Бог не заборавља „љубав коју показасте за име његово“

„БОГ није неправедан за заборави труд ваш и љубав коју показасте за име његово, послуживши и још даље служећи светима“ (Јеврејима 6:10). Ове речи апостола Павла обистиниле су се на Јеховиним сведоцима у Источној Европи. Верно служећи за интересе Божјег имена, деценијама су радили дуго и напорно под ограничењима која су наметнуле владе под контролом бившег Совјетског Савеза. Јехова се сећа њихових добрих дела и излива на њих благослове Краљевства. На пример, погледајмо извештај за прошлу службену годину из само три таква подручја.

Територије бившег Совјетског Савеза

Територије бившег Совјетског Савеза извештавају да се током 1992. службене године највећи број објавитеља Краљевства повећао за 35 посто — од 49 171 на 66 211! Али, то није све, пошто су ти објавитељи веома активни, што се може видети из дивног пораста у броју уручене библијске литературе, укључујући часописе. Они добро користе и брошуре, тако да су уручили 1 654 559 примерака. То је више од троструког броја за прошлу годину који је износио 477 235! Какав је био одазив на сву ту уручену литературу? Удвостручење броја библијских студија на дому. Сада се води 38 484 библијска студија на дому.

Исто тако, учествовање у помоћној пионирској служби повећало се за 94 процента. То је очигледно допринело изванредном броју новокрштених ученика, 26 986, у односу на број за прошлу годину од 6 570, задивљујућ пораст од 311 посто!

Како су се неки од тих новокрштених заинтересовали за добру вест? Понекад је то била последица дубоке бриге Сведока који води студиј. Председавајући надгледник из Молдове прича:

„Моја жена и ја посетили смо жену која је раније показала занимање за библијску истину. С њом смо започели библијски студиј. Међутим, њен муж није показао нимало интереса. Једног дана кад смо ишли код те жене да наставимо студиј, време је било веома хладно и падао је снег. На улицама је било мало пролазника, али ми смо дошли код ње тачно у договорено време. Она је рекла свом мужу: ’Видиш ли колико је тим људима стало до нас? Они су тачни упркос снегу.‘ Тај догађај је навео њеног мужа да размисли. Предомислио се и придружио студију, тако да су данас он и његова жена крштени Сведоци.“

У другим приликама пристојност Сведока може подстакнути интерес за добру вест. Један старешина, такође из Молдове, имао је следеће искуство:

„Један човек кога сам посетио на свом терену за проповедање није био заинтересован за Јеховине сведоке. Рекао је да је православац, као и његов отац и деда. Зато је затражио да напустим кућу. Међутим, пре него што сам отишао, он ми је пружио прилику да му кажем разлог моје посете. Указао сам на Матеја 28:19, где стоји: ’Идите дакле и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.‘ Затим сам му дао адресу нашег места састајања и отишао сам. На моје изненађење, недељу дана касније тај човек је дошао на наш састанак! Остао је док се програм није завршио. Објаснио је да је целе недеље осећао грижњу савести зато што је био тако нељубазан према мени. Одмах смо започели библијски студиј, а данас је он наш брат.“

Још једно изванредно обележје службене године био је одушевљен одазив на потребе браће у том подручју. У зиму 1991⁄92, око 400 тона прехрамбених производа и велике количине одеће послато је људима, женама и деци који су у невољи. Та роба је дистрибуисана у практично све делове бившег Совјетског Савеза, чак до Иркутска у Сибиру и Кабаровска, близу Јапана. Заиста импресиван знак да Јехова није заборавио љубав коју су наша браћа показала према његовом имену! Тај доказ братске љубави изазване Јеховиним духом довео је и до уједињења те браће с њиховом светском породицом. На пример, једна сестра из Украјине написала је подружници:

„Помоћ коју сте нам пружили дубоко је утицала на наше емоције. Били смо дирнути до суза и захваљивали смо Јехови Богу што нас није заборавио. Истина, још увек имамо материјалних тешкоћа, али захваљујући помоћи која је стигла од наше браће са Запада, опоравили смо се у материјалном погледу. Сада ће наша породица, због ваше помоћи, више времена моћи да посвети Јеховиној служби. Ако буде Јеховина воља, моја кћерка и ја бићемо помоћни пионири у летњим месецима.“

Поред тога, пружање помоћи било је сведочанство за оне који нису Сведоци зато што су људи са стране могли видети да Сведоци својим делима испољавају љубав. Породица из једне друге скупштине писала је: „Добили смо материјалну помоћ у облику хране и одеће. Толико тога! Ваша подршка и охрабрење су лекција за нас да и ми треба да чинимо добро другима. Та дела љубави нису прошла незапажено од стране неверника, као и заинтересованих особа и њихових породица; то је било велико сведочанство о правом братству.“

Пет обласних и један међународни конгрес који су одржани прошлог јуна и јула, с темом „Носиоци светла“, били су још један доказ да Јехова благосиља напоран рад својих Сведока и љубав коју показују за објављивање његовог имена. Конгресима је присуствовало 91 673 особе и било је 8 562 крштена. Највећи број присутних био је у Санкт-Петерсбургу, где је одржан међународни конгрес и где се на стадиону Киров окупило 46 214 особа — укључујући делегате из око 30 земаља из свих делова света.

У Сибиру је један човек стар око 60 година из радозналости дошао на место одржавања конгреса у Иркутску. Он је рекао: „Сви присутни су лепо обучени, насмејани и љубазни једни према другима. Ови људи су као једна уједињена породица. Може се осетити да су браћа не само на стадиону већ и у свакодневном животу. Добио сам изванредну библијску литературу и сада много више знам о томе каква је ово организација. Желим остати у контакту с Јеховиним сведоцима и с њима проучавати Библију.“

На истом конгресу у Иркутску, где је био 5 051 присутан, заинтересована жена из Републике Јакут, Сибир, коментарисала је: „Гледам људе и желим викати од радости. Веома сам захвална Јехови што ми је помогао да упознам такве људе. Овде на конгресу добила сам литературу и желим да о њој говорим другима. Тако желим да будем обожавалац Јехове.“

Управник Централног стадиона у Алма Ати, Казахстан, где је на конгресу било 6 605 присутних, рекао је следеће: „Одушевљен сам вашим ставом. Сад сам се уверио да сте сви ви, млади и стари, пристојни људи. Не могу рећи да верујем у Бога, али верујем у свете ствари које саопштава ваше братство, у вашем ставу према духовним и материјалним вредностима.“

Један полицијски службеник на конгресу у Алма Ати је приметио: „Два пута сам дошао у контакт с вама, сваки пут на конгресу. Изузетно је пријатно радити с Јеховиним сведоцима.“

Румунија

Јехова није заборавио ни љубав коју су браћа из Румуније показала према његовом имену. Сведоци су у прошлој службеној години доживели многе срећне ствари. Као прво, у Букурешту је поново основана подружница. Последња легална активност престала је 1949. Подружница има око 20 браће и сестара који раде у новим објектима. Подружница служи потребама 24 752 објавитеља — највећи број свих времена који представља 21-постотни пораст у односу на просек прошле године.

Након дугогодишњег тајног проповедања, објавитељи се добро привикавају на јавно дело сведочења од врата до врата. Искуство из округа Мурес показује како неки Сведоци добро користе прилику да проповедају другима, чак и док путују. Подружница пише:

„Један објавитељ је одлучио да у возу проповеда од купеа до купеа. Реакција људи је уопште била повољна, али су се у последњем купеу појавиле неке тешкоће. Ниједан путник није желео узети примерак наших часописа. Коначно је један човек, прилично узбуђен, устао и повикао: ’Бацићу све ваше часописе кроз прозор! Зашто нас тако гњавите својом религијом?‘ Објавитељ је љубазно одговорио да ће, ако он чак и баци часописе, неко други из тога извући корист — они који ће покупити те часописе. Приметивши мирноћу објавитеља, човек је био тако импресиониран да је узео часописе и сам их почео делити другим путницима у купеу. Зачудо, сви су узели по неки часопис. Кад их је разделио, тај човек је остао без иједног примерка. Зато га је објавитељ питао: ’Господине, зар не желите примерак за себе?‘ На то је човек зграбио један часопис од човека који је имао два примерка и рекао је: ’Сад сам и ја добио један примерак!‘“

У многим земљама је дело проповедања Јеховиних сведока повремено покренуло противљење свештенства хришћанства. У Румунији се свештеници православне цркве често разбесне на Сведоке. Међутим, то не може зауставити Јехову од благосиљања свог народа за љубав коју су показали према његовом имену. Један покрајински надгледник пише:

„Заједно с локалном скупштином, пошли смо у службу на село. Било је стотину браће. Изнајмили смо аутобус који нас је одвезао око 50 километара у околину, до малог града. Многе смо позвали на јавно предавање које је требало да се одржи у Дому културе. Чим је састанак почео, дошао је православни свештеник да омета наш састанак. Полицајци су покушали да зауставе свештеника. Међутим, он се није смиривао. Успео је да прекине састанак кад је разбио стакло на улазним вратима. Међутим, многи мештани се никако нису слагали с понашањем свештеника. Тада се свим присутнима могло дати темељно сведочанство, а остављена је и велика количина литературе.“

На жалост, у неким деловима земље има веома мало Сведока. Кад је један општи пионир први пут дошао у округ Олт, нашао је само девет браће у целом округу и велико подручје за проповедање. После годину дана број Сведока повећао се на 27, од којих су пет били реактивирани објавитељи. Пионир је пронашао смештај у граду Корабији, где уопште није било Сведока. Након што су Сведоци у том граду провели само 45 дана, локални жупник је протествовао на радију у Крајови против њиховог рада. Рекао је да су „напали“ Корабију својим учењима, покушавајући да наговоре људе да промене своју религију. Напади су се наставили, с намером да се заустави дело и уништи репутација Сведока у том подручју. Све је кулминисало кад су браћа била у Букурешту на обласном конгресу. Православни жупник Корабије након своје црквене службе изнео је енергичну обавест: „Треба сви да одржимо уличне демонстрације да наговоримо полицију да предузме мере против Сведока, који су заразили цело подручје својим публикацијама и који су затровали народ.“ Али, ноћ пре него што је требало да се одржи наводни митинг, догодило се нешто необично. Група вандала уништила је катедралу и градски Дом културе. Зато се протестни митинг никад није одржао!

Подручја бивше Југославије

Браћа на подручју Југославије имала су изузетно тешку 1992. службену годину. Међутим, истовремено су доживела нека радосна искуства. Они су захвални што Јехова не заборавља њихово дело и љубав коју су показали према његовом имену.

Рат је започео у Словенији, затим у Хрватској, а касније у Босни и Херцеговини. За годину дана је пет нових држава из једне републике настојало да успостави властите границе, законе и валуте. Стотине Јеховиних сведока морало је да напусти своје домове и да буде смештено код браће у другим местима. Као што је то био случај у другим земљама Источне Европе, у великим градовима постављени су одбори за елементарне непогоде који се брину за смештај, храну и одећу за нашу потребиту браћу. Током 1992. службене године, браћи у скупштинама из кризних подручја послато је око 55 тона хране. Примљена су многа писма захвалности.

Браћа из Дубровника су причала како су била захвална за помоћ коју су добила. Кад је једна сестра ишла кући с пакетом хране, сусетка ју је питала где је купила јаја. Сестра је рекла да су их послала њена духовна браћа из другог подручја. Сусетка је била запањена. У једном другом случају непознати човек из Словеније назвао је старешину и рекао: „Чуо сам да Јеховини сведоци праведно деле храну коју добију од своје браће. Ја сам послао много пакета; међутим, никад нису стигли на своје одредиште. Да ли такву помоћ могу да пошаљем вама, па да им ви поделите?“ Исто тако, новине и радио су повољно извештавали о нашој помоћи.

Један брат који се крстио на међународном конгресу у Загребу 1991. био је свестан растућих потешкоћа и купио је цело складиште хране. Храну је пренео у своју кућу близу ратног подручја. Кад је несташица хране постала веома тешка, та залиха се показала као прави благослов за браћу.

Браћа су успела добити дозволу да великим камионом одвезу основне намирнице до опкољене браће у Сарајеву. Радосни смо што можемо рећи да је испорука успешно извршена.

Борба је узела свој данак у цивилима. До краја службене године, шесторо наше браће и сестара и две заинтересоване особе изгубили су живот, а неки су повређени.

Међутим, многа искуства показују да је права заштита бити Јеховин сведок. Једном су браћа путовала на обласни конгрес у Београд кад су војници зауставили аутобус и питали има ли међу њима припадника одређене религије. Браћа су одговорила да нема никога. Морали су показати своје личне карте, а имена неких од њих су указивала да би могли бити из те религије. Војници су их оптужили да лажу, али су браћа имала код себе своју исписницу из цркве; иако су рођени у тој религији, изјавили су да су сада Јеховини сведоци који путују на свој конгрес. Тада су их војници пустили да пођу даље.

Пионири настављају своју службу с несмањеном ревношћу, а то се показало као прави подстрек за дело. Кула стражара, са својим разнобојним странама, преводи се симултано на све основне језике тог подручја. Посредством ње, љубитељи истине и праведности редовно добијају своју духовну „храну на оборк [„у право време“, NW]“ (Лука 12:42). Током 1992. службене године, крстило се 674 нове браће и сестара.

Бог сасвим сигурно није заборавио дело наше браће из Источне Европе и љубав коју су показала према његовом имену. Надаље, он жели да сви његови обожаваоци, без обзира где живе, следе диван савет који је Павле дао у Јеврејима 6:11, где стоји: „Ми желимо да сваки од вас покаже такву ревност, да би се надање до краја потуно одржало.“