Да ли је то заиста крађа?

АБИОДУН је био главни конобар у једном великом хотелу у Нигерији. Док је једне вечери закључавао салу за банкете, пронашао је ташну с готовином у којој је био еквиваленат од 1 827 америчких долара. Он је без одлагања предао новац, који је касније добио њен власник, једна гошћа у хотелу. Управа хотела је наградила Абиодуна двоструким унапређењем и дала му је њихову награду „најбољег радника године“. Власница тог новца такође га је наградила.

Quality, локалне новине, објавиле су ту причу, називајући Абиодуна „добрим Самарићанином“. Кад га је Quality запитао да ли је био искушан да задржи новац за себе, Абиодун је рекао: ’Ја сам Јеховин сведок. И зато, ако пронађем било шта што не припада мени, ја то враћам власнику.‘

Многи у том месту били су изненађени Абиодуновим испољавањем поштења. Абиодунови Сусведоци били су задовољни оним што се догодило, али нису били изненађени. Јеховини сведоци су широм света познати по својим високим начелима. Поштење међу њима није изузетак; то је правило, неопходан део правог хришћанства.

Међутим, понекад може изгледати да околности замагле границу између онога што је поштено и што није. Осмотримо следећу ситуацију. Фестус, који се бринуо за прилоге и благајну у једној скупштини Јеховиних сведока у западној Африци, био је у очајној потреби за новцем.a Његовој жени је била потребна озбиљна операција за коју су њени лекари рекли да не сме да се одлаже. Болница је унапред захтевала пола новца.

Фестусу је фалило новца. Кад се обратио више људи за зајам, био је одбијен. Затим је помислио на новац који му је био поверен и резоновао је: ’Да ли је исправно да пустим да моја жена ризикује да умре кад могу нешто учинити да то спречим? Зашто не „позајмити“ од скупштинске готовине? Могу то вратити кад ми неки људи плате оно што ми дугују.‘

Фестус је употребио тај новац који није био његов да плати болницу. Да ли је његово резоновање било исправно? Да ли је његов поступак био оправдан с обзиром на хитну ситуацију с којом се суочио?

Чији је то новац?

Анализирајући та питања, кратко испитајмо неколико тачака с обзиром на извор и намену новца као што је онај који је узео Фестус. Та средства долазе кроз добровољне прилоге које дају чланови скупштине који желе да унапреде Јеховино чисто обожавање (2. Коринћанима 9:7). Он се не користи за плате, пошто нико није плаћен за оно што ради у скупштини. Насупрот томе, приложени новац се користи углавном да се добије и одржава место састајања, обично Дворана Краљевства. Тиме се обезбеђује подесна и удобна локација где се људи — млади и стари, богати и сиромашни — могу састајати за библијску поуку.

Чији је то новац? Он припада скупштини колективно. Ниједан појединачни члан не одређује како ће се тај новац потрошити. Премда старешинство управља плаћањем редовних скупштинских трошкова, кад је потребно неко неуобичајено плаћање, старешине износе ту ствар целој скупштини на одобравање.

Позајмљивање или крађа?

Због свог плана да надокнади новац што је брже могуће, Фестус је на свој поступак гледао као на позајмљивање. Међутим, Webster’s New Dictionary of Synonyms користи друге речи с обзиром на „узимање или склањање имовине другога обично потајно или без његовог знања и увек без његовог пристанка“. Те речи су „крађа“ и „крадљивац“. Без дозволе или овлашћења, Фестус је узео новац који је припадао скупштини. Да, он је зато био крив за крађу. Он је био крадљивац.

Наравно, постоје степени прекорљивости у мотивацији иза крађе. То можемо видети из примера Јуде Искариотског, коме је била поверена брига за новац који су држали Исус и верни апостоли. Библија каже: „[Јуда] је био лопов, код њега је била благајна, те је узимао што се у њу стављало“ (Јован 12:6, Чарнић). Мотивисан лошим срцем и директном похлепом, Јуда је ишао из зла у горе. Коначно је потонуо тако дубоко да је издао Сина Божјег — за 30 сребрника (Матеј 26:14-16).

Међутим, Фестус је био мотивисан бригом за своју болесну жену. Да ли је то значило да је био без кривице? Ни у ком случају. Осмотримо шта Библија каже о крађи у једној другој на изглед хитној ситуацији: „Не срамоте лупежа који украде да насити душу своју, будући гладан; Него кад га ухвате плати самоседмо, да све имање дома својега“ (Приче Соломунове 6:30, 31). Другим речима, кад буде ухваћен, крадљивац се мора суочити с потпуном законском казном. Према Мојсијевом Закону, требало је да крадљивац надокнади за свој злочин. И зато, уместо да подстиче или оправдава крађу, Библија упозорава да чак и у хитним ситуацијама, крађа може довести до економског губитка, срамоте и што је најозбиљније, до губитка Божјег одобравања.

Као Сведоци Јехове, сви прави хришћани, посебно они којима су поверене одговорности унутар скупштине, морају бити примерни, „беспрекорни“ (1. Тимотеју 3:10, Ча). Фестус није добио новац који је очекивао и зато није могао да надокнади новац који је узео. Оно што је учинио се сазнало. Шта му се догодило? Да је био непокајнички крадљивац, он би био избачен из чисте хришћанске скупштине (1. Петрова 4:15). Али, он је био скрушен и покајао се. Зато је могао да остане у скупштини, иако је изгубио своје предности службе.

Уздати се у Бога

Апостол Павле је упозорио да крађа од стране особе која тврди да служи Јехови може нанети срамоту Божјем имену и народу за Његово име. Павле је писао: „Ти који другога учиш, сам себе не учиш! Ти који проповедаш да се не краде, ти крадеш... Јер се име Божје с вас хули“ (Римљанима 2:21, 22, 24).

Агур, мудри човек древног времена, изнео је исту ствар. У својој молитиви он је молио да ’у сиромаштву не би крао и напао име Бога свога‘ (Псалам 30:9). Запази да је тај мудри човек признао да сиромаштво може створити околности које могу искушати чак и праведну особу да краде. Да, тешка времена могу испитати веру хришћанина у Јеховину способност да брине за потребе свог народа.

Ипак, лојални Сведоци Јехове, укључујући оне који су сиромашни, имају веру да Бог „награђује оне који га траже“ (Јеврејима 11:6). Они знају да Јехова награђује своје верне помажући им да се брину за своје потребе. Исус је то јасно дао на знање у својој Проповеди на гори, рекавши: „Не узнемиравајте се дакле и не реците: Шта ћемо јести?, шта ћемо пити?, чим ћемо се оденути?... Отац ваш небески зна да вам све то треба. Старајте се најпре за краљевство Божје и за правду његову, а оно ће вам се све додати“ (Матеј 6:31-33).

Како се Бог брине за потребите у хришћанској скупштини? На многе начине. Један начин је преко суверника. Божји народ испољава истинску међусобну љубав. Они озбиљно узимају библијску опомену: „Ко дакле има богатства овога света и види брата свога у невољи и затвори срце своје од њега, како љубав Божја стоји у њему? Дечице моја, да не љубимо речју ни језиком, него делом и истином“ (1. Јованова 3:17, 18).

Широм света, у више од 73 000 скупштина, преко четири и по милиона Сведока Јехове марљиво настоји да служи Богу у складу с његовим праведним начелима. Они знају да Бог никада неће оставити своје лојалне. Они који служе Јехови многе године подижу своје гласове у слагању с Краљем Давидом, који је написао: „Млад бејах, остарео сам, ал’ не видех праведника напуштена, нити хлеба деца његова да просе“ (Псалам 37:25).

Колико је боље полагати веру у Бога који је надахнуо ове речи, уместо да особа икада дозволи себи да буде искушана да краде и можда заувек изгуби Божју наклоност! (1. Коринћанима 6:9, 10).

[Фуснота]