Питања читалаца

У овим тешким економским временима, све више појединаца и компанија прибегавају стечају. Да ли је библијски исправно да хришћанин прибегне стечају?

Одговор на то питање пружа нам дивну илустрацију тога како нам Божја реч пружа практично вођство у стварима које могу бити изразито модерне. Многе земље имају законе који регулишу стечај. Ти закони се разликују од земље до земље, и није на хришћанској скупштини да о томе пружа правне савете. Али бацимо један свеобухватан поглед на законску припрему стечаја.

Један разлог из ког владе дозвољавају појединцима и пословним компанијама да објаве стечај јесте тај што то онима који позајмљују новац или дају кредите (повериоцима) пружа извесну меру заштите од људи или пословних компанија које позајмљују новац или улазе у дугове (дужника) али не плаћају оно што дугују. За повериоце може изгледати да је једино прибежиште да се призову на суд како би он издао налог да дужник објави стечај како би дужникова имовина затим могла бити расподељена као делимично плаћање дуга.

Један други начин на који стечај делује јесте као сигурносна мрежа за дужнике који поштено не могу да задовоље своје повериоце. Дужнику може бити дозвољено да прибегне стечају, на темељу кога његови повериоци могу узети нешто од његове имовине. А ипак, закон му може дозвољавати да задржи свој дом или одређену минималну имовину и да затим настави живот ослобођен непрестане претње од губитка или од узимања поседа од стране његових бивших поверилаца.

Очигледно је, дакле, да су ти закони намењени да пруже извесну меру заштите за обе стране у финансијским или пословним трансакцијама. Запазимо, међутим, који нам користан савет нуди Библија.

Тешко би било да неко прочита Библију од корица до корица а да не осети да она не охрабрује на улажење у дугове. Налазимо таква упозорења као што је у Пословицама 22:7: „Богати над сиротињом влада; ко у зајам узме роб је оног који даје.“

Сети се, такође, Исусове илустрације у Матеју 18:23-34 која укључује једног роба који је имао врло велики дуг. „Заповеди господар његов да продаду и њега и жену његову и децу и све што је имао“, али затим је господар, краљ, попустио и показао милосрђе. Када се тај роб касније показао као немилосрдан, краљ је наредио да га ’предају тамничарима док не плати сав дуг‘. Очигледно, најбољи пут, пут који се препоручује, јесте да избегавамо позајмљивање новца.

Божје слуге у древном Израелу имале су пословне контакте, и понекад је долазило до давања и узимања зајма. Шта их је Јехова поучио да раде? Ако је особа желела да позајми новац да уђе у посао, или да прошири посао, било је законски и нормално да Јевреј постави камату. Међутим, Бог је подстицао свој народ да буде несебичан кад позајмљују потребитом Израелцу; није требало да извлаче профит из невољне ситуације тиме што би стављали камату (Излазак 22:25). Поновљени закони 15:7, 8 кажу: „Ако буде код тебе који сиромах... отвори руку своју и позајми му радо колико му треба у потреби његовој.“

Слична доброхотност или обзир одражавали су се у одредбама које су прописивале да повериоци не могу од дужника узети животне потрепштине, као што су породични жрвањ или одећа потребна да ноћу утопљава особу (Поновљени закони 24:6, 10-13; Језекиљ 18:5-9).

Наравно, нису сви Јевреји прихватили и применили дух тих љубазних закона од њиховог величанственог Судије и Законодавца (Исаија 33:22). Неки похлепни Јевреји опходили су се са својом браћом веома грубо. Данас би такође неки повериоци могли бити груби и неразумни у својим захтевима, чак и према искреном хришћанину који тренутно није у могућности да плати зато што га је задесио неки непредвиђен догађај (Проповедник 9:11). Њиховим нефлексибилним притиском захтева, светски повериоци могли би натерати таквог дужника у ситуацију где би он сматрао да мора да се заштити. Како? У неким случајевима једина ствар коју ће повериоци признати јесте законски корак стечаја. Тако би хришћанин који није похлепан или немаран с обзиром на своје дугове, могао прибећи стечајном поступку.

Међутим, ми треба да будемо свесни друге стране ствари. Неки хришћанин би могао бити у дугу зато што једноставно није користио самосавладавање у ономе што је трошио или колико је трошио или зато што није користио разумно предвиђање у својим пословним одлукама. Треба ли да он буде нехајан у вези са својим дугом и да брзо тражи решење кроз стечај, повређујући тако друге због свог лошег просуђивања? Библија не одобрава такву финансијску неодговорност. Она подстиче Божје слуге да њихово да значи да (Матеј 5:37). Сети се, такође, Исусових коментара о прорачунавању трошкова пре започињања са градњом куле (Лука 14:28-30). У складу с тим, један хришћанин треба промишљено да осмотри могуће нежељене последице пре него што преузме на себе неки финансијски дуг. Кад једном уђе у дуг, он треба да осећа своју одговорност да врати појединцима или компанијама новац који дугује. Ако су многи други запазили неког хришћанина као неодговорног или непоузданог, може бити да је упрљао своју добру репутацију за којом је тежио тако да више нема добро сведочанство од оних који су напољу (1. Тимотеју 3:2, 7).

Сети се шта нам Псалам 15:4 говори о врсти особе којој Јехова изражава добродошлицу. Ми читамо: „[Кога Бог одобрава јесте онај] који заклетву ближњему своме не пориче.“ Да, Бог очекује од хришћана да се опходе са својим повериоцима као што би они желели да се опходи с њима (Матеј 7:12).

Укратко, дакле, Библија не искључује могућност да у једној екстремној ситуацији, хришћанин може искористити заштиту коју пружају цезарови закони о стечају. Међутим, хришћани треба да буду истакнути по поштењу и поузданости. Дакле, они треба да буду примерни у њиховој озбиљној жељи да удовоље својим финансијским обавезама.