Непроцењиво благо које треба делити

ИСПРИЧАЛА ГЛОРИЈА МАЛАСПИНА

Када је обалска линија Сицилије нестала с видика, мој муж и ја почели смо да усредсређујемо своју пажњу на наше одредиште, медитеранско острво Малту. Какав узбудљив изглед! Док је брод прелазио море, размишљали смо о искуству апостола Павла на Малти током првог века (ДЕЛА АПОСТОЛСКА 28:1-10).

ГОДИНА је била 1953, а Малта тада није познавала проповедничку активност Јеховиних сведока. Претходне године, апсолвирали смо у Библијској школи Гилеад Watchtowera и била нам је додељена Италија. После само кратког времена учења италијанског, горљиво смо ишчекивали да видимо шта нас очекује на Малти.

Како сам ја, млада жена, постала страни мисионар? Дозволите ми да објасним.

Мајчин инспиративан пример

Године 1926, када је наша породица живела у Форт Франсесу, у Онтарију у Канади, моја мајка је прихватила брошурицу Милиони који сада живе неће никада умрети (Millions Now Living Will Never Die) од Истраживача Библије (како су Јеховини сведоци тада били познати). Она ју је прочитала с искреним интересом, и те исте недеље је присуствовала једном групном библијском студију, користећи часопис Кула стражара. Мајка је била горљиви читалац Библије, и прихватила је поруку о Божјем Краљевству као благо које је тражила (Матеј 6:33; 13:44). Упркос насилном противљењу Оца, и премда је бринула за три мале девојчице, она је заузела свој став за оно што је учила.

Мајчина непоколебљива вера током следећих 20 година држала је мене и моје две старије сестре, Телму и Вајолу, свеснима дивне наде у вечни живот у новом свету праведности (2. Петрова 3:13). Она се суочавала с многим тешким кушњама, али ми никад нисмо сумњали у исправност њеног изабраног пута.

Године 1931, када сам имала само десет година, преселили смо се на једну фарму у северној Минесоти, САД. Тамо смо били одсечени од редовног дружења с Јеховиним сведоцима али не и од библијских поука од мајке. Њена предана служба као колпортера, или пуновременог слуге, инспирисала ме је да желим да јој се придружим у том делу. Године 1938. моје две сестре и ја симболизовале смо своје предање Јехови тиме што смо се крстиле на једном скупу у Дјулуту, Минесота.

После матуре у средњој школи 1938, мајка ме је охрабрила да се упишем на један пословни курс тако да сам могла да се финансијки издржавам као пионир (ново име за колпортера). То се показало као добар савет, посебно зато што је отац одлучио да иде својим путем и да нас препусти самима себи.

Пуновремено дељење нашег блага

Коначно сам се преселила у Калифорнију, и 1947. започела с пионирским делом у Сан Франсиску. Док сам се у Лос Анђелесу ангажовала у претконгресном раду за конгрес „Ширење свих нација“, упознала сам Франсиса Маласпину. Наш заједнички циљ мисионарског дела водио је до почетка једне љубавне везе. Венчали смо се 1949.

У септембру 1951, Франсис и ја смо били позвани у 18. разред Гилеада. На дан градуације, 10. фебруара 1952, после пет месеци интензивне поуке, председник школе Натан Х. Нор читао је по азбучном реду земље у које је требало да будемо послати. Кад је рекао, „Италија, брат и сестра Маласпина“, ми смо већ путовали у нашим мислима!

Неколико недеља касније, укрцали смо се на брод у Њујорку на десетодневно путовање за Ђенову у Италији. Ђовани Дечека и Макс Ларсон, из особља Бруклинске централе, били су на доку да нас испрате. У Ђенови су нас дочекали мисионари који су били упознати са компликацијама око уласка у земљу.

Узбуђени свим оним око нас, укрцали смо се у воз за Болоњу. Приликом доласка имали смо поглед на град који је још увек био изобличен од бомбардовања из Другог светског рата. Али тамо је такође било и многих пријатних ствари, као што су неодољива арома пржене кафе која је испуњавала јутарњи ваздух и пикантни мирис изванредних сосова који су се припремали за безбројне врсте паште.

Испуњење циља

Кренули смо у службу с презентацијама наученим напамет, и понављали смо их све док порука није била прихваћена или врата затворена. Жеља да се изразимо мотивисала нас је да марљиво учимо језик. После четири месеца, додељени смо новом мисионарском дому у Напуљу.

Тај огроман град је чувен по својим чудесним призорима. Радовали смо се нашој служби тамо, али после следећа четири месеца, мом мужу је било додељено покрајинско, или путујуће дело посећивања скупштина од Рима до Сицилије. С временом, такође смо посећивали Малту и чак и Либију у северној Африци.

Путовања возом од Напуља до Сицилије током тих година била су испит физичке истрајности. Попели бисмо се у крцат воз и стајали у пренатрпаним ходницима, понекад шест до осам сати. Међутим, то нам је дало сјајну прилику да проучимо људе око нас. Много пута је неки велики оплетени балон с домаћим вином послужио као седиште за његовог власника, који би повремено користио његов садржај да утоли своју жеђ током дугог путовања. Пријатељски путници су често понудили да поделе свој хлеб и саламу с нама, гостољубив, срдачан гест који смо ценили.

На Сицилији би нас дочекали пријатељи који би носили наше кофере уз планину на непрекидном троипочасовном пењању до скупштине на врху. Срдачна добродошлица наше хришћанске браће учинила је да заборавимо на нашу исцрпљеност. Понекад смо јахали на мулама сигурних ногу, али никада нисмо гледали доле у дубине где би нас однео један једини мулин погрешан корак. Чврст став наше браће за библијску истину упркос њиховим потешкоћама ојачао нас је, а љубав која нам је показана учинила је да будемо захвални што смо с њима.

Малта и Либија

Препуни успомена на нашу браћу на Сицилији, отпловили смо за Малту. Апостол Павле је тамо нашао љубазне људе, а тако смо и ми. Једна олуја у Заливу св. Павла учинила је да схватимо опасност с којом су се мали бродови суочавали у првом веку (Дела апостолска 27:39–28:10). Пред нама је још лежала Либија. Како ћемо проћи у тој афричкој земљи где је наше дело било забрањено?

Још једном смо доживели потпуно другачију културу. Призори и звуци града Триполија привукли су моју пажњу док смо ходали кроз улице с колонадама у подручју доњег града. Мушкарци су користили ткану одећу од камиље длаке да би се заштитили од вреле топлоте Сахарске пустиње током дана и од хладноће ноћи. Научили смо да ценимо и поштујемо начин на који се људи прилагођавају климатским условима тамо где живе.

Опрезна ревност браће много нас је поучила о чврстом ослањању на Јехову и слеђењу упутстава од оних који имају више знања о проповедању под таквим околностима. Наша хришћанска браћа су била многих националности; ипак, они су хармонично радили у својој служби Јехови.

Нова додела

Због противљења нашем проповедничком делу, морали смо да напустимо Италију, али смо 1957. радосно прихватили нову проповедничку доделу за Бразил. Франсис и ја смо се прилагодили на живот и обичаје, и после осам месеци, Франсис је био позван да обавља покрајинско дело. Путовали смо аутобусом, авионом, и пешице. Та огромна, дивна земља отварала се пред нама као лекција из географије.

Наша прва покрајина укључивала је десет скупштина у граду Сао Паулу, као и десет малих градова у унутрашњости и дуж јужног обалног подручја државе Сао Пауло. У то време у тим градовима није било скупштина. Нашли бисмо место за боравак, и након што бисмо се сместили, посећивали смо људе од куће до куће с поруком о Краљевству. Такође смо остављали позивнице за приказивање једног од образовних филмова Watch Tower Societyja.

Улажење у аутобус с филмовима, пројектором, трансформатором, фајловима, литературом, позивницама и опремом за ударање печата с локацијом приказивања филма на позивнице није био лак задатак. У поређењу с тим, наш мали кофер за одело није био велика ствар. Пројектор је морао да буде смештен на јастуку у нашем крилу како се не би распао од путовања по неравним путевима.

Након проналажења места за приказивање филма, ишли бисмо од врата до врата и остављали позивнице за филмску представу. Понекад смо добијали дозволе да пројектујемо филм у неком ресторану или хотелу. У другим приликама бисмо раширили један чаршав између два стуба на отвореном. Публика пуна цењења, од које многи никада нису видели покретне слике, стајала би и пажљиво слушала док је Франсис читао текст. После тога бисмо расподелили библијску литературу.

Да бисмо дошли до села̂, путовали смо аутобусом. Неке од река нису имале мостове, тако да би аутобус био дотеран на неки велики сплав како би отпловио до друге стране. Било нам је саветовано да изађемо из аутобуса и да, ако видимо да аутобус клизи у реку, скочимо на другу страну сплава како бисмо избегли да будемо повучени у воду. Срећом, аутобус никад није пао у реку — добра ствар, нарочито због тога што је река била позната по томе да има крволочне рибе пиране!

После присуствовања међународном конгресу у Њујорку 1958, вратили смо се у Бразил, где смо кратко након тога поново били у путујућем делу. Наша област нас је одвела до уругвајске границе на југу, парагвајске на западу, државе Пернамбуко на северу, и Атланског океана на источној обали Бразила.

Колонија губаваца

Средином 1960-их, прихватили смо један позив да прикажемо један од филмова Заједнице у једној колонији губаваца. Морам да признам да сам се помало плашила. Сем оног што смо прочитали у Библији, о губи смо знали мало. По уласку у комплекс зграда, које су биле офарбане у бело, били смо упућени до једног великог аудиторијума. Један део у средини је био одвојен ужетом за нас и нашу опрему.

Електричар који нам је помагао био је већ 40 година становник те колоније. Он је потпуно изгубио шаке и такође неке друге делове свог тела, што га је страшно изобличило. Испрва сам се препала, али његово крепко држање и окретност у обављању свог посла учинило је да се осећам лагодније. Ускоро смо ћаскали о многим стварима док смо завршавали неопходне припреме. Од једне хиљаде оболелих особа смештених у овом здању, присуствовало је преко две стотине. Док су храмали унутра, запазили смо многе различите стадијуме болести од које су патили. Какво дирљиво, емотивно искуство за нас!

Помислили смо на оно што је Исус рекао губавцу који је молио: „Господе, ако хоћеш, можеш учинити да будем чист.“ Додирнувши човека, Исус му је засигурао: „Хоћу буди чист!“ (Матеј 8:2, 3). Кад се програм завршио, многи су, са својим оштећеним телима као живим доказом велике патње човечанства, пришли да нам захвале што смо дошли. Касније, локални Сведоци су проучавали Библију с онима који су желели да сазнају више.

Године 1967. вратили смо се у Сједињене Америчке Државе како бисмо се старали око неких озбиљних здравствених проблема. Док смо настављали да се носимо с њима, опет смо имали предност да служимо у путујућем делу. Следећих 20 година, учествовала сам с Франсисом у путујућем делу у Сједињеним Америчким Државама. Током тог времена он је такође поучавао у Школи службе за Краљевство.

Какав извор охрабрења је за мене било то што сам имала мужа пуног љубави и верног друга који је бринуо за сваки задатак који му је био додељен! Заједно смо имали предност да делимо благо библијске истине на деловима четири континента.

Подржани од стране тог блага

Давне 1950, мајка се удала за Дејвида Истера, верног брата који је био крштен 1924. Они су заједно служили многе године у пуновременој служби. Међутим, током завршног дела мајчиног живота, почела је да се показује Алцхајмерова болест. Она је захтевала много бриге док је болест умањивала њене моћи расуђивања. Моје сестре које су биле спремне да пруже подршку и Дејвид носили су ту тешку одговорност бриге за њу, пошто нису желели да напустимо наше специјалне предности пуновремене службе. Мајчин веран пример све до њене смрти 1987. учинио је много да нам помогне да планирамо наш животни пут, а нада у небеску награду коју је она гајила утешила нас је.

Године 1989, могла сам да приметим да Франсис није више био тако енергичан како је иначе био. Нисмо били свесни да је пужева грозница, добро позната болест у многим деловима света, узимала свој данак. Године 1990. тај незадрживи непријатељ је надвладао и ја сам изгубила свог вољеног партнера с којим сам делила преко 40 година у Јеховиној служби.

Прилагођавања су део живота. Нека су лака, а нека су тешка. Али Јехова, Дароватељ непроцењивог блага библијске истине, подржавао ме је помоћу своје организације и љубави и охрабрења моје породице. Још увек налазим задовољство док горљиво ишчекујем испуњење свих Јеховиних обећања која не могу промашити.

[Слика на 23. страни]

Кад смо мој муж и ја били мисионари у Италији