Ускоро — свет без рата!

ЈЕДАН млади британски војник по имену Џим Принс 24. децембра 1914. прешао је преко ничије земље да разговара с једним немачким пешадинцем. „Ја сам Саксонац. Ти си Англосаксонац. Зашто се ми боримо?“ питао га је Немац. Годинама касније, Принс је признао: „Још увек не знам одговор на то питање.“

Једне необичне седмице 1914, војници британских и немачких војски братимили су се, играли фудбал, и чак измењивали божићне поклоне. Наравно, то примирје је било неслужбено. Генерали нису желели да њихове трупе открију да „непријатељ“ није опасни монструм описан од стране ратне пропаганде. Британски војник Алберт Морен касније се присећао: „Да се прекид ватре наставио још једну седмицу, било би веома тешко поново почети рат.“

Тај спонтани прекид ватре указује да чак и многи обучени војници чезну за миром уместо за ратом. Већина војника који познају ужасе борбе потврдила би шпанску пословицу: „Нека пође у рат онај ко не зна шта је рат.“ Светска анкета која би се водила међу широким становништвом без сумње би открила да огромна већина више воли мир него рат. Али, како та универзална жеља за миром може да се претвори у свет без рата?

Пре него што може да се укине рат, морају да се промене ставови. Устав Организације УН за просвету, науку и културу наводи: „Пошто ратови почињу у умовима људи, управо у умовима људи мора да се изгради одбрана мира.“ Ипак, савремено друштво, где буја неповерење и мржња, постаје насилније, а не мирољубивије.

Међутим, сам Бог је обећао да ће једног дана мир бити урезан у мисли људи наклоњених праведности. Преко свог пророка Исаије, он је рекао: „Он [Бог] ће бити народима судија, одабраник многих народа̂ [„исправно поставити ствари с обзиром на многе народе“, New World Translation]. Од мачева својих коваће раонике и српове од копаља својих; неће више народ мача на народ вадити нити ће се више боју учити“ (Исаија 2:4).

Унапредити мир у мислима

Може ли доћи до такве изванредне промене у размишљању? Да ли ће људи икада научити да чувају мир уместо да величају рат? Размотримо пример Волфганга Кусерова. Године 1942. нацисти су одрубили главу том 20-годишњем Немцу зато што се ’није учио боју‘. Зашто је он изабрао да умре? У писменој изјави, он је цитирао библијска начела као што су: „Љуби ближњега свога као самога себе“ и: „Сви који се за мач маше, од мача ће погинути“ (Матеј 22:39; 26:52). Затим је отворено упитао: „Да ли је наш Створитељ дао да се све то запише за дрвеће?“

Божја реч, забележена у Библији, „јака“ је и натерала је тог младог Сведока Јехове да тежи за миром, без обзира на последице (Јеврејима 4:12; 1. Петрова 3:11). Али, Волфганг Кусеров није био једини који је на тај начин тежио за миром. У књизи The Nazi Persecution of the Churches 1933-45 (Нацистичко прогонство цркава 1933-1945), Џ. С. Конвеј (J. S. Conway) наводи нацистичку службену архиву која потврђује да су Јеховини сведоци као група одбијали да узму оружје. Као што Конвеј указује, такав храбар став практично је значио потписивање налога за извршење смртне казне над њима самима.

Јеховини сведоци данас настављају да теже за миром, без обзира на њихову расу или националност. Зашто? Зато што су из Библије научили да праве Божје слуге морају да прекују своје мачеве у плугове. Алехандро, млади Аргентинац који је имигрирао у Израел 1987, лично може да посведочи за ту чињеницу.

Алехандро је три године живео у једном кибуцу док је студирао на универзитету и радио у различитим хотелима и ресторанима. Током тог времена, он је почео да чита Библију и тражио је сврху живота. Изнад свега, чезнуо је да види свет где би људи могли да се радују миру и правди. Алехандро — Јеврејин — радио је поред Јевреја и Арапа али није волео ниједној страни да даје предност.

Године 1990. један пријатељ који је проучавао Библију с Јеховиним сведоцима позвао је Алехандра на један једнодневни састанак у Хаифи. Запањен што види 600 Јевреја и Арапа како се срећно мешају на том састанку, он је помислио: ’Ово је исправан начин да људи живе.‘ Он је за шест месеци и сам постао Сведок и сада већину свог времена посвећује проповедању библијске поруке о миру.

Како ће Бог остварити мир

Ма како да су ови примери дирљиви, они су изузетак уместо правило у данашњем свету. Иако садашњи систем устима слави мир, он залива семе рата. Да ли би волео да живиш у улици где становници између 7 и 16 посто својих прихода троше на ватрено оружје и средства за заштиту домова? У ствари, нације чине управо то кроз војне издатке у задњим годинама. Не изненађује што Исаијино пророчанство открива да човечанство као целина никада неће прековати своје мачеве у плугове док Бог не ’постави исправно ствари с обзиром на многе народе‘. Како ће он то учинити?

Основно средство за исправно постављање ствари јесте Краљевство Јехове Бога. Пророк Данијел је прорекао да ће ’Бог небески подигнути краљевство које се неће никад уништити‘. То Краљевство ће, додаје он, ’разбити и уништити сва та краљевства [светске владавине], а оно ће вечно постојати‘ (Данијел 2:44). Ове речи откривају да ће Божје Краљевство чврсто утврдити своју контролу над целом земљом. Уклањајући националне границе, Краљевство ће ривалства учинити застарелим. Надаље, пошто ће његови поданици бити „особе поучене од Јехове“, њихов мир „биће обилан“ (Исаија 54:13, NW). Није чудо што нам је Исус рекао да се молимо Богу: ’Нека дође краљевство твоје‘! (Матеј 6:10).

Уклањање религиозних препрека

Бог ће такође уклонити религиозне препреке за мир. Религија је изазвала најдужи оружани сукоб у историји — крсташке ратове, или „свете ратове“, које је покренуо папа Урбан II 1095. н. е.a У нашем веку свештенство је истакнуто у придобијању народне подршке за ратове, чак и за ратове потпуно секуларне природе.

Указујући на улогу номиналних хришћанских цркава током Првог светског рата, историчар Пол Џонсон (Paul Johnson) писао је: „Свештеници су били неспособни, и у већини случајева неспремни, да хришћанску веру ставе испред националности. Већина је изабрала лакши пут и изједначила хришћанство са патриотизмом. Хришћански војници свих деноминација били су подстицани да убијају једни друге у име њиховог Спаситеља.“

Религија више доприноси да се распламти рат него да се негује мир. У ствари, Библија описује лажну религију као ’блудницу‘ која се улагује владарима света (Откривење 17:1, 2). Бог је проглашава главним кривцем одговорним за проливање крви свих оних који су побијени на земљи (Откривење 18:24). Због тога ће Јехова Бог једном за увек уклонити ту препреку за мир (Откривење 18:4, 5, 8).

Чак и с нестанком таквих елемената који разједињују као што су политика и лажна религија, мир никада не би био сигуран ако се не би уклонио највећи ратни хушкач од свих — Сатана Ђаво. То је завршни задатак који ће Божје Краљевство предузети у свом програму да оствари потпуни мир за земљу. Библијска књига Откривење објашњава да ће Сатана бити ’ухваћен‘ и ’свезан‘ и ’бачен у бездан‘ тако да „више не заводи народе“. Након тога он ће бити потпуно уништен (Откривење 20:2, 3, 10).

Библијско обећање о крају рата није празан сан. Припрема Јехове Бога за мир већ је покренута. Његово Краљевство је успостављено на небесима и спремно је да изврши даљње мере да осигура глобалан мир. У међувремену, милиони Јеховиних сведока, који подупиру ту небеску владавину, научили су да живе у миру.

Дакле, сасвим је јасно да имамо здраве разлоге да верујемо да ратови нису неизбежни. Што је још боље, можемо жељно ишчекивати дан који је близу када ће Јехова учинити да ратовање заувек престане (Псалам 46:10 [46:9, Даничић-Караџић]). Он ће се побринути да ускоро буде свет без рата.

[Фуснота]

[Слика на 7. страни]

Ти можеш да живиш у новом свету без рата