Нуклеарна претња коначно готова?

„МИР на земљи изгледа данас више могућ него икада пре од Другог светског рата.“ Ова оптимистичка процена једног новинског дописника на крају 1980-их темељила се на чињеници да су значајни уговори о разоружању и неочекивани политички преокрети коначно окончали хладни рат. Али, да ли је тиме готова и нуклеарна претња, тако карактеристична за сукоб бивших суперсила? Да ли су трајни мир и безбедност заиста на дохват руке?

Опасности пролиферације

Током хладног рата, док су се ослањале на равнотежу страха за очување мира, суперсиле су се слагале да дозволе развијање нуклеарних вештина у тежњи за мирољубивим циљевима али да ограниче њихову употребу у стварању нуклеарног наоружања. Године 1970. ступио је на снагу Уговор о нуклеарној непролиферацији; касније га је ратификовало око 140 земаља. Ипак, потенцијалне нуклеарне силе, као што су Аргентина, Бразил, Израел, и Индија, до дан данас одбијају да потпишу.

Међутим, године 1985. потписала је још једна потенцијална нуклеарна сила, Северна Кореја. И зато, кад је она 12. марта 1993. објавила своје повлачење из уговора, свет је логично реаговао с нелагодношћу. Немачке новине Der Spiegel приметиле су: „Саопштење о повлачењу из Уговора о нуклеарној непролиферацији ствара преседан: Сада постоји претња трке у нуклеарном наоружању, почињући у Азији, која би могла постати опаснија него што је било ривалство бомбама између суперсила.“

Пошто национализам запањујућом брзином ствара нове нације, број нуклеарних сила вероватно ће се повећати. (Види оквир.) Новинар Чарлс Краутхамер упозорава: „Крај совјетске претње не значи крај нуклеарне опасности. Стварна опасност је повећање броја нуклеарних сила, а пролиферација је тек почела.“

Бомбе на продају

Такозване нуклеарне силе жељне су да стекну престиж и моћ коју нуди то оружје. За једну земљу је речено да је купила најмање две нуклеарне бојеве главе од Казахстана. Та бивша совјетска република службено наводи те бојеве главе као „нестале“.

Октобра 1992. неколико мушкараца било је ухапшено у Франкфурту, у Немачкој, са 200 грама високорадиоактивног цезијума, довољно да се отрују залихе воде за цели један град. Седмицу дана касније, у Минхену је било ухваћено седам кријумчара са 2,2 килограма урана. Откриће два нуклеарна кријумчарска ланца за две седмице запањило је службенике, пошто је за целу претходну годину широм света било извештено само пет таквих случајева.

Не зна се да ли су ти појединци намеравали да то продају терористичким групама или националним владама. Међутим, могућност нуклеарног тероризма расте. Др Дејвид Лаури из Европског информативног центра за пролиферацију објашњава ту опасност: „Све што терориста треба да уради јесте да пошаље примерак високообогаћеног урана ауторитету који је на добром гласу на тестирање, говорећи да имамо доста тога и ево доказа. То је као кад киднапер шаље уво жртве.“

Мирољубиве „временске бомбе“ и „опасна места“

Кад је почела 1992. година, 420 нуклеарних реактора било је у раду у мирољубивој потрази за стварањем електричне енергије; даљњих 76 било је у изградњи. Али, кроз године, кварови на реакторима водили су до извештаја о повећаним болестима, побачајима, и поремећајима приликом рођења. Један извештај каже да су до 1967. инциденти у једној совјетској централи плутонијума проузроковали испуштање три пута више радиоактивности него што је учинила катастрофа у Чернобилу.

Наравно, овај задњи инцидент у Чернобилу, у Украјини, априла 1986. преплавио је насловне стране. Григори Медведев, заменик главног нуклеарног инжењера у централи Чернобил током 1970-их, објашњава да „огромна маса дуготрајне радиоактивности“ која је испуштена у атмосферу „може да се упореди с десет бомби из Хирошиме кад се узму у обзир дугорочне последице“.

У својој књизи Чернобилскаја хроника, Медведев набраја 11 озбиљних инцидената с нуклеарним реакторима у бившем Совјетском Савезу до средине 1980-их и још 12 у Сједињеним Америчким Државама. Ови задњи укључивали су шокантну несрећу у Острву три миље године 1979. О том догађају Медведев примећује: „Он је нанео први озбиљан ударац нуклеарној енергији и распршио је илузије о безбедности централа за нуклеарну енергију у мислима многих — али не у мислима свих.“

То објашњава зашто се и даље догађају незгоде. Током 1992. оне су се у Русији повећале за скоро 20 посто. Након једног од тих инцидената, у марту те године у нуклеарној централи Соснови Боре у Санкт Петербургу, у Русији, нивои радијације порасли су за 50 посто у североисточној Енглеској и достигли су двоструки максимум допуштеног нивоа у Естонији и јужној Финској. Професор Џон Еркарт са Универзитета Њукастл признаје: „Не могу доказати да је Соснови Боре проузроковао тај пораст — али ако није била Соснови Боре, шта је онда?“

Неки ауторитети тврде да су реактори типа Чернобил мањкави у свом дизајну и да су једноставно преопасни да раде. Међутим, преко туце још увек се користи да се помогне да се задовоље огромни захтеви за електричном енергијом. Чак се и неки оператери реактора оптужују да искључују главне сигурносне системе да би повећали производњу струје. Такви извештаји застрашују земље као што је Француска, која користи нуклеарне централе да произведе 70 посто своје електричне енергије. Још један „Чернобил“, и многе централе у Француској могу бити присиљене да се заувек затворе.

Чак и „сигурни“ реактори с временом очигледно постају несигурни. Почетком 1993, током једне рутинске провере безбедности, било је пронађено преко стотину пукотина у челичним цевима у реактору у Бринсбителу, једном од најстаријих немачких реактора. Сличне напуклине проналазе се на реакторима у Француској и Швајцарској. Прва озбиљна несрећа на једној јапанској нуклеарној централи догодила се 1991, с тим да је старост могући фактор који је допринео томе. То сугерише да ће се сличне несреће вероватно догађати у Сједињеним Америчким Државама, где су отприлике две трећине комерцијалних реактора старији од деценије.

Несреће у нуклеарним реакторима могу да се догоде свугде у било које време. Што је више реактора, већа је претња; што је реактор старији, већа је опасност. Једне новине нису им без разлога дале надимак временске бомбе које откуцавају и радиоактивна опасна места.

Где треба да одлажу отпад?

Људи су недавно били изненађени кад су установили да је једно место за пикник поред једне реке у француским Алпима блокирано и да га чува полиција. Новине The European су објасниле: „Рутинске провере које су биле наређене након што је једна мештанка пре два месеца умрла од тровања берилијумом откриле су нивое радиоактивности на месту за пикник који су били 100 пута већи од нивоа радиоактивности у околном подручју.“

Берилијум, изузетно лак метал који се производи различитим процесима, користи се у авионској индустрији и, кад се озрачи, у нуклеарним електричним централама. Очигледно је једна фабрика која производи берилијум бацила отпадни материјал из опасног процеса озрачивања на то место за пикник или близу њега. „Прашина берилијума, чак и кад није озрачена“, запазио је The European, „један је од најтоксичнијих облика познатог индустријског отпада.“

У међувремену, око 17 000 контејнера радиоактивног отпада било је наводно избачено кроз период од 30 година у воде уз обалу Нове земље, што су Совјети користили као место за нуклеарне пробе током раних 1950-их. Поред тога, радиоактивни делови нуклеарних подморница и делови најмање 12 реактора били су бачени у тај подесан контејнер за ђубре.

Било да је намерно или не, нуклеарно загађење је опасно. О једној подморници која је потонула уз норвешку обалу 1989, Тајм је упозорио: „Та олупина већ пропушта цезијум-137, канцерогени изотоп. До сада се сматрало да је пропуштање премалено да би утицало на морски живот или на људско здравље. Али Комсомолец је такође носио два нуклеарна торпеда са 13 килограма плутонијума с 24 000 година полураспада и тако високом токсичношћу да трун може убити човека. Руски експерти су упозорили да би тај плутонијум могао да се излије у воду и затрује огромне просторе океана већ 1994.“

Наравно, одлагање радиоактивног отпада није проблем јединствен за Француску и Русију. Сједињене Америчке Државе имају „брда радиоактивног отпадног материјала и немају стално место за његово складиштење“, извештава Тајм. Он каже да се милион барела смртоносне материје држи у привременом складишту с увек присутном „опасношћу од губитка, крађе и еколошке штете од погрешног руковања“.

Као да би приказао ту опасност, један танк с нуклеарним отпадом у бившој централи за наоружање у Томску, у Сибиру, експлодирао је априла 1993, изазивајући сабласти другог Чернобила.

Очигледно је да било који узвици мира и безбедности који су оглашени на темељу наводног краја нуклеарне претње нису чврсто утемељени. А ипак мир и безбедност јесу близу. Како то знамо?

[Оквир на 4. страни]

НУКЛЕАРНЕ СИЛЕ

12 и број се и даље повећава

УТВРЂЕНЕ или ДЕ ФАКТО: Белорусија, Британија, Индија, Израел, Јужноафричка Република, Казахстан, Кина, Пакистан, Русија, Сједињене Америчке Државе, Украјина, Француска

ПОТЕНЦИЈАЛНЕ: Алжир, Аргентина, Бразил, Ирак, Иран, Јужна Кореја, Либија, Северна Кореја, Сирија, Тајван

[Слика на 5. страни]

Чак и употреба нуклеарне енергије у мирнодопске сврхе може бити опасна

[Извор]

Позадина: фотографија Националног архива САД

[Извор слике на 2. страни]

Насловна страна: Stockman/International Stock

[Извор слике на 3. страни]

Фотографија Националног архива САД