Награде устрајности

ОНА је била Гркиња која је живела у Феникији 32. године н. е. Њена кћерка је била изузетно болесна и жена је очајнички тражила лек. Чувши да је туђинац посетио њен крај — странац који је наводно имао моћ да лечи болесне — била је одлучна да га види и да преклиње за његову помоћ.

Кад га је сусрела, пала је на колена молећи: „Смилуј се на ме, Господе, сине Давидов; моју кћер ужасно мучи зли дух.“ На овај начин, Гркиња је преклињала Исуса да излечи њену кћер.

Можеш ли замислити храброст и понизност која се захтевала с њене стране да ово учини? Исус је био ауторитативна фигура с великом моћи и угледом, и раније је ставио до знања да није желео да ико сазна где се налази. Повео је своје апостоле у Феникију да би се бар мало одморили што им је било толико потребно, а не да раде међу паганским неверницима. Штавише, Исус је био Јеврејин а она паганка и несумњиво је знала да је Јеврејима одвратно да се друже с презреним паганима. Ипак, била је чврста у својој решености да прибави лек за своје дете.

Исус и његови апостоли покушали су да одврате жену од тражења помоћи у то време. Прво, Исус јој ни реч није рекао. Затим, због њених понављаних, устрајних молби, апостоли су у раздражености рекли Исусу: „Одбиј је, јер виче за нама.“

Али она није прихватила негативан одговор. Уместо тога, пала је пред Исусовим ногама говорећи: „Господе, помози ми!“

Истичући своју примарну одговорност према синовима Израела и, у исто време, испитујући њену веру и одлучност, Исус јој је самилосно објаснио: „Није добро узети хлеб од деце [Израела] и бацити га псима [паганима].“

Уместо да буде увређена негативним инсинуацијама на њено порекло, она је понизно устрајала у свом трагању одговоривши: „Да, Господе... али и пси једу од мрва што падају с трпезе њихових господара.“

Исус је наградио устрајност Гркиње похваљујући њену веру и реагујући повољно на њено понизно мољење. Замисли њену радост када се вратила кући и затекла своју кћерку потпуно излечену! (Матеј 15:21-28; Марко 7:24-30).

Попут ове жене из првог века, потребно је да будемо устрајни у нашим напорима да угодимо Јехови и добијемо његову наклоност. Као у случају Гркиње, Библија нас уверава да ће наша устрајност у ’чињењу онога што је добро‘ бити добро награђена (Галатима 6:9).

Шта је устрајност? Зашто је потребна? Који фактори могу проузроковати да изгубимо ову особину, да одустанемо или да се предамо? Које награде можемо очекивати да добијемо ако сада вежбамо устрајност у служењу нашем Створитељу и Оцу, Јехови?

Један речник дефинише глагол „устрајати“ као „чврсто се држати и бити постојан у некој намери, стању или подухвату, упркос препрекама, упозорењима или назадовању... и даље постојати; трајати.“

Библија увек изнова подстиче Јеховине слуге да устрају у чињењу његове воље. На пример, каже нам се да се ’старамо најпре за краљевство‘, да ’држимо што је добро‘, да ’будемо постојани у молитви‘, и „да нам се не досади“ чинити оно што је добро (Матеј 6:33; 1. Солуњанима 5:20; Римљанима 12:12; Галатима 6:9).

У свакодневном животу, устрајност је особина коју свако од нас мора поседовати и развијати да бисмо преживели. Без ње не можемо постићи ништа од истинске, трајне вредности. Размотри пример бебе која покушава да устане и направи своје прве тетураве кораке. Ретке су бебе које ће моћи да науче да устану и да слободно ходају за један дан. Као бебе, сви смо вероватно покушавали и падали много пута пре него што смо коначно постигли меру успеха у ходању. Шта би се десило ако бисмо након првог пада, одлучили да престанемо с покушавањем? Још увек бисмо могли да пузимо около на рукама и коленима! Устрајност је битна за достизање вредних циљева и постизање одговарајућег напретка у вештинама и самопоштовању. Као што позната пословица каже: „Победник никад не одустаје, а онај који одустаје никад не побеђује.“

Дугогодишњи пионири схватају да успех није гарантован посебним способностима или талентима. Он захтева упорну устрајност, одлучност да се у потпуности врши Јеховина воља и храброст у суочавању с привременим назадовањем, чак и депресијом. Циљ вечног учествовања у Божјим благословима мора се одржати јасно у жижи.

Да, свима нама који тражимо да добијемо Јеховину наклоност и који тражимо да победимо у трци за живот потребна је устрајност, постојаност и издржљивост. Без ових особина, можда бисмо могли изгубити Јеховину наклоност и награду правог живота (Псалам 18:21; Матеј 24:13; 1. Тимотеју 6:18, 19).

Често је за хришћанина много теже да буде устрајан у својим духовним активностима него у другим обавезама. Можда мушкарац наставља да тешко ради на световном послу да би збринуо физичке потребе своје породице, али можда је ’преуморан‘ да би водио редован библијски студиј са својом супругом и децом. Који фактори чине устрајност у хришћанским делима толико тешком за многе?

Један фактор је обесхрабрење, које проистиче из наших властитих појединачних пропуста и слабости. Ако се негативно задржавамо на нашим грешкама, можемо бити очајни и одустати, сматрајући да нам Јехова никада неће моћи опростити наше грехе.

Други фактор је светска атмосфера неморалности, корупције и мржње (1. Јованова 2:15, 16). Једна од ’корисних навика‘ коју светски утицај може покварити или уништити јесте хришћанска устрајност (1. Коринћанима 15:33, NW).

Наша устрајност у делу проповедања може ослабити због јавног противљења или равнодушности према нашој светој служби. Због фрустрације, можемо закључити да људи на нашем подручју једноставно не желе истину. То може проузроковати да се питамо: ’Каква је корист од овога?‘ и да се одрекнемо наше посебне предности проповедничке службе.

На нас такође може утицати светски дух самоповлађивања. Зашто треба да се толико много боримо и жртвујемо док сви други изгледа да се лепо проводе или се не напрежу? (Упореди с Матејом 16:23, 24.)

Да бисмо устрајали у чињењу Јеховине воље, потребно је да обучемо хришћанску личност и да живимо по духу, не по телу (Римљанима 8:4-8; Колошанима 3:10, 12, 14). Поседовање Јеховиног гледишта о ствари омогућиће нам да обављамо наше виталне духовне активности (1. Коринћанима 16:13).

Примери устрајности

Јехова нам је пружио многе надахњујуће примере слугу који су му остали лојални и верни кроз многе озбиљне кушње. Разматрајући њихов пример, видимо како ми можемо развити и вежбати хришћанску устрајност и зашто је то толико драгоцено.

Највећи пример је Исус, који је толико много пропатио да би прославио Јеховино име. Библија нас охрабрује да пажљиво проучавамо његове поступке устрајне оданости: „Зато дакле и ми, имајући око себе толико мноштво сведока, одбацујмо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и одважно трчимо у битку која нам је одређена, гледајући на зачетника и извршитеља вере, Исуса, који, у очекивању радости која му беше одређена, претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божјега. Помислите дакле на онога који је таково противљење против себе од грешника поднео, да не очајавају душе ваше“ (Јеврејима 12:1-3).

Трка за живот је трка на дуге стазе, не кратак спринт или јуриш. Због тога нам је потребна устрајност попут Христове. Циљ, завршна линија, можда није у видокругу током већег дела трке. Циљ мора бити јасан у очима нашег ума тако да га можемо ментално достићи кроз целокупан, захтеван пут. Исус је имао такву менталну слику пред собом, наиме, ’радост која му беше одређена‘.

Шта је укључено у ову радост за данашње хришћане? Као прво, то је награда бесмртног живота на небу за мали број њих и вечни живот на земљи за многе. Такође, то је осећање задовољства које произлази из сазнања да особа доноси радост Јеховином срцу и игра улогу у посвећењу Божјег имена (Пословице 27:11; Јован 17:4).

Оно што је укључено у ову радост је близак, диван однос с Јеховом (Псалам 40:9; Јован 4:34). Такав однос је окрепљујућ и подржава живот, дајући особи снагу да истрчи трку са издржљивошћу и да не одустане. Штавише, Јехова благосиља тај однос изливајући свој свети дух на своје слуге, што доводи до пораста радости и радосне активности (Римљанима 12:11; Галатима 5:22).

Корисно је разматрање и Јововог примера устрајне вере. Он је био несавршен и имао је ограничено спознање о својој ситуацији. Стога је повремено упадао у самооправдавање и очај. Међутим, стално је испољавао чврсту одлучност да одржи свој интегритет према Јехови и да Га се никада не одрекне (Јов 1:20-22; 2:9, 10; 27:2-6). Јехова је наградио Јова за његову устрајну оданост, дајући му духовне и материјалне благослове и наду вечног живота (Јов 42:10-17; Јаков 5:10, 11). Попут Јова, можемо доживети много патњи и губитака током нашег садашњег живота, али такође можемо бити уверени у Јеховин благослов наше верне издржљивости (Јеврејима 6:10-12).

У савремено доба, Јеховини сведоци као целина испољавају хришћанску устрајност у чињењу Јеховине воље. На пример, њихово устрајно дело од куће до куће и друго јавно проповедање привукли су пажњу на њих и њихову поруку широм света. Медији су много пута указивали на њихову ревност и одлучност да проповедају добру вест упркос противљењу и кушњама. Једна карикатура чак истиче поенту: „Нико не може избећи Јеховине сведоке!“ (Матеј 5:16).

Јехова је благословио устрајне напоре својих Сведока с порастом плодова у служби. Запази искуство неких сналажљивих Сведока у Италији давно у 1960-им када је тамо било око 10 000 Сведока који су проповедали нацији од преко 53 000 000 људи. У једном граду са 6 000 становника није било ни једног Сведока. Браћа која су их посећивала наишла су на непријатељску реакцију на њихову службу.

Сваки пут када су браћа одлазила да тамо проповедају, многе жене, чак и мушкарци из тог града сакупили би дечаке, наговарајући их да следе Сведоке, да звижде за њима и праве велику буку. Након неколико минута таквог понашања, браћа су била присиљена да напусте град и оду у други. У настојању да пруже барем једно комплетно сведочанство свим становницима тог града, браћа су одлучила да тамо проповедају само када су веома кишни дани, у нади да их дечаци неће узнемиравати. Приметили су да људи у граду нису били вољни да се квасе само да би узнемиравали објавитеље. На овај начин дато је добро сведочанство. Пронађене су заинтересоване особе. Започети су нови библијски студији. Као резултат тога, не само да је успостављена скупштина која цвета у том малом граду већ је дело проповедања почело да се обавља чак и по сунчаним данима. Јехова је наставио да благосиља устрајност својих Сведока у том подручју и широм Италије. У тој земљи сада има преко 200 000 Јеховиних сведока.

Награде устрајности у чињењу онога што је исправно су велике. Уз помоћ Божјег духа, Јеховини сведоци су у могућности да изврше подвиг без преседана у људској историји, подвиг проповедања добре вести о Краљевству, на вратима и на други начин, милионима људи (Захарија 4:6). Они радосно гледају како се библијска пророчанства испуњавају у запањујућем порасту и виталности Јеховине земаљске организације (Исаија 54:2; 60:22). Они задржавају чисту савест пред Богом и усхићени су надом вечног живота. Поврх свега, они уживају присан однос са Створитељем, Јеховом Богом (Псалам 11:7).

[Слике на 25. страни]

Исус је наградио понизну устрајност ове Гркиње

[Слика на 26. страни]

Живот у рају укључен је у радост која предстоји данашњим хришћанима