Господова вечера — колико често треба да се слави?

БОЖИЋ, Ускрс, дани „светих“. Цркве хришћанског света славе многе празнике и свечаности. Али да ли знаш колико је прослава Исус Христ заповедио својим следбеницима да славе? Одговор је, само једну! Ниједна друга свечаност није одобрена од стране Оснивача хришћанства.

Јасно је да је, ако је Исус успоставо само једну прославу, она веома важна. Хришћани треба да је славе тачно онако како је Исус заповедио. Која је била та јединствена прослава?

Једна прослава

Ту прославу је увео Исус на дан кад је умро. Он је прослављао јеврејску свечаност Пасхе са својим апостолима. Тада им је пружио нешто бесквасног пасхалног хлеба, говорећи: „Ово је тело моје које се даје за вас.“ Затим, Исус је пружио чашу вина, говорећи: „Ова је чаша нови савез у мојој крви која се за вас пролива.“ Такође је рекао: „Ово чините за мој спомен“ (Лука 22:19, 20; 1. Коринћанима 11:24-26). Ова прослава се назива Господова вечера, или Меморијал. То је једина прослава коју је Исус заповедио својим следбеницима да је држе.

Многе цркве тврде да оне одржавају ту прославу заједно са свим својим другим свечаностима, али већина је обележава на различит начин од онога који је Исус заповедио. Можда је најзначајнија разлика у учесталости те прославе. Неке цркве је славе месечно, недељно или чак свакодневно. Да ли је то оно што је Исус намеравао кад је рекао својим следбеницима: „Ово чините за мој спомен“? The New English Bible (Нова енглеска Библија) каже: „Чините ово као меморијал на мене“ (1. Коринћанима 11:24, 25). Колико се често један меморијал или годишњица слави? Обично само једном годишње.

Сети се, такође, да је Исус увео ту прославу и затим умро по јеврејском календару на дан 14. нисана.a То је био дан Пасхе, празника који је Јевреје подсећао на велико ослобођење које су доживели у Египту у 16. веку пре н. е. У то време жртва јагњета довела је до спасења јеврејских прворођенаца, док је Јеховин анђео ударао све прворођено Египта (Излазак 12:21, 24-27).

Како нам то помаже у нашем разумевању? Па, хришћански апостол Павле је писао: „Јер је пасха наша, Христос, жртвован за нас“ (1. Коринћанима 5:7). Исусова смрт била је већа пасхална жртва, која човечанству пружа могућност за далеко веће спасење. За хришћане је, дакле, Меморијал Христове смрти заменио јеврејску Пасху (Јован 3:16).

Пасха је била годишња прослава. Дакле, логично, тако је и Меморијал. Пасха — дан када је Исус умро — увек је падала 14. дана јеврејског месеца нисана. Према томе, Христова смрт треба да се комеморише једном годишње на календарски дан који одговара 14. нисану. За 1994. тај дан је субота, 26. март, након заласка сунца. Међутим, како то да цркве хришћанског света нису узеле тај дан за специјалну прославу? Кратак поглед у историју одговориће на то питање.

Апостолски обичај у опасности

Нема сумње да су током првог века н. е., они који су били вођени од стране Исусових апостола прослављали Господову вечеру тачно онако како је он заповедио. Међутим, током другог века, неки су почели да мењају време њене комеморације. Држали су Меморијал првог дана у седмици (који се данас зове недеља), а не на дан који одговара 14. нисану. Зашто је то било учињено?

За Јевреје, дан је започињао око шест сати увече и трајао до истог времена следећег дана. Исус је умро 14. нисана 33. н. е., који је трајао од четвртка увече до петка увече. Био је васкрснут трећег дана, у недељу рано ујутру. Неки су желели да се комеморација Исусове смрти сваке године слави утврђеног дана у недељи, уместо на дан кад пада 14. нисан. Они су такође гледали на дан Исусовог васкрсења као на важнији од дана његове смрти. Према томе, изабрали су недељу.

Исус је заповедио да се слави успомена на његову смрт, не на његово васкрсење. И пошто јеврејска Пасха сваке године пада на различит дан према грегоријанском календару који ми данас користимо, сасвим је природно да ће исто бити и с Меморијалом. Тако су се многи придржавали изворног уређења и држали Господову вечеру 14. нисана сваке године. С временом су названи кватродецимани, што значи „четрнаестници“.

Неки изучаваоци су признали да су ти „четрнаестници“ следили првобитни апостолски образац. Један историчар је рекао: „Што се тиче дана за држање Пасхе [Господове вечере], обичај кватродециманских цркава Азије био је континуирани наставак оног од стране јерусалимске цркве. У другом веку су те цркве на своју Пасху 14. нисана славиле успомену на откуп који је ступио на снагу Христовом смрћу“ (Studia Patristica, том V, 1962, стр. 8).

Дебата расте

Док су многи у Малој Азији следили апостолски обичај, у Риму је за прославу изабрана недеља. Око 155. године н. е., Поликарп из Смирне, представник азијских скупштина, посетио је Рим да би размотрио тај и друге проблеме. Нажалост, никакав договор није постигнут у вези с том ствари.

Иринеј из Лиона писао је у једном писму: „Нити је могао Анисет [из Рима] да увери Поликарпа да не држи оно што је увек држао с Јованом учеником нашег Господа и другим апостолима с којима се дружио; нити је пак Поликарп уверио Анисета да држи то, јер је Анисет рекао да треба да се придржава обичаја старешина пре њега“ (Јевсевије, књига 5, поглавље 24). Запази да је Поликарп наводно темељио своје становиште на ауторитету апостола, док се Анисет позивао на обичај претходних старешина из Рима.

Ова дебата се појачала при крају другог века н. е. Око 190. н. е., извесни Виктор био је изабрани бискуп Рима. Он је веровао да Господова вечера треба да се држи у недељу, и тражио је подршку од што је могуће више других вођа. Виктор је вршио притисак на азијатске скупштине да изврше промену на припрему за недељу.

Одговарајући у име оних из Мале Азије, Поликрат из Ефеса је одбио да подлегне том притиску. Он је рекао: „Ми држимо дан без чачкања по њему, ни додавања, ни одузимања.“ Он је затим навео многе ауторитете, укључујући апостола Јована. „Сви ти“, доказивао је он, „држали су четрнаести дан за Пасху према јеванђељу, ни на који начин не одступајући од тога.“ Поликрат је додао: „Што се мене тиче, браћо... ја нисам заплашен претњама. Јер они бољи од мене кажу, морамо слушати Бога пре него људе“ (Јевсевије, књига 5, поглавље 24).

Виктор је био незадовољан овим одговором. Једно историјско дело каже да је он „изопштио све азијатске цркве, и послао своје окружнице свим црквама које су биле његовог мишљења, да не треба да одржавају никакву комуникацију с њима“. Међутим, „тај његов пренагљен и дрзак акт био је лоше примљен од стране свих мудрих и трезвених људи његове сопствене струје, од којих му је неколицина оштро писала, саветујући му... да сачува љубав, јединство и мир“ (Bingham’s Antiquites of the Christian Church ⁄Бингамови Антиквитети хришћанске цркве⁄, књига 20, поглавље 5).

Отпад институционализован

Упркос таквим протестима, хришћани у Малој Азији постали су у већој мери изоловани у вези са спорним питањем када треба славити Господову вечеру. Варијације су се неприметно увукле свуда. Неки су славили читав период од 14. нисана до следеће недеље. Други су ту пригоду одржавали чешће — сваке седмице у недељу.

Године 314 н. е. Сабор у Арлу (у Француској) настојао је да наметне римско уређење и да потисне сваку алтернативу. Остали кватродецимани одбили су да се повинују. Да би средио ту и друге ствари које су делиле оне што су се издавали за хришћане у његовој империји, пагански император Константин сазвао је 325. н. е. један екуменски синод, Никејски сабор. Издат је декрет који је упућивао све у Малој Азији да се прилагоде римском обичају.

Занимљиво је запазити један од главних аргумената изнетих за напуштање држања Меморијала Христове смрти према датуму јеврејског календара. A History of the Christian Councils (Историја хришћанских сабора), од К. Џ. Хајфела (K. J. Hefele), каже: „Било је објављено да је посебно безвредно да тај, најсветији од свих празника, следи обичај (рачунање) Јевреја, који су упрљали руке најстрашнијим од свих злочина, и чији су умови били заслепљени“ (Том 1, страна 322). Бити у таквој позицији гледано је као „’понижавајућа подложност‘ Синагоги која је додијавала Цркви“, каже Џ. Џастер (J. Juster), цитиран у Studia Patristica, том IV, 1961, страна 412.

Био је то антисемитизам! На оне који су славили Меморијал Христове смрти истог дана кад је он умро гледало се као на јудаисте. Било је заборављено да је и сам Исус био Јевреј и да је он том дану дао његово значење приносећи тада свој живот у корист човечанства. Отада су кватродецимани осуђивани као јеретици и шизматици и били су прогоњени. На сабору у Антиохији 341. н. е. издат је декрет да они треба да буду екскомуницирани. Ипак, 400. н. е., било их је још увек много, и у малом броју устрајали су дуго након тога.

Од тих дана, хришћански свет је пропустио да се врати Исусовом првобитном уређењу. Професор Вилијам Брајт (William Bright) признао је: „Кад је један посебан дан, Велики петак, био посвећен комеморацији Христовог страдања као такав, било је прекасно ускратити му ’пасхалне‘ асоцијације које је св. Павле повезао са жртвеном смрћу: оне се слободно примењују на сам Празник васкрсења, и на пометњу идеја које су се утемељиле у обредном језику грчког и латинског хришћанског света“ (The Age of the Fathers, том 1, страна 102).

А како је данас?

’После свих тих година‘, можда се питаш, ’да ли је уопште важно кад се држи Меморијал?‘ Да, важно је. Промене су направили људи јаког ума који су тежили за моћи. Људи су следили своје сопствене идеје уместо да слушају Исуса Христа. Јасно се испунило упозорење апостола Павла: „Ја знам да ће по одласку моме ући међу вас [хришћане] грабљиви вуци, који неће штедети стада, и да ће се између вас појавити људи који ће опаке ствари чинити, да одвуку ученике за собом“ (Дела апостола 20:29, 30).

У питању је ствар послушности. Исус је успоставио за хришћане само једну прославу да је држе. Библија јасно објашњава када и како она треба да се држи. Ко, онда, има право да то промени? Рани кватродецимани су радије доживљавали прогонства и екскомуникацију него да се компромитују у тој ствари.

Можда си заинтересован да сазнаш да на земљи још увек постоје хришћани који поштују Исусове жеље и славе Меморијал његове смрти на дан када је он то утемељио. Ове године, Јеховини сведоци ће се састати у својим Дворанама Краљевства широм света после 18.00 сати у суботу, 26. марта — кад почиње 14. дан нисана. Они ће тада учинити тачно оно што је Исус рекао да треба да се чини у то изузетно значајно време. Зашто не прославиш Господову вечеру с њима? Тиме што ћеш присуствовати, и ти можеш показати своје поштовање жеља Исуса Христа.

[Фуснота]

[Оквир на 6. страни]

„ТА ДРАГОЦЕНА ОТКУПНИНА“

Откупна жртва Исуса Христа је далеко више од доктрине. Исус је о себи рекао: „Син човечји није дошао да му служе, него да служи и да да̂ живот свој у откуп за многе“ (Марко 10:45). Такође је објаснио: „Јер Бог толико љуби свет [човечанства], да је и Сина свога јединорођенога дао, да ни један који у њега верује не пропадне, него да има живот вечни“ (Јован 3:16). За мртве, откупнина отвара пут за васкрсење и изглед на вечни живот (Јован 5:28, 29).

Смрт Исуса Христа на коју се слави успомена приликом држања Господове вечере од виталне је важности. Његова жртва постиже толико много! Једна жена која је била одгајана од стране побожних родитеља и која већ деценијама ходи у Божјој истини изразила је своју захвалност следећим речима:

„Унапред се радујемо Меморијалу. Сваке године он постаје све посебнији. Сећам се како сам пре 20 година стајала у капели, гледајући свог драгог оца и како сам стекла право срдачно цењење за откупнину. Пре тога она је била академска ствар. О, знала сам све библијске стихове и како да их објасним! Али, тек кад сам осетила хладну реалност смрти, моје срце је стварно скакало од радости због онога што ће за нас бити постигнуто помоћу те драгоцене откупнине.“