Еволуција на судском претресу

Предани еволуционисти сада праве буку око потпуног преиспитивања органског порекла

ЗАМИСЛИ да си правник у неком кривичном судском претресу. Тужени изјављује своју невиност, а сведоци ступају напред да сведоче у његову корист. Међутим, док слушаш њихово сведочанство примећујеш да сваки сведок противречи другом. Затим, када су сведоци одбране позвани назад на говорницу за сведоке, њихове приче се мењају. Као правник, да ли би придао важност њиховом сведочанству? Да ли би био наведен да ослободиш оптуженог? Вероватно не, јер било које недоследности у одбрани поткопавају веродостојност туженог.

Такав случај је с теоријом еволуције. Мноштво сведока излазило је да објасни разноликост прича о пореклу живота, бранећи теорију о еволуцији. Али, да ли би се њихово сведочанство одржало на суду? Да ли они који подржавају ту теорију говоре у сагласности?

Противречна сведочанства

Како је живот почео? Можда ни једно друго питање није подстакло више спекулација и запалило више расправа. Ипак, неслагање није само код еволуције против стварања; много од сукоба се одиграва између самих еволуциониста. Практично сваки детаљ еволуције — како се догодила, где је започела, ко или шта ју је отпочело и колико дуго процес траје — жестоко се оспорава.

Годинама су еволуционисти тврдили да је живот почео у загрејаној маси органске „супе“. Неки данас верују да је пена у океану могла створити живот. Подморски гејзири су друга предложена места порекла живота. Неки претпостављају да су живи организми стигли посредством метеора који су се спустили на земљу. Или можда, кажу други, астероиди су ударили у земљу и променили атмосферу, стимулишући живот у развоју. „Срушите велики железни астероид на земљу“, каже један истраживач, „и сигурно ће се догађати интересантне ствари.“

Природа почетка живота такође се поново разматра. „Живот није настао под мирним, повољним условима, како неки претпостављају“, сугерише часопис Тајм, „већ под пакленим небесима планете коју су изобличиле вулканске ерупције и под претњом комета и астероида.“ Да би се живот развио усред таквог хаоса, кажу неки научници сада, цео процес је морао да се догоди унутар ограниченијег временског оквира него што се раније мислило.

Научници такође имају различита мишљења о томе какву улогу Бог — „ако постоји“ — има у том погледу. Неки кажу да се живот развио без интервенције Створитеља, док други сугеришу да је Бог започео процес и препустио еволуцији да га преузме.

Након што је живот започео, како је дошло до еволуције? Чак и овде, приче се сукобљавају. Године 1958, један век након што је објављена књига Порекло врста, еволуциониста Сер Џулијан Хаксли (Julian Huxley) наводи: „Дарвиново велико откриће, универзални принцип природног одабирања, чврсто и коначно је утврђен као јединствено средство највећих еволуционих промена“. Ипак, двадесет четири године касније, еволуциониста Мајкл Руз (Michael Ruse) писао је: „Растући број биолога... расправља о томе да је било која еволуциона теорија која се заснива на Дарвиновим принципима — нарочито она теорија која види природно одабирање као тај кључ за еволуционе промене — обмањиво непотпуна.“

Док говори да постоје „многе поуздане чињенице“ које подржавају теорију о еволуцији, часопис Тајм поред тога признаје да је еволуција сложена прича са „многим рупама и многим конфликтним теоријама о томе како попунити делове доказа који недостају“. Далеко од сугерисања да је случај завршен, неки од најпреданијих еволуциониста сада праве буку око потпуног преиспитивања органског порекла.

Према томе, расправа о еволуцији — нарочито о почетку живота према еволуцији — није заснована на доследним сведочанствима. Научник Т. Х. Џанаби (T. H. Janabi) примећује да они који заступају еволуцију „током година износе на видело и напуштају многе погрешне теорије, а научници су досад у немогућности да се сложе с било којом теоријом.

Интересантно, Чарлс Дарвин је предвидео такав конфликт. У уводу књиге Порекло врста он је написао: „Ја сам сасвим свестан тога да тешко да постоји иједна тачка размотрена у овој књизи за коју се не могу изнети чињенице, које често очигледно воде до закључака директно супротних онима до којих сам ја стигао.“

Заиста, овакво конфликтно сведочанство покреће питања с обзиром на веродостојност теорије о еволуцији.

Да ли је еволуција интелектуалан избор?

Од свог почетка, примећује књига Milestones of History (Прекретнице историје), теорија о еволуцији „привлачила је многе људе зато што је изгледала ближе правој науци од теорије стварања по врстама.“

Осим тога, догматичне изјаве неких еволуциониста могу бити постиђујуће. На пример, научник Х. С. Шелтон (H. S. Shelton) тврди да је концепт о стварању по врстама „превише будаласт за озбиљно разматрање“. Биолог Ричард Докинс (Richard Dawkins) набусито наводи: „Ако сретнете некога ко тврди да не верује у еволуцију, та особа је неука, глупа или умно поремећена.“ Исто тако, професор Рене Дибо (René Dubos) каже: „Већина просвећених људи сада прихвата као чињеницу да се све у свемиру — од небеских тела до људских бића — развило и наставља да се развија кроз процес еволуције.“

Из ових изјава изгледало би да би свако с неком мером интелигенције радо прихватио еволуцију. Коначно, учинити тако значило би да је особа „просвећена“ уместо „глупа“. Ипак, постоје високообразовани људи и жене који не заступају теорију о еволуцији. „Пронашао сам многе научнике с личним сумњама“, пише Франсис Хичинг (Francis Hitching) у својој књизи The Neck of the Giraffe (Врат жирафе), „и прегршт оних који иду тако далеко да кажу да се испоставило да Дарвинова теорија о еволуцији није уопште научна теорија.“

Чандра Викрамасинг (Chandra Wickramasinghe), веома уважени британски научник, заузима сличан став. „Не постоје докази за било који од темељних принципа Дарвинове еволуције“, каже он. „То је била друштвена снага коју је свет преузео 1860, и ја мислим да је она од тада била катастрофа за науку.“

Т. Х. Џанаби истраживао је аргументе које су пружили еволуционисти. „Пронашао сам да је ситуација сасвим другачија од оне у коју смо били наведени да верујемо“, каже он. „Докази су превише оскудни и такође непотпуни да подупру такву сложену теорију као што је порекло живота.“

Према томе, они који оспоравају теорију о еволуцији не би требало да једноставно буду гурнути по страни као „неуки, глупи или умно поремећени“. У погледу мишљења која доводе у питање еволуцију, одани еволуциониста Џорџ Гејлорд Симпсон (George Gaylord Simpson) признао је: „Сигурно би била грешка само одбацити таква гледишта са осмехом или исмејавајући их. Њихови поборници били су (и јесу) учени и интелигентни истраживачи.“

Ствар вере

Неки мисле да се веровање у еволуцију темељи на чињеницама, док се веровање у стварање темељи на вери. Истина је да ни један човек није видео Бога (Јован 1:18; упореди 2. Коринћанима 5:7). Ипак, теорија о еволуцији нема никакву предност у том погледу, пошто је заснована на догађајима којима ниједан човек никада није био сведок нити их је поновио.

На пример, научници никада нису посматрали мутације — чак ни оне корисне — које производе нове животне облике; ипак они су сигурни да су управо тако настале нове врсте. Они нису присуствовали спонтаном стварању живота; ипак они инсистирају на томе да је живот тако започео.

Такав недостатак доказа навео је Т. Х. Џанабија да теорију о еволуцији назове „пуком ’вером‘“. Физичар Фред Хојл (Fred Hoyle) назива је „Јеванђеље по Дарвину“. Др Еван Шут (Evan Shute) даје још снажнију изјаву. „Мислим да поборник библијског казивања о стварању има мање мистерије за разјашњавање него свесрдни еволуциониста“, каже он.

Други стручњаци се слажу. „Када размишљам о природи човека“, примећује астроном Роберт Џастро (Robert Jastrow), „појављивање таквог изванредног бића из хемијског раствора у загрејаној воденој маси изгледа као исто такво чудо као што је и библијски извештај о пореклу човека.“

Зашто, онда, многи још увек одбијају идеју да је живот створен?

[Слика на 3. страни]

Догматичне изјаве неких могу бити убедљиве