Зашто трагати за истином?

МНОГЕ религиозне организације тврде да имају истину и ревно је нуде другима. Међутим, међу њима они нуде збуњујуће обиље „истина“. Да ли је то само још један доказ да су све истине релативне, да не постоје апсолутне истине? Не.

У својој књизи Уметност размишљања (The Art of Thinking), професор В. Р. Руџеро (V. R. Ruggiero) изражава своје изненађење што чак и интелигентни људи понекад кажу да је истина релативна. Он резонује: „Ако свако одреди своју властиту истину, онда ни једна идеја неке особе не може бити боља од идеје друге особе. Све морају бити једнаке. А ако су све идеје једнаке, какав је смисао истраживања било које ствари? Зашто ископавати земљу ради одговора на археолошка питања? Зашто испитивати узроке напетости на Средњем истоку? Зашто тражити лек против рака? Зашто истраживати галаксију? Ове активности имају смисла једино ако су неки одговори бољи од других, ако је истина нешто што је одвојено и непромењено појединачним гледиштима.“

У ствари, нико стварно не верује да истина не постоји. Када се ради о физичким реалностима, као што су медицина, математика или закони физике, чак и најнепоколебљивији релативиста вероваће да су неке ствари истините. Ко би се од нас усудио да се вози авионом ако не бисмо мислили да су закони аеродинамике апсолутне истине? Доказиве истине заиста постоје; оне нас окружују и ми стављамо на коцку наш живот због њих.

Цена релативизма

Ипак, у области морала, грешке релативизма су најочигледније, јер је овде такво размишљање учинило највише штете. The Encyclopedia Americana истиче следеће: „Озбиљно се сумња да ли је спознање, или познавање истине у људској моћи... Међутим, сигурно је да кад год су близаначки идеали истине и спознања одбачени као визионарски или као штетни, људско друштво је пропадало.“

Можда си приметио такво пропадање. На пример, библијска морална учења, која јасно кажу да је сексуална неморалност неисправна, ретко да се више сматрају истинама. Етика ситуације — „одлучи шта је исправно за тебе“ — јесте преовладавајуће мишљење. Може ли ико тврдити да друштвена пропаст није последица овог релативистичког гледишта? Сигурно да широм света распрострањене епидемије сексуално преносивих болести, растурених домова и тинејџерских трудноћа говоре саме за себе.

Шта је истина?

Оставимо стога мутне воде релативизма и размотримо укратко шта Библија описује као чисте воде истине (Јован 4:14; Откривење 22:17). У Библији, „истина“ уопште није попут апстрактног, неопипљивог концепта око кога филозофи дебатују.

Када је Исус рекао да је целокупна сврха његовог живота била да говори о истини, он је говорио о нечему што су верни Јевреји вековима ценили. У њиховим светим списима, Јевреји су дуго читали о „истини“ као о нечем што је конкретно, не теоријско. У Библији је „истина“ превод хебрејске речи ”emeth“, која означава оно што је чврсто, темељно и — можда оно што је најважније — поуздано.

Јевреји су имали добар разлог да истину посматрају на тај начин. Они су називали свог Бога, Јехову, ’Богом истине‘ (Псалам 31:6). То је зато што је Јехова урадио све што је рекао да ће урадити. Када је дао обећања, он их је и одржао. Када је надахнуо пророчанства, она су се испунила. Када је изговорио коначне пресуде, оне су и спроведене. Милиони Израелаца били су очевици ових реалности. Надахнути записивачи Библије записали су их као неоспорне историјске чињенице. За разлику од других књига на које се гледало као на свете, Библија се не ослања на позадину митова или легенди. Она је чврсто заснована на доказивим чињеницама — историјским, археолошким, научним и друштвеним реалностима. Није чудо што псалмиста каже о Јехови: „Закон је твој истина... Твоје су заповести истина... Основа је речи твоје истина!“ (Псалам 119:142, 151, 160).

Исус Христ је поновио речи тог псалма када је рекао у молитви Јехови: „Реч је твоја истина“ (Јован 17:17). Исус је знао да је све што је говорио његов Отац било апсолутно чврсто и поуздано. Исто тако, Исус је био ’пун... истине‘ (Јован 1:14). Његови ученици су сазнали као очевици и записали за читаво потомство, да је све што је он рекао било чврсто утемељено, истина.a

Међутим, када је Исус рекао Пилату да је дошао на земљу да говори истину, он је у мислима имао специфичну истину. Исус је дао ту изјаву у одговору на Пилатово питање: „Дакле си ти краљ?“ (Јован 18:37). Божје Краљевство и Исусова властита улога као његовог Краља, биле су права тема, срж, Исусовог учења док је био на земљи (Лука 4:43). Учење да ће то Краљевство посветити Јеховино име, оправдати његов суверенитет и вратити верно човечанство у вечан и срећан живот јесте „истина“ којој се сви верни хришћани надају. Пошто је Исусова улога у испуњењу свих Божјих обећања толико важна и пошто сва Божја пророчанства постају „амин“, или истина, због њега, Исус је с правом могао рећи: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14:6; 2. Коринћанима 1:20; Откривење 3:14).

Препознавање ове истине као потпуно поуздане веома је значајно за данашње хришћане. То значи да су њихова вера у Бога и нада у његова обећања засновани на чињеницама, на реалностима.

Истина у акцији

Не изненађује то што Библија повезује истину с акцијом (1. Самуилова 12:24; 1. Јованова 3:18). За богобојазне Јевреје, истина није била тема за филозофирање; она је била начин живота. Хебрејска реч за ’истину‘ такође може значити ’верност‘ и била је коришћена да опише особе којима би се могло веровати да ће поступати по својој речи. Исус је поучавао своје ученике да истину гледају у истом светлу. Он је горљиво осудио лицемерство фарисеја, широк амбис између њихових речи правичних по њиховом мишљењу и њихових неправедних дела. И поставио је пример у живљењу по истинама које је научавао.

Тако треба бити за све Христове следбенике. За њих, истина Божје Речи, стимулишућа добра вест о Божјем Краљевству под владавином Исуса Христа, јесте више, много више од пуке информације. Та истина их покреће на акцију, подстиче их да живе по њој и да је деле с другима. (Упореди с Јеремијом 20:9.) За хришћанску скупштину првог века, начин живота који су прихватили као следбеници Христа понекад је био познат једноставно као „истина“ или „пут истине“ (2. Јованова 4; 3. Јованова 4, 8; 2. Петрова 2:2).

Благо вредно било које цене

Заиста, прихватање истина Божје Речи захтева цену. Прво, само сазнавање истине може бити сламајуће искуство. The Encyclopedia Americana примећује: „Истина је често непријатна, зато што пропушта да подржава предрасуде или мит.“ Схватање да су се наша веровања показала као неистинита може бити разочаравајуће, нарочито ако су нас поучиле религиозне вође у које смо се уздали. Неки такво искуство могу упоредити са сазнањем да су родитељи у које су се уздали, у ствари тајни криминалци. Али зар откривање религиозне истине није боље од живљења у заблуди? Зар није боље знати чињенице него бити манипулисан лажима?b (Упореди с Јованом 8:32; Римљанима 3:4.)

Друго, живети по религиозној истини може нас коштати прихватања од стране неких који су раније били наши пријатељи. У свету у коме има толико много оних који „претворише истину Божју у лаж“, они који се чврсто држе истине Божје Речи изгледају чудно и понекад их избегавају или погрешно схватају (Римљанима 1:25; 1. Петрова 4:4).

Али истина је вредна ове двоструке цене. Познавање истине ослобађа нас лажи, заблуда и празноверја. И када живимо по њој, истина нас ојачава да издржимо тешкоће. Божја истина је тако поуздана, добро утемељена и тако нас надахњује надом, да нам то омогућава да останемо чврсти под било којим испитом. Није чудо што је апостол Павле упоредио истину са широким, чврстим кожним појасом, или опасачем, који су војници носили у бици! (Ефесцима 6:13, 14).

Библијска пословица каже: „Купуј истину и не продај је, купуј мудрост, знање и разум“ (Пословице 23:23). Одбацити истину као релативну или непостојећу значи одбацити најузбудљивије и најпотпуније трагање које живот нуди. Пронаћи је значи пронаћи наду; знати је и волети је значи знати и волети Створитеља свемира и његовог јединорођеног Сина; живети по њој значи живети са сврхом и душевним миром, сада и заувек (Пословице 2:1-5; Захарија 8:19; Јован 17:3).

[Фусноте]

[Оквир на 6. страни]

Да ли се истина икада мења?

ОВО питање поставио је В. Р. Руџеро (V. R. Ruggiero) у својој књизи Уметност размишљања (The Art of Thinking). Његов одговор је не. Он образлаже: „Понекад може изгледати да се она мења, али брижљивијим испитивањем утврдићемо да се није променила.“

„Размотримо“, каже он, „случај ауторства прве библијске књиге, књиге Постања. Вековима су и хришћани и Јевреји веровали да књига има једног аутора. С временом је ово гледиште оспорено и коначно је замењено веровањем да је до пет писаца учествовало у писању Постања. Затим, године 1981, објављени су резултати петогодишњих лингвистичких анализа Постања, који наводе да постоји 82-процентна вероватноћа једног ауторства, као што се првобитно мислило.

„Да ли се истина о ауторству Постања променила? Не. Променило се само наше веровање... Истина се неће променити нашим спознањем или нашим незнањем.“

[Оквир на 7. страни]

Поштовање према истини

„ПОШТОВАЊЕ према истини није једноставно псеудоцинизам нашег властитог доба који покушава да ’демаскира‘ све, у веровању да нико и ништа не може истински тврдити да поседује истину. Оно је став који спаја радосно поуздање да се истина заиста може наћи, с понизном подложношћу истини било када и било где да се она појави. Таква широкогрудност према истини захтева се од оних који обожавају Бога истине; док дужно поштовање према истини гарантује поштење у човековом поступању са својим ближњима, и речима и делима. То је став о коме, као што видимо, сведоче и С[тари] З[авет] и Н[ови] З[авет]“ (Нови међународни речник теологије Новог завета⁄The New International Dictionary of New Testament Theology, 3. том страна 901).

[Слике на 7. страни]

Научни напредак заснован је на откривању научних истина

[Слика на 8. страни]

Истина обухвата Краљевство и његове благослове