Шта се догодило с ауторитетом

ЉУДИ који размишљају виде потребу за ауторитетом. Без неке врсте структуре ауторитета, људско друштво би брзо постало хаотично. Зато један класични француски уџбеник о уставном закону наводи: „У свакој групи људи треба да се нађу две категорије људи: они који командују и они који слушају, они који издају наређења и они који се подвргавају, вође и чланови, управитељи и подређени... Постојање ауторитета може да се примети у сваком људском друштву.“a

Међутим, ставови о ауторитету се мењају од Другог светског рата и нарочито од 1960-их. Коментаришући тај период, француска Encyclopædia Universalis говори о „антихијерархијској и антиауторитетској кризи“. Таква криза није изненађење за студенте Библије. Апостол Павле је прорекао: „Упамти, завршно доба овог света биће време превирања! Људи неће волети ништа осим себе и новца; они ће бити хвалисави, арогантни, и погрдни; непослушни родитељима... они ће бити непомирљиви у својим мржњама... неконтролисани и насилни... прождрти од уображености. Они ће волети своја задовољства више него свог Бога“ (2. Тимотеју 3:1-4, The Revised English Bible).

Ауторитет у кризи

То пророчанство добро описује наше време и доба. Ауторитет се оспорава на свим нивоима — у породици, у јавним школама, на универзитету, у пословним предузећима, у локалним и националним властима. Сексуална револуција, порнографска реп музика, студентске демонстрације, штрајкови без одобрења синдиката, грађанска непослушност, и терористичка дела, све су то знакови слома у поштовању према ауторитету.

На једном симпозијуму што је у Паризу организовао француски Институт политичких наука и париски дневник Монд, професор Ив Мени (Yves Mény) је изјавио: „Ауторитет може постојати само ако је подупрт законитошћу.“ Један разлог за данашњу кризу ауторитета јесте тај што многи сумњају у законитост оних који су на власти. То јест, они сумњају у њихово право да имају власт у рукама. Једна анкета је открила да је почетком 1980-их, 9 посто становништва у Сједињеним Америчким Државама, 10 посто у Аустралији, 24 посто у Британији, 26 посто у Француској и 41 посто у Индији сматрало да је њихова влада незаконита.

Човекова потрага за законским ауторитетом

Према Библији, човек је првобитно био под директним ауторитетом Бога (Постање 1:27, 28; 2:16, 17). Међутим, веома близу почетка, људи су тражили моралну независност од свог Створитеља (Постање 3:1-6). Одбацивши теократију, или владавину Бога, они су морали да пронађу друге системе ауторитета (Проповедник 8:9). Неки су бранили свој ауторитет силом. За њих, моћ је била право. Било је довољно да су доста јаки да наметну своју вољу. Ипак, већина је осећала потребу да озакони своје право на владање.

Од најранијих времена многи владари чинили су то говорећи или да су богови или да су добили власт од богова. То је митолошки концепт о „светом краљевању“, што су тврдили да имају рани владари Месопотамије и фараони древног Египта.

Александар Велики, хеленистички краљеви који су га наследили, и многи римски цареви такође су тврдили да су богови и чак су захтевали да буду обожавани. Системи под таквим владарима били су познати као „култови владара“, а њихова сврха је била да учврсте ауторитет тог владара над мешавином освојених народа. Одбијање да се обожава владар било је осуђено као чин против државе. У књизи The Legacy of Rome, професор Ернест Баркер је написао: „Деификација [римског] цара, и приврженост коју он прима због свог божанства, очигледно су темељ, или у сваком случају цемент, царства.“

То је остао случај чак и након што је „хришћанство“ било озакоњено од стране цара Константина (владао 306-337. н. е.) и касније прихваћено као државна религија Римског царства од стране цара Теодосија I (владао 379-395. н. е.). Неки од „хришћанских“ царева били су обожавани као богови све до дубоко у пети век н. е.

„Две силе“, „Два мача“

Како је папство постајало моћније, проблеми између цркве и државе постајали су акутни. Зато је на крају петог века н. е., папа Геласије I успоставио начело „две силе“: свети ауторитет папе који постоји заједно с краљевском влашћу краљева — с тим да су краљеви подређени папама. То начело касније се развило у доктрину о „два мача“: „Духовни мач носиле су саме папе, дајући световни мач световним владарима, али ови други ипак морају користити световни мач према папским упутствима“ (Нова британска енциклопедија). На темељу те доктрине, током средњег века, католичка црква је тврдила да има право да крунише цареве и краљеве како би озаконила њихову власт, овековечујући тако древни мит о „светом краљевању“.

Међутим, то не треба мешати с такозваним божанским правом краљева, каснијим развојем догађаја што је имао за циљ да ослободи политичке владаре од подложности папинству. Теорија о божанском праву тврди да краљеви добијају свој ауторитет да владају директно од Бога, а не преко римског папе. Нова католичка енциклопедија наводи: „У време кад је папа исказивао универзалну духовну и чак световну власт над поглаварима држава, идеја о божанском праву ставила је краљеве националних држава у положај да оправдају свој ауторитет као да је исто тако божански колико и папин.“b

Мит о суверености народа

Како је време пролазило, људи су предлагали друге изворе ауторитета. Један је био сувереност народа. Многи верују да је та идеја потекла из Грчке. Међутим, древна грчка демократија практиковала се само у неколико градова-држава, а чак и у њима гласали су само мушки грађани. Жене, робови, и страни насељеници — који су према проценама сачињавали пола до четири петине становништва — били су изостављани. Тешко да је то сувереност народа!

Ко је унапредио идеју о суверености народа? Изненађује то што је она била уведена у Средњем веку од стране католичких теолога. У 13. веку, Тома Аквински је веровао да иако суверенитет потиче од Бога, он је поверен људима. Та идеја се показала популарном. Нова католичка енциклопедија каже: „Та идеја о народу као извору ауторитета била је подупирана од стране огромне већине католичких теолога 17. века.“

Зашто би теолози цркве у којој народ уопште није имао глас у избору папе, бискупа, или свештеника унапређивели идеју о суверености народа? Зато што су неки европски краљеви били све више узнемирени под папским ауторитетом. Теорија о суверености народа пружила је папи власт да свргне цара или монарха ако је то изгледало неопходно. Историчари Вил и Ариел Дурант писали су: „Браниоци суверености народа укључивали су многе језуите, који су у том гледишту видели средство за слабљење царског ауторитета који стоји насупрот папском. Ако, тврдио је кардинал Белармен, ауторитет краљева долази од народа, и зато је подложан народу, очигледно је да је подређен ауторитету папа̂... Луј Молина, шпански језуит, закључио је да народ, као извор световног ауторитета, може оправдано — али уредном процедуром — свргнути неправедног краља.“

’Уредну процедуру‘ би, наравно, уредио папа. Потврђујући то, француска католичка Histoire Universelle de l’Eglise Catholique цитира Biographie universelle, која наводи: „Белармен... научава као уобичајену католичку доктрину да кнежеви извлаче своју власт из избора народа, и да народ може исказивати то право само под утицајем папе.“ (Наглашено од нас.) Тако је сувереност народа постала средство које је папа могао да користи да утиче на избор владара̂ и, ако буде потребно, да их свргне. У скорије време, то је омогућило католичкој хијерархији да утиче на католичке бираче у типичним демократијама.

У савременим демократијама законитост владе темељи се на ономе што је названо „пристанак поданика“. Ипак, у најбољем случају то је „пристанак већине“, а због апатије гласача и политичких смицалица, та „већина“ је често у стварности само мањина становништва. Данас, „пристанак поданика“ често значи мало више од „помирења, или резигнације, поданика“.

Мит о националном суверенитету

Мит о светом краљевању који су унапређивале ране папе осветио се папству кад се променио у божанско право краљева. Теорија о суверености народа на сличан начин се вратила као бумеранг католичкој цркви. Током 17. и 18. века, световни филозофи, као што су Енглези Томас Хобс и Џон Лок и Француз Жан-Жак Русо, размишљали су о идеји о суверености народа. Они су развили верзије теорије о „социјалном уговору“ између владара и подређених. Њихова начела нису се темељила на теологији већ на „природном закону“, а тај концепт је кулминирао идејама које су озбиљно оштетиле католичку цркву и папство.

Кратко након смрти Русоа, избила је Француска револуција. Та револуција је уништила извесне идеје законитости, али је створила нову, идеју о националном суверенитету. Нова британска енциклопедија коментарише: „Француз је негирао божанско право краљева, доминацију племства, предности католичке цркве.“ Али, каже Британска, „Револуција је тај нови изум, нацију-државу, довела до зрелости“. Револуционарима је био потребан тај нови „изум“. Зашто?

Зато што би под системом који за који се залагао Русо сви грађани имали једнаки глас у избору владара̂. То би резултовало демократијом која се темељи на универзалном праву гласа — нечему што се није свиђало вођама Француске револуције. Професор Дуверже објашњава: „Управо зато да се избегне та последица, сматрана непожељном, од 1789. до 1791. буржуји Изборне скупштине увели су теорију о националном суверенитету. Они су народ идентификовали као ’Нацију‘, коју су сматрали правим ентитетом, различитим од њених саставних делова. Самој нацији, преко њених представника, било је дато право на суверенитет... По изгледу демократска, доктрина о националном суверенитету у ствари уопште није демократска зато што може да се употреби да се оправда практично сваки облик владавине, аутократије посебно.“ (Наглашено од њега.)

Људски напори су неуспех

Прихватање нације-државе као законског извора ауторитета довео је до национализма. Нова британска енциклопедија наводи: „Често се мисли да је национализам веома стар; понекад се он погрешно сматра трајним фактором у политичком понашању. У стварности, Америчка и Француска револуција могу се сматрати његовим првим снажним манифестацијама.“ Од тих револуција, национализам се проширио по Америци, Европи, Африци и Азији. Жестоки ратови се озакоњују у име национализма.

Британски историчар Арнолд Тојнби је писао: „Дух Националности је горки квасац новог вина Демократије у старим флашама Трибализма... Тај чудан компромис између Демократије и Трибализма далеко је снажнији у практичној политици нашег савременог западног света од саме Демократије.“ Национализам није створио мирољубив свет. Тојнби је рекао: „Ратове религије су, након најкраћег одмора, следили Ратови националности; а у нашем савременом западном свету дух религиозног фанатизма и дух националног фанатизма очигледно су једна те иста зла страст.“

Помоћу митова о „светом краљевању“, „божанском праву краљева“, „суверености народа“, и „националном суверенитету“, владари настоје да озаконе свој ауторитет над другим људима. Међутим, након осматрања прошлости људских владара, хришћанин једноставно мора да се сложи с мишљењем које је изразио Соломон: „Човек над човеком влада, да га несрећним учини“ (Проповедник 8:9).

Уместо да обожавају политичку државу, хришћани обожавају Бога и у њему признају законски извор свег ауторитета. Они се слажу с псалмистом Давидом који је рекао: „Теби, Господе, припада величанство, моћ и част, вечност и слава, јер је твоје све што је на небу и на земљи; теби припада, Господе, краљевство, јер си ти сврх свега величанствено узвишен!“ (1. Летописа 29:11). Ипак, из поштовања према Богу, они показују исправно поштовање према ауторитету како у световним тако и у духовним подручјима. Како и зашто они то могу радосно чинити биће истражено у два чланка која следе.

[Фусноте]

[Слика на 15. страни]

Католичка црква је тврдила да има право да крунише цареве и краљеве

[Извор]

Посвећење Карла Великог: Национална библиотека, Париз