Њихова потрага за правом религијом

НЕКИ људи још од детињства трагају за задовољавајућим одговорима на своја питања о животу. Док су млади, они можда посећују религиозне службе. Али, многи од њих су установили да им ни дати одговори ни црквени ритуал нису заиста помогли да се суоче са животним проблемима.

Они можда кажу да још увек припадају религији својих родитеља, иако ретко посећују религиозне службе. Према једном бискупу енглеске цркве, оно мало вере што им је остало има само мали утицај на њихов живот. Они религију стављају у други план. Други, огорчени лицемерством које виде у религиозним круговима, одбацују религију у потпуности. Ипак, њихова питања о животу остају.

Зашто неки имају озбиљне сумње

Већина људи зна да многе цркве имају агенције за помагање бескућницима, за дистрибуирање хране сиромашнима, и за финансирање културних догађаја. Али, они скоро свакодневно чују новинске извештаје о насиљу и крвопролићу укорењеном у религији не само међу нехришћанима већ и међу онима који се издају за хришћане. Да ли треба да нас изненади ако сумњају да групе које су укључене у такво насиље практикују праву религију?

Многи који имају религиозни одгој мислили су да су сиротишта која финансирају цркве изванредна ствар. Међутим, последњих година они су запањени док у једном месту за другим свештеници бивају оптужени да сексуално злостављају децу која су им поверена на бригу. Људи су у почетку мислили да треба кривити само неколицину свештеника. Сада се неки од тих људи питају да није нешто у основи погрешно са самом црквом.

Неколико њих, као што је Еухенија, некад су били дубоко укључени у своју религију. Као омладинка из Аргентине, она је била међу онима који су ходочастили да обожавају Девицу од Итатија. Она је 14 година живела у једном манастиру као часна сестра. Онда га је напустила да би постала део једне међународне религиополитичке групе која је заступала непосредну, радикалну промену друштвених и економских структура друштва помоћу револуције. Као резултат онога што је видела и доживела, она је изгубила веру и поуздање у Бога. Она у ствари није тражила религију у коју би могла да верује. Оно што је желела било је начин да оствари правду за оне који су били сиромашни — да, и пријатељ у кога би могла да се узда.

Други посматрају шта се догађа у црквама и држе се подаље од њих. Један атеиста чија су гледишта била објављена 1991. у часопису Спутњик отворено је рекао: „Не могу видети никакву битну разлику између карактеристика паганске и хришћанске митологије.“ Као један пример, он је описао поворку у којој су свештеници у златом извезеним одорама улицама Москве полако носили један саркофаг с мумијом. То је било тело „једног православног хришћанског свеца“ које се преносило из музеја у цркву, и то је писца подсетило на свештенике и мумије у древном Египту. Он се такође присетио да док су они који су учествовали у поворци у Москви веровали у „хришћанско Тројство“, Египћани су такође обожавали једну тријаду богова — Озириса, Изиду, и Хоруса.

Тај исти писац је указао на то како хришћански концепт љубави — „Бог је љубав“, и „воли свог ближњег“ — нема паралелу у паганском Египту. Али, он је приметио: „Братска љубав није успела да тријумфује у свету, чак и у оном делу света који себе назива светом хришћанства.“ А то је надопунио коментарима о лошем плоду инсистирања цркве да буде укључена у послове државе. Оно што је видео није га навело да сматра да цркве хришћанског света пружају оно што он тражи.

За разлику од тога, други проналазе задовољавајуће одговоре али не у црквама хришћанског света.

Она је сазнала истину о мртвима

Магдалена, која сада има 37 година, живи у Бугарској. Након што је њен свекар умро 1991, она је била веома утучена. Стално се питала: ’Куда иду мртви? Где је мој свекар?‘ Отишла је у цркву, и молила се пред једном иконом код куће, али није добила никакве одговоре.

Онда јој је једног дана телефонирао један комшија да је позове код себе. Један младић који је проучавао с Јеховиним сведоцима био је у посети код тог комшије. Она је слушала док је тај младић говорио о Божјем Краљевству и Његовој намери да од земље начини рај где би људи могли да заувек живе у срећи. На столу је била књига Ти можеш заувек да живиш у рају на Земљи. Користећи ту књигу, младић је усмерио њену пажњу на библијски стих у Проповеднику 9:5, који каже: „Мртви ништа не знају.“ Те ноћи она је прочитала више. Сазнала је да мртви не прелазе у други живот на небу или у паклу; они нису свесни ничега, као да су у чврстом сну. Спремно је прихватила позив да посети састанак локалне скупштине Јеховиних сведока. Након састанка пристала је на редован студиј Библије. Приметивши начин како су се на састанку молитве упућивале Јехови, и она је почела да се моли Јехови за помоћ у савладавању дубоко укорењене слабости. Кад је било одговорено на њену молитву, она је знала да је пронашла праву религију.

Они су пронашли живот који имао смисао

Андре је одрастао у снажном католичком дому у Белгији и служио је као помоћник локалном свештенику. Међутим, током тог времена, он је видео ствари које су поткопале његово поштовање према цркви. Као резултат, био је католик само по имену.

Он је 15 година играо професионални фудбал. Једном приликом кад је његов тим играо на турниру у Италији, били су позвани на пријем код папе. У тој посети није било ничега што би духовно изграђивало, а светско богатство које је окруживало папу узнемирило је Андреа. Његове сумње у вези с црквом су се продубиле. Његов властити приватни живот био је несрећан због два пропала брака. Фрустрирала га је светска ситуација. Године 1989. он је писао у свом дневнику: ’Шта значе све глупе ствари које се догађају око нас?‘ У својој религији није пронашао одговоре.

Године 1990, кад је Андре радио као фудбалски тренер на Исланду, с њим је ступила у контакт Ирис, мисионарка Јеховиних сведока. Он је узео литературу и позвао мисионарку да дође опет. Она је дошла са својим мужем, Келом. Кад су коначно могли да седну и разговарају с Андреом, било је очигледно да је био дубоко заинтересован за разумевање Библије. Његова жена, Аста, такође је била заинтересована. У средини дана, он је имао три сата између својих тренинга, и одлучили су да то време употребе за библијски студиј. „Осећам да сам више окрепљен проучавањем Библије него само одмарањем“, рекао је он. Библија је постепено одговарала на њихова питања. Њихова вера у Јехову и његово Краљевство полако је расла. Славна обећања Библије о мирном новом свету, свету без ’свих глупих ствари које се догађају‘, постала су за њих стварност. И Андре и Аста сада преносе своју новооткривену веру другима.

Магдалена, Андре и Аста сматрају да су сигурни да су коначно пронашли праву религију. Еухенија је такође, након што је покушавала да реши светске проблеме преко политичких средстава, коначно међу Јеховиним сведоцима пронашла религију која јој изгледа исправна. Али, шта је то што заиста одређује да ли је нека религија исправна? Молимо види следећи материјал.

[Слика на 7. страни]

Редован студиј Библије с Јеховиним сведоцима помаже преко пет милиона људи у њиховој потрази за задовољавајућим одговорима