Зашто је време за одлуку?

У 16. веку пре н. е., Бог је изабрао Израиљце као своје ’посебно власништво из свих других народа... свету нацију‘ (Излазак 19:5, 6, NW). Они су ускоро изгубили своју светост, своју религиозну чистоћу, дозвољавајући да буду заражени идолопоклонством и поквареним поступцима околних нација. На тај начин су сами открили да су „тврдоврат народ“ (Поновљени закони 9:6, 13; 10:16; 1. Коринћанима 10:7-11). Током периода од више од три стотине година након смрти Исуса Навина, Јехова је подизао судије, верне вође који су требали да доведу Израиљце назад у право обожавање. Међутим, народ ’није остављао опака дела и своје путеве‘ (Судије 2:17-19).

Након тога, Бог је подизао верне краљеве и пророке да подстакне народ да се врати правом обожавању. Пророк Азарија је охрабрио краља Асу и своје земљаке да траже Јехову: „Ако га тражите наћи ћете га; ако ли га оставите и он ће вас оставити.“ Аса је извршио религиозну реформацију у краљевству Јуде (2. Летописа 15:1-16). Након тога, Бог је морао да обнавља тај позив кроз свог пророка Јоила (Јоил 2:12, 13). Још касније, Софонија је опомињао становнике Јуде да ’траже Јехову‘. Млади краљ Јосија учинио је то у једној акцији реформација да уклони идолопоклонство и корупцију (Софонија 2:3, NW; 2. Летописа 34:3-7).

Упркос таквим епизодама покајања, религиозно стање народа постајало је све критичније (Јеремија 2:13; 44:4, 5). Јеремија је јавно оптужио религиозни систем заражен идолопоклоничким поступцима, описујући га као непоправљивог: „Може ли Етиопљанин кожу своју променити, или леопард шаре своје? Можете ли ви добро чинити кад сте научили зло чинити?“ (Јеремија 13:23). Из тог разлога, Бог је краљевству Јуде досудио тешку казну. Јерусалим и његов храм били су уништени 607. пре н. е., а преживели су били одведени као робови у Вавилон, где су остали 70 година.

Кад је тај период прошао, Бог је показао милосрђе. Он је подстакао краља Кира да ослободи Израиљце, чији се остатак вратио у Јерусалим да реконструише храм. Уместо да науче лекцију из свега тога, они су још једном скренули од правог обожавања, наводећи Јехову Бога да понови свој позив: „Вратите се мени и ја ћу се вратити ка вама“ (Малахија 3:7).

Зашто је Израиљ био одбачен

Какво је било религиозно стање Израиљаца у Исусово време? Лицемерне религиозне вође биле су ’слепе вође‘ које су научавале „науке које су људске заповести“ (Ча). ’Они су преступали заповест Божју за предања своја.‘ Народ је исказивао част Богу „устима својим“, али њихово срце било је далеко од њега (Матеј 15:3, 4, 8, 9, 14). Да ли је требало да као нација добију још једну прилику да се покају? Не. Исус је рекао: „Од вас [ће се] узети краљевство Божје, и даће се народу који ће Богу доносити плод.“ Надаље је рекао: „Кућа ваша“, храм у Јерусалиму, ’оставља вам се пуста‘ (Матеј 21:43; 23:38). Њихов преступ био је превелик. Они су одбацили Исуса као Месију и изазвали су његову смрт, изабирајући тлачитељског римског цара за свог краља (Матеј 27:25; Јован 19:15).

Израиљци нису желели да разумеју да је период у коме је Исус извршавао своју службу био време суђења. Неверним становницима Јерусалима, Исус је рекао: „Нисте познали време у које сте похођени‘ (Лука 19:44).

На Педесетницу 33. н. е., Бог је формирао нову нацију, или народ, духом помазане ученике свог Сина, Исуса Христа, која ће бити изабрана из сваке расе и нације (Дела апостола 10:34, 35; 15:14). Да ли је било икакве наде да ће јеврејски религиозни систем коначно бити реформисан? Римске легије су пружиле одговор 70. н. е., сравнивши Јерусалим са земљом. Бог је потпуно одбацио тај религиозни систем (Лука 21:5, 6).

Велики отпад хришћанског света

Духом помазани хришћани такође су формирали ’свету нацију, народ за посебан посед‘ (1. Петрова 2:9, NW; Галатима 6:16). Али, чак ни првобитна хришћанска скупштина није дуго сачувала своју религиозну чистоћу.

Писмо је прорекло велики отпад, или отпадање од праве вере. Симболични коров из Исусове параболе, то јест, лажни хришћани, покушаће да загуши симболичну пшеницу, или праве хришћане, оне који су помазани Божјим духом. Та парабола открива да је ширење кривог хришћанства, које унапређује Божји пранепријатељ, Ђаво, требало да почне, „док људи спаваху“. То се догодило након смрти Христових верних апостола, током периода духовне поспаности која је уследила (Матеј 13:24-30, 36-43; 2. Солуњанима 2:6-8). Као што су апостоли прорекли, многи лажни хришћани лукаво су се увукли у стадо (Дела апостола 20:29, 30; 1. Тимотеју 4:1-3; 2. Тимотеју 2:16-18; 2. Петрова 2:1-3). Јован је био последњи апостол који је умро. Отприлике 98. н. е., он је писао да је ’последњи час‘, завршни део апостолског периода, већ био почео (1. Јованова 2:18, 19).

Кад је римски цар Константин потврдио савез између религије и политичке власти, духовно, доктринарно и морално стање хришћанског света нагло се срозало. Многи историчари се слажу да је „тријумф цркве током четвртог века“ био, с хришћанског гледишта, „катастрофа“. ’Хришћански свет је изгубио свој високи морални ниво‘ и прихватио многе поступке и филозофије из паганизма, као што су „култ Марије“ и обожавање „светаца“, као и концепт о Тројству.

Након свог лажног тријумфа, стање хришћанског света се погоршавало. Декрети и доктринарне дефиниције папа и концила, да не спомињемо Инквизицију, крсташке ратове, и „свете“ ратове између католика и протестаната, створили су један непоправљив религиозни систем.

У својој књизи A World Lit Only by Fire, Вилијам Манчестер (William Manchester) пише: „Папе у петнаестом и шеснаестом веку живеле су попут римских царева. Они су били најбогатији људи на свету, и они и њихови кардинали надаље су се богатили продавајући свете службе.“ Током великог отпада, мале групе или појединци настојали су да поново открију право хришћанство, испољавајући особине симболичне пшенице. Они су често плаћали високу цену. Иста књига каже: „Повремено је изгледало да су прави свеци хришћанства, протестантски а тако и католички, постали оцрњени мученици умотани у пламен.“ Други, такозвани реформатори попут Мартина Лутера и Џона Калвина, успели су да створе дуготрајне религиозне системе који су се одвојили од католичке цркве али који су још увек делили њене темељне доктрине. И они су били дубоко уплетени у политичке ствари.

На протестантском подручју, предузимани су напори да се изврши такозвано религиозно буђење. Током 18. и 19. века, на пример, ти напори су резултовали снажном мисионарском активношћу у страним земљама. Међутим, према признавању самих пастира, данашње духовно стање протестантског стада далеко је од охрабрујућег. Протестантски теолог Оскар Кулман недавно је признао да „унутар самих цркава постоји криза вере“.

Реформе и контрареформе такође су се унапређивале унутар католичке цркве. Од 11. до 13. века, упркос раширеној корупцији и огромном богатству свештенства, формирани су калуђерски редови који су се строго држали завета о сиромаштву. Али, они су били под будном присмотром и, према изучаваоцима, били су потиснути од стране црквене хијерархије. Онда је дошла Контрареформација из 16. века, коју је покренуо Сабор из Трента и који је у великој мери био усмерен на сузбијање протестантске Реформације.

У првој половини 19. века, током периода црквене обнове, католичка црква је заузела ауторитативан и конзервативан став. Ипак, не може се рећи да су биле предузете било какве стварне реформе да се обнови право хришћанство. Уместо тога, то су били само напори да се консолидује ауторитет свештенства упркос светској религиозној, политичкој и друштвеној промени.

У скорије време, у 1960-им, изгледало је да католичка црква жели да покрене процес дубоке промене с екуменским сабором Ватикан II. Међутим, нагли прекид такозване помирбене обнове био је наметнут од стране тадашњег папе како би се обуздао дух прогресивних чланова цркве. Ту фазу, коју неки називају Војтилина обнова, једна католичка група дефинисила је као „нови облик константинизма“. Као што је специфично споменуто у језуитском часопису Чивилта Католика, католичка црква, као и друге религије, суочава се с „радикалним и глобалним кризама: радикалним зато што то укључује саме корене вере и хришћанског живота; глобалним зато што укључује све фасете хришћанства“.

Религије хришћанског света у стварности не пролазе кроз процес реформације, и не могу да прођу кроз то, пошто је право хришћанство требало да буде обновљено тек у време ’жетве‘, уз сакупљање симболичне пшенице у једну чисту скупштину (Матеј 13:30, 39). Дуга листа злочина и недела почињених у име религије, било да тврди да је хришћанска или не, наводи на питање: да ли је реално очекивати праву реформу од хришћанског света?

Реформа је немогућа?

Књига Откривење, или Апокалипса, говори о симболичној великој блудници која носи мистериозно име „Вавилон велики“ (Откривење 17:1, 5). Читаоци Библије су вековима настојали да објасне мистерију тог симбола. Многима је било одвратно богатство и корупција свештенства. Неки су мислили да Вавилон велики представља црквену хијерархију. Међу њима су били Јан Хус, боемски католички свештеник који је био жив спаљен 1415. и Аонио Палеарио, италијански хуманиста који је био обешен и спаљен 1570. Обојица су без успеха настојали да реформишу католичку цркву у нади да ће се она вратити „свом првобитном достојанству“.

Насупрот томе, 17. и 18. поглавље Откривења указује да Вавилон велики представља светско царство читаве криве религије.a Та сложена ’велика блудница‘ је непоправљива зато што „греси њезини допреше до неба“. У ствари, у овом 20. веку, практично све религије, не само оне које припадају хришћанском свету, деле одговорност за ратове који и даље проливају много крви и за тешку моралну деградацију која погађа човечанство. Зато је Бог одредио да „Вавилон“ буде уништен (Откривење 18:5, 8).

Сада је време да се ’иде из ње‘

Испуњење библијских пророчанстава открива да наше време одговара ’свршетку‘ овог злог „система ствари“ (Матеј 24:3, NW). Свако ко искрено жели да обожава Бога не може дозволити себи да следи властите идеје и склоности. Он мора ’тражити Господа, док се може наћи‘, да, управо сада, зато што је близу „невоља велика“ коју је прорекао Исус (Исаија 55:6; Матеј 24:21). Као што се обистинило у случају народа Израиља, Бог неће толерисати поквареност неке религије само зато што се она хвали својом старошћу. Уместо да настоје да поправе брод који је одређен да потоне, сви они који желе Божје одобравање и спасење морају без одлагања послушати надахнуту заповест из Откривења 18:4: „Идите из ње, народе мој, да се не помешате у грехе њезине и да вам не науде зла њезина.“

Али ’ићи‘ где? Где се другде може пронаћи спасење? Зар није опасно тражити уточиште на погрешном месту? Како може да се идентификује једина религија која има Божје признање? Једини одговори достојни поверења могу да се пронађу у Речи Божјој (2. Тимотеју 3:16, 17). Јеховини сведоци те позивају да пажљивије истражиш Библију. Бићеш у стању да разумеш ко су они које Бог изабира као „народ за своје име“, кога ће он заштитити током предстојећег дана свог гнева (Дела апостола 15:14; Софонија 2:3; Откривење 16:14-16).

[Фуснота]

[Слика на 7. страни]

Ако твој религиозни брод тоне, окрени се спасилачком броду правог хришћанства