Питања читалаца
Кад су Саулови војници јели месо заједно с крвљу, зашто нису били погубљени, будући да је то била утврђена казна у Божјем закону?
Ти људи јесу повредили Божји закон о крви, али према њима је могло да се покаже милосрђе зато што су имали поштовање према крви, премда је требало да буду марљивији у показивању таквог поштовања.
Осмотримо ту ситуацију. Израелци под краљем Саулом и његовим сином Јонатаном били су у рату с Филистејцима. У тренутку кад је „дан био врло напоран синовима Израеловим“ у бици, Саул се брзоплето заклео да његови људи не смеју јести док непријатељ не буде поражен (1. Самуелова 14:24). Ускоро је његова заклетва довела до проблема.
Његови људи су побеђивали у тешко вођеној бици, али велики напор је узео свој данак. Били су изгладнели и исцрпљени. Шта су учинили у таквој екстремној ситуацији? „И наклопи се народ на плијен, и нахваташе оваца и волова и телаца, и поклаше их на земљи, и стаде народ јести с крвљу“ (1. Самуелова 14:32, ДК).
То је било у повреди Божјег закона с обзиром на крв, као што су Саулу рекли неки од његових људи, говорећи: „Гле, народ греши Господу једући с крвљу“ (1. Самуелова 14:33). Да, Закон је рекао да када се животиње кољу, пре него што се месо једе мора да се испусти крв. Бог није захтевао предузимање фанатичких мера да би се испустила крв. Предузимањем разумних корака за испуштање, његове слуге су могле да покажу поштовање према значењу крви (Деутероном 12:15, 16, 21-25). Животињска крв је могла да се употреби у смислу жртве на олтару, али није се смела јести. Намерна повреда била је кажњива смрћу, јер је Божјем народу било речено: „Крви ни једнога тела не једите, јер је живот свакога тела крв његова. Ко је год једе биће погубљен“ (Левитик 17:10-14).
Да ли су војници краља Саула намерно кршили Закон? Да ли су показивали апсолутно непоштовање према божанском закону о крви? (Упореди 4. Мојсијева 15:30, NW.)
Не треба тако да закључујемо. Извештај каже да су они ’клали животиње на земљи и јели с крвљу‘. Тако су они можда учинили неки покушај да испусте крв (Деутероном 15:23). Ипак, у њиховом стању исцрпљености и изгладнелости, они нису обесили заклана тела и дозволили довољно време за нормално испуштање крви. Они су клали овце и стоку „на земљи“, што је могло да успори истицање. И они су брзо секли месо с тела која су можда још увек лежала у крви. Дакле, чак и ако су они имали у мислима послушност Божјем закону, они га нису следили на исправан начин нити до одговарајуће мере.
Резултат је био да „стаде народ јести с крвљу“, што је било грешно. Саул је схватио то и наредио да му се доваља велики камен. Заповедио је војницима: „Реците свакоме нек доведе к мени свог вола или своју овцу и нек је овде закоље. Ви ћете после тога јести и нећете грешити Господу једући с крвљу“ (1. Самуелова 14:33, 34). Криви војници су послушали, и „Саул сазида олтар Господу“ (1. Самуелова 14:35).
Клање животиња на том камену вероватно је довело до адекватног истицања крви. Месо тих животиња јело би се далеко од места где се вршило клање. Саул је могао употребити нешто од истекле крви на олтару у тражењу Божјег милосрђа према онима који су згрешили. Јехова је пружио милосрђе, очигледно зато што је знао какве су покушаје ти војници начинили иако су били веома уморни и гладни. Бог је такође могао узети у обзир да је Саулова брзоплета заклетва извршила притисак на његове људе у тој очајничкој ситуацији.
Овај извештај показује да хитан случај није оправдање за необазирање на божански закон. Он такође треба да нам помогне да увидимо потребу да пажљиво размислимо пре него што дамо неку заклетву, јер брзоплета заклетва може проузроковати проблеме како нама лично, тако и другима (Проповедник 5:4-6).