Ко је крив?

ПРВИ човек, Адам, започео је овај тренд. Након што је згрешио он је рекао Богу: „Жена коју си поред мене поставио даде ми с дрвета, те једох.“ У суштини, он је рекао: „Нисам ја крив!“ Прва жена, Ева, учинила је исто када је рекла: „Змија ме заведе, те поједох“ (Постање 3:12, 13).

Тако је преседан за људе који одбијају да прихвате одговорност за своје властите поступке био постављен још у Едемском врту. Да ли си икада био крив због тога? Кад искрсну проблеми, да ли брзо кривиш друге? Или да ли анализираш ситуацију да би увидео ко је заиста крив? У свакодневном животу, тако је лако упасти у замку да кривимо друге за наше грешке и да кажемо: „Нисам ја крив!“ Погледајмо уобичајене ситуације и размотримо шта неки људи нагињу да чине. Што је још важније, размишљај о томе шта би ти урадио под истим околностима.

Финансијске тешкоће

„Нисам ја крив — крива је економија, непоштени бизнисмени, високи трошкови живота“, можда неки кажу када се нађу у дубокој финансијској неприлици. Али да ли заиста треба кривити те факторе? Можда су их несигурни услови одвели у сумњиве или спекулативне пословне подухвате. Понекад похлепа засењује објективност, и људи се нађу у ситуацији да пливају у непознатим водама, постајући лак плен дерикожа. Они заборављају изреку: „Није злато све што сија.“ Они траже савет који желе да чују, али када економска тешкоћа постане сурова стварност они траже кривца у неком другом. Нажалост, понекад се овакве ствари дешавају чак и у хришћанској скупштини.

Неки су упетљани у немудре или чак лажне инвестиционе планове, као што су куповање дијаманата који нису постојали, финансирање телевизијских хит програма који су брзо пропали, или подржавање кретања некретнина које води до банкрота. Прекомерна жеља за богатством може замаглити њихово сећање библијског савета: „Који хоће да се обогате, они упадају у искушења и замке... и навукоше на себе муке велике“ (1. Тимотеју 6:9, 10).

Неконтролисано трошење такође мо- же водити до финансијске пропасти. Неки сматрају да морају изгледати попут људи у најновијим модним часописима, проводе скупе годишње одморе, једу у луксузним ресторанима и купују најновије „играчке“ за одрасле — возило за рекреацију, чамце, камере, стерео опрему. Наравно, с временом неки ће можда бити у могућности да имају те ствари кроз довитљиво планирање и штедњу. Ипак, они који журе да то стекну могу запасти у силан дуг. Ако им се то деси, ко је крив? Они су очигледно игнорисали исправан савет у Пословицама 13:18: „Стид и сиротиња удео су оног који опомену одби.“

Разочарање децом

„Старешине су криве што су моја деца напустила истину“, можда кажу неки родитељи. „Они нису посветили довољно пажње мојој деци.“

Старешине заиста имају одговорност да пастире и да се брину за стадо, али шта је са самим родитељима? Да ли су они узорни у испољавању плодова Божјег духа у свим својим поступцима? Да ли се редовно водио породични студиј Библије? Да ли су родитељи показивали ревност у Јеховиној служби и помагали деци да се припреме за њу? Да ли су били опрезни у вези с друговима своје деце?

Исто тако, родитељима је лако да кажу у погледу школског рада: „Учитељ је крив што мој син не пролази добро у школи. Он не воли мог сина. Уосталом, школа има веома низак учитељски ниво.“ Али, да ли је родитељ тесно комуницирао са школом? Да ли је родитељ био заинтересован за дететов наставни план и програм? Да ли је редовно радио домаћи задатак и да ли је пружена помоћ када је била потребна? Да ли би основни проблем могао бити ствар става или лењости од стране детета или родитеља?

Уместо да родитељи криве школски систем, било би много продуктивније ако би предузели позитивну акцију да се побрину да њихова деца имају исправан став и да користе прилике које су им на располагању у школи да уче.

Занемаривање духовног напретка

Повремено чујемо да неко каже: „Ја бих био духовно јачи, али нисам ја крив што нисам. Старешине ми не посвећују довољно пажње. Ја уопште немам пријатеља. Јеховин дух није на овој скупштини.“ У међувремену, други у скупштини имају пријатеље, срећни су и добро духовно напредују; а скупштина је благословљена порастом и духовним благостањем. Дакле, зашто неки имају проблеме?

Неки људи желе да се тесно друже са онима који испољавају негативан и приговарачки дух. Оштар, заједљив језик и стално приговарање могу бити веома обесхрабрујући. Не желећи да буду духовно упропашћени, неки ограничавају своје дружење с таквим особама. Узимајући то као равнодушност скупштине, особа можда почиње сеобу, селећи се прво у једну скупштину, онда у другу и тако редом. Попут крда из афричких равница која се селе увек тражећи зеленије пашњаке, ти „лутајући“ хришћани увек трагају за правом скупштином. Уместо тога, колико би били срећнији када би гледали на оно што је добро у другим људима и када би настојали да потпуније испољавају плодове Божјег духа у свом сопственом животу! (Галатима 5:22, 23).

Неки то раде чинећи посебне напоре да разговарају с различитом особом на сваком састанку у Дворани Краљевства и да је искрено похвале за неку добру ствар. То може бити због лепог понашања њихове деце, редовности на хришћанским састанцима, добро припремљених коментара на студију Куле стражаре, гостољубивог отварања њиховог дома за скупштински студиј књиге и састанак за службу на терену, и тако даље. Постављајући себи за циљ да завирујеш испод површине несавршености, сигурно ћеш открити племените особине у својој хришћанској браћи и сестрама. Тако ће те заволети, и установићеш да ти не фале верни пријатељи.

Крајњи изговор

„То је Божја воља.“ „Ђаво је крив.“ Вероватно је крајњи изговор кривити или Бога или Ђавола за наше властите неуспехе. Тачно је да Бог или Сотона могу утицати на неке догађаје у нашем животу. Међутим, неки верују да скоро све, добро или лоше, у њиховом животу јесте резултат интервенције од стране Бога или од стране Сотоне. То је као да ништа што им се дешава није било последица њихових властитих поступака. „Ако Бог жели да имам тај нови ауто, он ће већ то средити.“

Такви често живе лакомисленим животом, доносећи финансијске и друге одлуке на основу претпоставке да ће их Бог спасти. Ако њихови несмотрени поступци доведу до неке катастрофе, економске или неке друге, они окривљују Ђавола. Учинити нешто брзоплето а да прво не ’прорачунамо трошкове‘, и онда кривити Сотону за тај неуспех, или што је још горе, очекивати од Јехове да интервенише, било би не само дрско већ и у супротности с Писмом (Лука 14:28, 29).

Сотона је покушао да наведе Исуса да размишља на тај начин и да не преузме одговорност за Његове поступке. У погледу другог искушења, Матеј 4:5-7 извештава: „Ђаво га одведе у свети град, постави га на врх храма, и рече му: Ако си Син Божји, скочи доле, јер је написано: ’Анђелима својим заповедиће за те, и они ће тебе на руке узети, да где ногом својом за камен не запнеш.‘“ Исус је схватио да не би могао очекивати да Јехова интервенише да је предузео сасвим сулуд, чак самоубилачки поступак. Отуда, он је одговорио: „Али и то је написано: ’Не искушавај Господа, Бога свога.‘“

Они који су склони да окривљују Ђавола или Бога за своје властите сумњиве поступке имају много заједничког с присталицама астрологије, који једино што Бога или Ђавола замењују звездама. Потпуно уверени да је скоро све што се догађа изван њихове контроле, они превиђају једноставно начело наведено у Галатима 6:7: „Шта човек посеје оно ће и пожњети.“

Суочавање са стварношћу

Нико неће оспорити да живимо у несавршеном свету. Проблеми које смо овде разматрали јесу стварни. Људи ће нас финансијски искоришћавати. Неки послодавци ће бити непоштени. Познаници могу лоше утицати на нашу децу. Неким учитељима и школама је потребно побољшање. Старешине би понекад могли бити љубазнији и брижнији. Али ми морамо признати последицу несавршености и да је, као што Библија указује, „Сав свет под влашћу лукавога“. Дакле, није реалистички очекивати да ће нам баш све у животу ићи глатко (1. Јованова 5:19).

Поред тога, ми морамо признати наше властите несавршености и ограничења и схватити да су много пута наши проблеми последица наше властите глупости. Павле је опоменуо хришћане у Риму: „Кажем свакоме од вас: Немојте имати превелико мишљење о себи“ (Римљанима 12:3). Овај савет се са истом снагом примењује и на нас данас. Када нешто крене лоше у нашем животу, ми нећемо одмах следити наше претке Адама и Еву и рећи: „Нисам ја крив!“ Уместо тога, питаћемо се: ’Како сам другачије могао да поступим да бих избегао овај несрећан исход? Да ли сам исказао добро расуђивање у тој ствари и тражио савет из мудрог извора? Да ли сам другој страни или странама које су укључене ставио до знања да су недужни, исказујући им достојанство?‘

Ако следимо хришћанска начела и исказујемо здраво расуђивање, имаћемо више пријатеља и мање проблема. Многи од непотребних проблема у нашем свакодневном животу биће изглађени. Наћи ћемо радост у нашој сарадњи с другима и нећемо бити узнемирени питањем: „Ко је крив?“

[Слике на 28. страни]

Родитељи могу много учинити да помогну својој деци да духовно напредују