Закон ни одредба хришћанског водећег тела првог века нису указивали на то да је требало да Божји народ иде предалеко распитујући се о месу, чак постајући вегетаријанци ако би постојала најмања сумња да се у доступном месу налази крв.

Израелски ловац који је убио животињу испустио би њену крв. (Упореди Деутероном 12:15, 16.) Ако његова породица није могла појести све месо, нешто је могао продати. Чак и у закланим животињама које су исправно искрвариле, у месу би остала мала количина крви, али ништа у Библији не сугерише да је требало да Јевреј који купује месо иде у крајности да би сазнао чињенице као што су број минута од убијања до искрварења, која је артерија или вена била пререзана да истече крв и како је животиња била обешена и колико дуго. Надаље, водеће тело није писало да хришћани треба да предузму ванредне мере опреза у том погледу, као и то да су им потребни крајње детаљни и одлучни одговори пре једења било ког меса.

Данас су у многим земљама закон, обичај или религиозна пракса такви да су месни производи (осим неуобичајених артикала, као што је крвавица) од животиња које морају искрварити приликом клања. Зато хришћани у тим подручјима обично не треба да буду преокупирани методама клања или прераде. Кратко речено, они једноставно могу ’јести све што се продаје на тргу, ништа не питајући‘ и могу имати чисту савест да се уздржавају од крви.

Ипак, повремено се појављују технички извештаји у вези с комерцијалном употребом крви који узнемирују неке хришћане. Неки пословни људи у месној индустрији закључују да се велике количине крви из закланих животиња могу сакупити за практичну примену и зараду, као што је у вештачким ђубривима или храни за животиње. Истраживачи су проучили да ли се таква крв (или компоненте) може употребити у преради меса. Неколико комерцијалних фабрика чак је произвело ограничене количине течне, смрзнуте плазме или плазме у праху (или деколоризованог материјала црвених крвних зрнаца) које могу заменити мали проценат меса у производима сличним крвавицама или у паштети. Друге студије концентрисале су се на коришћење деривата крви у праху као додатка или за везивање воде и масноће у млевеном месу, у пекарским производима или да се другим намирницама и пићима дода протеин или гвожђе.

Међутим, вреди запазити да се такво истраживање врши деценијама. Ипак, чини се да је употреба таквих производа била веома ограничена, чак непостојећа, у већини земаља. Неки типични извештаји помажу да се покаже зашто:

„Крв је извор храњивих и функционалних протеина. Међутим, говеђа крв употребљава се само у ограниченим количинама за директну људску потрошњу, због интензивне боје и карактеристичног укуса“ (Journal of Food Science, том 55, број 2, 1990).

„Протеини крвне плазме имају корисна својства као што су висока солубилност, емулгирајућа активност и хидрофобност... а њихова употреба у преради хране пружа велике предности. Међутим, у Јапану није изграђен ниједан ефикасан систем санирања плазме, посебно након дехидрације“ (Journal of Food Science, том 56, број 1, 1991).

Неки хришћани повремено проверавају етикете на пакованој храни, пошто многе владе захтевају да се наведу састојци. А они могу одлучити да то редовно чине у вези с било којим производом за који имају разлога да верују да можда садржи крв. Наравно, било би исправно избегавати производе који наводе ствари као што су крв, крвна плазма, плазма, протеин глобин (или глобулин) или гвожђе у облику хемоглобина (или глобина). Маркетиншка информација једне европске компаније с тог подручја признаје: „Информације у вези с употребом глобина као састојка морају се означити на амбалажи хране на такав начин да потрошач не буде обманут у погледу састава или вредности хране.“

Међутим, чак и код проверавања етикета или распитивања код месара, потребна је разумност. То не значи да сваки хришћанин широм света мора проучавати етикете и састојке на свакој пакованој храни или да треба испитивати раднике у ресторанима или трговинама храном. Хришћанин се најпре може сам питати: ’Постоји ли иједан проверени доказ да су крв и њени деривати употребљени у уобичајеним прехрамбеним производима у овом подручју или земљи?‘ На већини места одговор је негативан. Зато су многи хришћани закључили да лично неће одвајати много времена и пажње за проверавање незнатних могућности. Особа која није таквог мишљења треба поступати у складу са својом савешћу, без осуђивања других који су ту ствар можда решили другачије али с добром савешћу пред Богом (Римљанима 14:2-4, 12).

Чак и ако се могу произвести прехрамбени производи који садрже крв, то се вероватно не ради у већим количинама, због трошкова, законодавства или других чинилаца. На пример, Food Processing (септембар 1991) је приметио: „За оне произвођаче који имају било какве проблеме са мање од 1% (у финалној месној паштети) хидролизоване говеђе плазме у смеси, алтернативна мешавина замењује је концентратом протеина из сурутке и може се потврдити као кошер.“

Вредно је нагласити да је закон, обичај или укус у многим земљама такав да се крв обично испусти из закланих животиња и да се таква крв не користи у другим прехрамбеним производима. Ако не постоји стварни темељ за закључивање да је локална ситуација другачија или да је недавно дошло до веће промене, хришћани треба да се чувају да их не узнемирава пука могућност или гласина. Ипак, кад је сигурно или врло вероватно да се крв много користи — било у храни или у медицинском лечењу — морамо бити одлучни да слушамо Божју заповест и да се уздржавамо од крви.