Питања читалаца
Какав став треба испољавати на хришћанским крштењима?
То је интересантно питање, јер иако су многи од наших читалаца већ крштени и они су укључени као и они који се подвргавају крштењу. Рецимо најпре нешто о онима који се крштавају, подвргавајући се потпуном урањању под воду. Какав треба да буде њихов став?
У Матеју 28:19, 20, Исус је рекао својим следбеницима да иду и начине ученике од људи, поучавајући и крштавајући их. Он није представио крштење као неко високоемоционално искуство, неки чин који произлази из тренутног узбуђења. То је озбиљан корак, као што видимо из Исусовог примера. Лука 3:21 каже: „И Исус се крсти, и док се он мољаше отвори се небо.“ Да, наш Узор је крштење схватао озбиљно, повезано с молитвом. Не можемо га замислити како, након што излази из воде, прави знак победе, узвикује поклич или диже руке увис, мада су неки недавно чинили такве ствари. Не, само у присутности Јована Крститеља, Исус се обратио свом Оцу у молитви.
Међутим, Библија не сугерише да крштење мора бити неки суморан или мрачан догађај, који захтева посебно држање или рецитовање, као што данас захтевају неке цркве у хришћанском свету. Па, сетимо се дана Педесетнице, када су се хиљаде Јевреја и прозелита подвргли хришћанском крштењу. Они су већ изучавали Божји Закон и дошли у однос с Богом. Тако је једноставно требало да уче о Месији, Исусу, и да га прихвате. Када су то једном учинили, могли су бити крштени.
Дела апостолска 2:41 извештавају: „Они који примише реч његову, крстише се.“ Библијски превод Даничић-Караџић гласи: „Који дакле радо примише ријеч његову крстише се.“ Они су пронашли радост у узбудљивој вести о Месији, и сигурно је да се та искрена радост проширила на са̂мо крштење, крштење пред стотинама и стотинама срећних посматрача. Чак су и анђели на небу посматрали и радовали се. Присети се Исусових речи: „Тако, кажем вам, бива радост пред анђелима Божјим за једног грешника који се покаје“ (Лука 15:10).
Постоје различити начини на које свако од нас може одражавати и озбиљност и радост крштења. У неким црквама они који се крштавају носе беле или црне одоре. За такав захтев једноставно не постоји библијска потпора. Ипак, веома оскудни и откривајући купаћи костими били би неприкладни, било за мушкарце или за жене. И као што је примећено, након изласка из воде, нови хришћанин не треба да прави посебне гестове или да се понаша као да је добио велику победу. Остатак хришћанског братства је срећан што се нова особа крстила. Она треба да схвати да је ово јавно показивање вере само један почетни корак на дугом путу беспрекорности да би се добило Божје признање (Матеј 16:24).
Ми, као посматрачи на јавном крштењу, делимо радост те прилике, нарочито ако је онај ко се крштава наш рођак или неко с ким смо проучавали Библију. Међутим, да бисмо у потпуности учествовали, треба да с кандидатима слушамо читав говор, да их чујемо како јавно одговарају на постављена питања и да се придружимо у молитви. Чињење тога помоћи ће нам да у перспективи задржимо са̂мо крштење; имаћемо Божје гледиште о томе. Након чина крштења, наша радост не захтева победоносну параду, букет цвећа или забаву у част онога ко се крстио. Али, могли бисмо прићи нашем новом брату или сестри да бисмо изразили радост због одличног корака који је предузео и да бисмо указали заиста срдачну добродошлицу у наше хришћанско братство.
Онда, кратко речено, сви ми, укључујући оне који се подвргавају урањању под воду, крштење треба да узимамо с одговарајућом озбиљношћу. То није време за емоционалне изливе, забаве или весеље. Али, није ни суморно или мрачно време. Ми се с правом можемо радовати што нам се придружују нови на путу за вечни живот. И можемо радосно изразити добродошлицу нашој новој браћи и сестрама.