Да ли се одазиваш кад те неко позива?
ИСПРИЧАО ШИНИЧИ ТОХАРА
У СВОЈОЈ младости нисам призивао Бога, нити сам од њега тражио вођство. Мој деда и бака емигрирали су из Јапана на Хаваје, а моји родитељи били су будисти. Нису били врло активни у својој вери тако да нисам много размишљао о Богу док сам одрастао.
Тада сам учио еволуцију и дошао до закључка да је глупо веровати у Бога. Међутим, како је моје основно образовање напредовало, часови природних наука увели су ме у астрономију, физику и биологију. Ноћу бих се загледао у небо и питао се како су све те звезде доспеле тамо. Слаб глас у мени почео је питати: ’Може ли тамо постојати Бог који управља свим тим стварима?‘ Почео сам осећати да у том невидљивом подручју мора Неко постојати. Моје се срце почело питати: ’Ко је тај Бог?‘
Након што сам завршио средњу школу био сам везан уз свој посао механичара у погону за производњу сакеа, тако да нисам имао времена да медитирам о Богу. Убрзо сам упознао Масаку која је 1937. постала моја супруга, и коначно смо били благословљени са троје деце. Каквим се само верним другом и марљивом мајком показала Масако!
Сада, кад сам имао породицу, озбиљно сам размишљао о нашој будућности. Опет сам почео излазити и посматрати звезде. Био сам уверен да Бог постоји. Нисам знао ко је тај Бог, али сам га ипак почео призивати. Увек изнова сам се молио: ’Ако се налазиш тамо негде, молим те, помози мојој породици да постане срећна.‘
Мој позив коначно је услишен
Од нашег венчања становали смо код мојих родитеља, али од 1941. живели смо сами у Хилу (Хаваји). Само што смо се уселили у наш нови дом, Јапанци су 7. децембра 1941. напали Перл Харбор. Било је то време напетости и сви су били забринути ради будућности.
Месец дана након напада на Перл Харбор, док сам полирао свој аутомобил, приступио ми је неки човек и понудио књигу под насловом Деца. Представио се као Ралф Гарут, проповедник Јеховиних сведока. Нисам разумео шта је говорио, али занимао сам се за Бога па сам узео књигу. Следеће седмице Ралф је поново навратио и понудио ми библијски студиј. Иако сам већ чуо за Библију, ово је било први пут да сам је заиста видео. Прихватио сам библијски студиј, а моја жена и њена млађа сестра су се прикључиле.
Истина да је Библија Божја реч заиста ме импресионирала (2. Тимотеју 3:16, 17). Још је дивније било да Јехова има своју намеру. Он је Створитељ кога сам тражио! (Исаија 45:18). Били смо узбуђени кад смо сазнали да ће првобитни Рај који је изгубљен бити поново успостављен управо овде на Земљи, и да бисмо могли живети у њему (Откривење 21:1-4). То је био одговор на мој позив Богу!
Свима смо говорили о тим новооткривеним истинама. Моји родитељи мислили су да смо полудели, али то нас није обесхрабрило. Након три месеца интензивног проучавања Библије, крстили смо се, моја супруга и ја, 19. априла 1942. у знак свог предања нашем Богу Јехови. Масакина млађа сестра Јоши и њен супруг Џери, који су до тада заједно с нама проучавали Библију, крстили су се с нама. Имали смо само ограничено спознање Светих писама, али то је било довољно да развијемо жељу да служимо Богу.
Док је други светски рат још беснео, мислио сам да је крај овог система врло близу, па смо моја жена и ја осећали потребу да људе упозоравамо на то. Гарутови су нам у том погледу били пример. И Ралф и његова супруга служили су као пионири, пуновремени проповедници Јеховиних Сведока. Упоредио сам нашу ситуацију с Ралфовом. Он је имао жену и четворо деце. Ја сам имао жену и само троје деце. Ако је он могао бити пионир, требало би да и ја могу. Тако смо у месецу након свог крштења предали молбу за пионирску службу.
Још пре него што смо били признати за пионире, продао сам све непотребне ствари, укључујући своју хавајску гитару, саксофон и виолину. Био сам велики љубитељ музике, али одрекао сам се свега осим своје мале усне хармонике. Штавише, мој посао у погону за производњу сакеа није више изгледао привлачним (Филипљанима 3:8). Саградио сам камп-приколицу и чекао да видим хоће ли Јехова одговорити на моје молбе да ме употреби. Нисам морао дуго чекати. Од 1. јуна 1942. били смо признати за пионире. Без оклевања смо почели пуновремено служити Јехови и никад нисмо пожалили због те одлуке.
Пионирска служба на Хавајима
Заједно с Гарутовима обрађивали смо Хаваје, Велико острво, укључујући Кону, подручје познато по плантажама кафе, и Кау. Тада смо радили с грамофоном. Био је прилично тежак, али ми смо још увек били млади и јаки. Дакле, с грамофоном у једној и торбом с књигама у другој руци следили смо сваки траг који нас је могао водити до људи који би нас саслушали на пољима кафе, плантажама и било где другде. Затим, након што смо обрадили цело острво, додељени смо за Кохалу на Великом острву. Кохала је била мала плантажа шећерне трске, настањена Кавкажанима, Филипинцима, Кинезима, Хавајцима, Јапанцима и Португалцима. Свака група имала је своје обичаје, идеје, укусе и религије.
Откад сам почео с пионирском службом, никад више нисам прихватио световно запослење. Једно време живели смо од мојих уштеђевина, а кад се појавила потреба, ишао сам у риболов остима. Зачудо, увек сам се враћао кући с неколико риба. Скупљали смо дивље поврће и биљке које су расле дуж пута а које су украшавале наше тањире за време вечере. Саградио сам пећ од галванизованог лима, а Масако је научила да пече хлеб. Био је то најбољи хлеб који сам икад јео.
Кад смо 1943. посетили хришћански конгрес у Хонолулуу, Доналд Хаслет, који је тада био надгледник подружнице на Хавајима, позвао нас је да се преселимо тамо и живимо у малом стану саграђеном изнад гараже Watch Tower Society. Био сам одређен за домара поседа подружнице и следећих пет година радовао сам се пионирској служби тамо.
Неочекивани позив
Године 1943. чули смо да је Друштво основало школу за обучавање мисионара за службу у иностранству. Како бисмо волели да идемо у школу! Али, породице с децом нису биле позване, тако да више нисмо размишљали о томе. Међутим, брат Хаслет нам је 1947. рекао да Друштво жели знати да ли су неки Хавајци спремни за службу у иностранству у Јапану. Питао нас је шта о томе мислимо, а ја сам попут Исаије рекао: „Мене пошљи“ (Исаија 6:8). Моја супруга била је истог мишљења. Нимало нисмо оклевали с одазивом на Јеховин позив.
Тако смо били позвани да похађамо Библијску школу Гилеад Друштва Кула стражара како бисмо се школовали за мисионаре. Позив је укључивао наше троје мале деце. Петоро других, Доналд и Мебел Хаслет, Џери и Јоши Тома, и Елси Танигава били су такође позвани, и у зими 1948. заједно смо отпутовали за Њујорк.
Континент смо прешли аутобусом. Након три дана у аутобусу били смо сви уморни и брат Хаслет је препоручио да направимо паузу и преко ноћи останемо у хотелу. Кад смо излазили из аутобуса приступио нам је неки човек и повикао: „Јапанчине! Идем кући по своју пушку да их устрелим!“
„То нису Јапанци“, рекао је брат Хаслет. „То су Хавајци. Зар не видите разлику?“ Његова нас је досетљива примедба спасла.
Да ли смо заиста били учесници 11. разреда Гилеада? Чинило нам се то као диван сан. Међутим, реалност је убрзо постала очигледна. Брат Натан Х. Нор, тадашњи председник Друштва Кула стражара изабрао је 25 полазника из нашег разреда да се школују за могућу мисионарску службу у Јапану. Пошто сам био јапанског порекла и помало говорио јапански, добио сам задатак да учим групу полазника језик. То није било лако, јер нисам добро познавао језик; али, некако смо сви преживели.
У то је време наш син Лој имао десет година а наше кћери Телма и Сали имале су осам и шест. Шта су они радили док смо ми били у школи? И они су ишли у школу! Аутобус је долазио ујутро по њих и враћао их касније кући. Кад су се деца вратила из школе кући, Лој је радио с браћом на фарми Друштва, а Телма и Сали радиле су у праоници слажући марамице.
Прилагодити ум непознатом
Након што смо 1. августа 1948. апсолвирали у Гилеаду, једва смо чекали да стигнемо на додељено нам подручје. Брат Хаслет је отпутовао први како би нашао место где би мисионари могли живети. Коначно је нашао двоспратну кућу у Токију, и 20. августа 1949. наша породица је отпутовала у своју будућу домовину.
Пре него што смо стигли у Јапан, често сам размишљао о тој земљи на Оријенту. Мислио сам на лојалност Јапанаца њиховим људским господарима и цару. Многи су Јапанци дали свој живот за те људске владаре. За време другог светског рата пилоти камиказе умирали су за цара усмеравајући свој авион на димњаке непријатељских ратних бродова. Сећам се како сам размишљао о томе шта ли ће учинити Јапанци, који су тако верни људским господарима, кад упознају правог Господара, Јехову?
Кад смо стигли у Јапан, тамо је у читавој земљи било само седам мисионара и шачица објавитеља. Сви смо почели с радом, а ја сам настојао да побољшам своје знање језика, па сам могао успоставити библијске студије с многима који су призивали Бога у својим срцима. Многи од тих првих студената Библије остали су верни све до данас.
Мисионарска служба с нашом децом
Како смо могли извршити мисионарску службу уз троје мале деце за коју смо морали бринути? Па, Јехова је био снага иза свега тога. Добијали смо малу накнаду трошкова од Друштва, а Масако је шила одећу за децу. Поред тога, и моји родитељи мало су нам помагали.
Након завршетка више школе, Лој је неко време служио у јапанској подружници Watch Tower Bible and Tract Society. Међутим, због здравствених проблема одлучио је да се врати на Хаваје на лечење. Он и његова супруга сада верно служе Јехови у Калифорнији. Из његовог брака били смо благословљени са четворо верне унучади. Сви су крштени, а један од њих заједно са својом супругом служи у Бетелу у Бруклину, светској централи Јеховиних сведока.
Моје кћери, Телма и Сали, добиле су мисионарски статус кад су одрасле. Телма сада служи као мисионарка у граду Тојама. Сали се удала за брата мисионара, Рона Троста, и они преко 25 година служе у Јапану као мисионари у путујућој служби.
Са севера на југ
Након што смо две године провели у Токију, били смо на две године послати у Осаку. Наша следећа додела водила нас је на север у Сендај, где смо служили око шест година. Године у Сендају оспособиле су нас за доделе на најсевернијем острву Јапана, Хокаиду. На Хокаиду су наше кћери добиле мисионарски статус. Тамо смо се морали навикнути и на зимске температуре које су понекад пале испод нуле. Након тропских Хаваја била је то прилична промена!
Тада сам једног дана зачуо нови позив у облику писма Друштва. Молили су ме да отворим подружницу на острву Окинава, које је још увек било под америчком управом. Пресељење са хладног севера Јапана у подручје које је сада постало најјужније административно подручје Јапана значило би велики изазов. Шта да учиним? Иако сам се осећао недораслим, у новембру 1965. допутовао сам на Окинаву, као и увек у пратњи своје верне жене. Да ли ће живот на Окинави бити исти као у Јапану? Шта је с културом? Хоће ли се људи одазвати на Јеховину поруку спасења?
Кад смо стигли, на Окинави је било мање од 200 објавитеља. Сада их има више од 2 000. У прво време био сам делимично покрајински надгледник а делимично надгледник подружнице. Путовање по острвима помогло ми је да изградим блиске односе с тамошњом браћом и сматрам предношћу што сам им служио.
Без проблема?
Наш мисионарски позив нипошто није био без проблема̂. Масако се 1968, за време одмора у Сједињеним Америчким Државама, разболела и морала је на операцију. Извадили су јој тумор са црева, а затим се изванредно опоравила. Нисмо имали здравствено осигурање па смо били забринути да можда нећемо моћи да се вратимо на додељено нам подручје. Међутим, на наше велико изненађење, браћа у вери побринула су се за све.
Што се мене тиче, сада живим с проблемима уобичајеним за дијабетичаре. Иако нисам слеп, мој вид је знатно ослабио. Али, Јеховином љубазном доброхотношћу у стању сам редовно да се храним духовном храном слушајући снимке Куле стражаре и Пробудите се! Браћа и сестре у вери такође помажу, читајући ми разно градиво.
Како сам у стању да и даље држим јавна предавања са својим оштећеним видом? Најпре сам снимао своја предавања и тада сам их пуштао преко звучног уређаја док сам говорио пантомимом. Међутим, на предлог своје кћери, побољшао сам ту методу. Сада снимам своја предавања на мали касетофон и одржавам их док помоћу слушалица слушам свој унапред снимљени говор.
Кад смо се год суочавали с правим проблемима, никад нисмо пропустили да призивамо Јехову. Коначно, благослови који су долазили од Јехове у решавању проблема изгледали су увек већи него што су се показали сами проблеми. Остајање у његовој служби једина је могућност да покажемо своју захвалност.
Након 23 године на Окинави, поново смо добили доделу на истом географском месту где смо служили кад смо стигли у Јапан. Главни уред Друштва и највећи мисионарски дом на истом су месту на коме се налазила двоспратница коју је пре толико година у Токију купио брат Хаслет.
Поред Масако и мене, сада у Јапану у мисионарској служби служи 11 наших рођака. Сви сматрају великом предношћу што су видели раст који је Јехова проузроковао у тој земљи у којој преовладава будистичка и шинтоистичка култура. Дело у Јапану имало је мале почетке, али Јеховина је снага произвела „народ“ од преко 167 000 објавитеља добре вести (Исаија 60:22).
Кад сам призивао Бога, он ми је одговорио. Кад је он позвао мене, одазвао сам се позитивно. Моја жена и ја осећамо да смо учинили само оно што смо били дужни да учинимо. Шта је с тобом? Одазиваш ли се кад те твој Створитељ позива?
[Слика на 28. страни]
Породица Тохара са некима од њихове групе пионира на Хавајима 1942.
[Слика на 29. страни]
Деца породице Тохара у Гилеаду 1948.
[Слика на 31. страни]
Срећни што су се одазвали на позив, Шиничи и Масако Тохара навршили су 43 године у мисионарској служби