Испуњавање основне људске потребе кроз признање
ИСКРЕНО „Браво!“, „Баш ми је драго!“ или „Учинио си најбоље што си могао; поносни смо на тебе“, много помаже у подизању самопоштовања, нарочито када долази од некога кога поштујеш. Људи цветају када добијају признање. Уз њега, они раде боље и срећнији су. Заиста, заслужено признање јесте исто тако битно за ум и срце колико и добра храна за тело.
Један речник дефинише признање као „прихватање појединца као да има право на обзир или пажњу“ и „посебно запажање или пажња“. Оно је тесно повезано с поштовањем, осећањем уважавања, које када се одаје наговештава разумну процену или вредност особе и степен признања које она заслужује.
Признање — основна потреба
Одати част када је част прикладна јесте разумно и фер. Исус је оставио пример у својој илустрацији о робовима којима је господар поверио своје поседе. У знак признања за исправно управљање његовом имовином, он је рекао: „Добро, слуго добри и верни“ (Матеј 25:19-23). Међутим, веома често та заслужена учтивост се занемарује. Пропуштање да се ода признање гуши одушевљење и иницијативу. Ајона изражава то на овај начин: „Признање чини да се осећаш потребним, жељеним и цењеним... Оно ти даје иницијативу. Ако си превиђен, осећаш се потиштено и изневерено.“ Патрик додаје: „Тада је тешко одржати висок ниво квалитета и учинка.“ Према томе, колико је значајно да научимо како и када да одајемо признање. Сви ми чезнемо за сигурношћу сазнања да смо прихваћени од људи око нас. То је основна људска потреба.
Реч похвале, додатна одговорност или чак дослован поклон стимулишу те да наставиш да чиниш најбоље од себе. То је случај било да си родитељ, муж, жена, дете, члан скупштине или надгледник. „Када добијам признање“, каже Маргарет, „осећам се срећном, потребном и имам жељу да радим боље.“ Ендру се слаже, говорећи: „Мој дух се подиже, обезбеђујући стимуланс да радим чак напорније.“ Међутим, поклонити признање и поштовање некоме захтева пажљиво размишљање и добро расуђивање.
Опонашати Јеховин пример у поклањању признања
Најистакнутији пример признавања вредности других јесте Јехова Бог. Он признаје оне који заслужују признање. Он је приметио такве људе као што су Авељ, Енох и Ноје (Постање 4:4; 6:8; Јуда 14). Јехова је признао Давида због његове изванредне верности (2. Самуилова 7:16). Самуило, који је као пророк годинама исказивао част Јехови, за узврат је имао част од Бога, који је брзо одговорио на Самуилову молитву за помоћ за победу над Филистејима (1. Самуилова 7:7-13). Зар се не би осећао почаствованим да имаш такво божанско признање?
Захвалност и цењење тесно су повезани с признањем. Библија нас подстиче да ’будемо благодарни‘ и да будемо захвални за оно што је учињено у нашу корист (Колошанима 3:15; 1. Солуњанима 5:18). Док се ово посебно усредсређује на захвалност Јехови, исто је случај и у свакодневним стварима живота. Апостол Павле је то ценио. Он је одао признање Фиви као оној која је „многима помогла“ и Прискили и Аквили који су ’главе своје изложили‘ у његову корист и у корист других (Римљанима 16:1-4). Замисли како су се они морали осећати примајући такве отворене изразе захвалности. То је такође било добро за Павла јер је био срећан одајући признање, част и охрабрење. Ми такође можемо имитирати Јехову и његове обожаваоце пуне цењења показујући исправно признање онима којима то припада (Дела апостолска 20:35).
Признање унутар породичног круга
„Мало признања много помаже да живот учинимо пријатним“, каже Мичел, супруг и хришћански старешина. „Омили ти, вероватно заувек, онај ко ти одаје признање.“ На пример, хришћански супруг носи тежак терет одговорности и доноси важне одлуке које укључују добробит породице. Он мора да се брине за духовне, материјалне и емоционалне потребе породице (1. Тимотеју 5:8). Како је он захвалан када се покаже исправно признање за његов задатак поглавара породице који му је Бог дао и када његова супруга показује да „поштује свог мужа“ (Ефесцима 5:33).
Не треба превидети ни рад домаћице, који се не обавља пред очима јавности. Модерна схватања могу понижавати такав рад и лишити га његовог достојанства и вредности. Ипак, он је угодан Богу (Титу 2:4, 5). Како је освежавајуће када разборит супруг похвали своју супругу, посебно у свим аспектима живота у којима се она истиче, додељујући јој такво признање под својим поглаварством! (Пословице 31:28). Ровина каже о свом супругу: „Када он признаје оно што ја радим, налазим да ми је лакше да му будем подложна и да му исказујем част и поштовање.“
Амерички едукатор Кристијан Бови [Christian Bovee] једном је рекао: „Разумна похвала за децу исто је што и сунце за цвеће.“ Да, чак је и веома малом детету потребно стално уверавање да је цењени члан породице. Током развојних тинејџерских година, које су испуњене новим емоционалним и физичким променама, постоји повећана обузетост собом у вези с личним изгледом, повезана са жудњом за независношћу и признањем. Нарочито у то време, тинејџеру је потребно да осети да га родитељи воле и да се с њим поступа с разумевањем и људском добротом. Остарелим родитељима и бакама и декама исто тако је потребно уверавање да су они још увек корисни и вољени, да нису ’одбачени под старост‘ (Псалам 71:9; Левитска 19:32; Пословице 23:22). Исправно удовољавање потреби за признањем доноси већу срећу и успех породичном кругу.
Признање унутар хришћанске скупштине
Постоји неизмерна вредност у развијању искреног интереса за друге у хришћанској скупштини и великодушном изражавању цењења за њихова дела и напоре. Хришћански старешина треба да преузме вођство признајући достигнућа и напоре других у скупштини. „Све док нисам примила један број пастирских посета нисам схватала колико много значе речи признања у смислу охрабрења, задовољења и среће“, рекла је Маргарет. „Схватила сам шта се пропушта када се не даје опште признање.“ Какав добар разлог за показивање искреног, пуног љубави личног интереса за све у скупштини! Признај њихово добро дело. Великодушно похвали и охрабри. У многим скупштинама постоје самохрани родитељи који напорно раде да улију духовне вредности у своју децу. Такви појединци заслужују посебну похвалу. Истакни позитивне уместо негативне аспекте. Нека други виде твоју братску наклоност према њима. Нека виде да ти бринеш. На овај начин, надгледници пуни љубави раде на изградњи скупштине (2. Коринћанима 10:8). Чланови као појединци узвраћају одајући заслужено признање и поштовање таквим верним особама које напорно раде за њихову корист (1. Тимотеју 5:17; Јеврејима 13:17).
Али постоји друга страна, или угао, ове ствари. Опште признато, жеља за признањем је веома снажна. У Исусовим данима она је постала преокупација међу религиозним вођама. У том погледу Исус је морао да исправља погрешно гледиште својих ученика (Марко 9:33-37; Лука 20:46). Хришћанима је потребна разборитост и равнотежа. Ако јој пустиш на вољу, жеља за признањем може бити духовно опасна (Јаков 3:14-16). На пример, како би било трагично ако би неки старешина постао надмен и почео да захтева да други прихватају његову властиту узвишену процену самог себе! (Римљанима 12:3).
Апостол Павле је мудро упозорио сухришћане у Риму: „Братском љубављу будите један према другоме љубазни. Чашћу један другога претеците [„већег чините“, ДК]“ (Римљанима 12:10). Ове речи првенствено важе за хришћанске старешине, које све време морају признавати Христа као Поглавара скупштине. Подложност његовој десној руци ауторитета показује се тражењем Христовог вођства посредством светог духа, библијских начела и вођством пруженим од стране Водећег тела „верног и разборитог роба“ (Матеј 24:45-47, NW; види Откривење 1:16, 20; 2:1).
Дакле, када се старешине састају, и онда моле за Јеховино вођство да надгледају стадо Божје, они ће тежити да доносе одлуке које су библијски исправне. Хришћанска скромност, кротост и понизност спречиће било ког старешину од покушаја да узвисује себе, доминира над својом браћом и намеће своје мишљење на тим састанцима (Матеј 20:25-27; Колошанима 3:12). Кад год је то могуће, председавајући старешинства добро би учинио да унапред позове друге старешине да изразе мишљење и онда да се побрине за дневни ред довољно унапред да би дозволио време за брижљиво размишљање уз молитву о свакој тачки појединачно. Током састанка старешинства, он ће настојати, не да обликује мишљење старешина, већ, уместо тога, да их охрабри да исказују „слободу говора“ у оквиру ствари које се разматрају (1. Тимотеју 3:13, NW). За узврат, друге старешине треба да пажљиво слушају изражавање једни других и да радо извлаче корист из увида старешина који имају много година хришћанског искуства (Излазак 18:21, 22).
Међутим, надгледници разумеју да Христ може употребити било ког старешину у старешинству да се побрине за библијска начела која су потребна да би се успешно изашло на крај са ситуацијом или да би се донела нека важна одлука. Међу старешинством ће преовладавати добар дух када се одаје исправно признање сваком старешини за његов удео у бризи за духовне интересе скупштине (Дела апостолска 15:6-15; Филипљанима 2:19, 20).
Напрежите се да одајете и стичете заслужено признање
Признање изграђује. Оно охрабрује и привлачно је. „Чак и ако сматрамо да смо само обични“, каже Мери, „потребно нам је охрабрење за наше властито самопоштовање.“ Искрено признај свакодневне напоре других. Радећи то живот им чинимо много вреднијим и пријатнијим. Родитељи, децо, надгледници и чланови хришћанске скупштине, ви можете стећи признање тиме како говорите и шта радите. Библија повољно говори о марљивим, скромним и понизним особама (Пословице 11:2; 29:23; Јеврејима 6:1-12). Научи да љубазно признаш вредности других. Узми у обзир осећања других када сарађујеш с њима. Апостол Петар је дао овај савет: „Будите сви сложни у мислима и у осећањима, пуни братске љубави, милосрђа, понизности“ (1. Петрова 3:8). То позива на одавање признања другима, чиме испуњавамо једну основну људску потребу.