Питања читалаца
Шта је ученик Јаков мислио када је рекао: „Браћо моја, да не буде међу вама много учитеља, јер ви знате да ће се нама строже судити“? (Јаков 3:1).
Јаков сигурно није одвраћао хришћане од поучавања других истини. У Матеју 28:19, 20 Исус је заповедио својим ученицима да ’науче све народе [да ’стварају ученике од људи из свих нација‘, NW] . . . учећи их да изврше све заповести што сам вама дао‘. Дакле, сви хришћани треба да буду учитељи. Апостол Павле је саветовао јеврејске хришћане јер још увек нису били учитељи. Он је писао: „Јер ви који бисте одавна требали да сте учитељи опет треба да научите прва слова речи Божје“ (Јеврејима 5:12).
О чему је онда говорио Јаков? Он се обраћао онима с посебним учитељским предностима у скупштини. У Ефесцима 4:11 читамо: „Он [Исус Христ, Поглавар скупштине] је дао једне као апостоле, а једне као пророке, једне као јеванђелисте, а једне као пастире и учитеље.“ Међу скупштинама првог века постојале су посебне учитељске предности као што постоје и данас. На пример, Водеће тело заступа ’верног и разборитог роба‘ и има посебну одговорност да надгледа поучавање светске скупштине (Матеј 24:45, NW). Путујући надгледници и скупштинске старешине такође имају посебне учитељске одговорности.
Да ли је Јаков говорио квалификованим хришћанским мушкарцима да не треба да прихвате улогу учитеља из страха од Божје строже осуде? Ни у ком случају. Дужност старешине је велика предност, као што је показано 1. Тимотејевом 3:1, где се каже: „Ако ко жели епископство [„дужност старешине“, NW], он жели добро дело.“ Један од захтева да би неко био наименован као скупштински старешина јесте да човек буде „способан да учи“ (1. Тимотеју 3:2). Јаков није противречио Павловим надахнутим речима.
Међутим, изгледа да су у првом веку н. е. неки поставили себе за учитеље, иако нису били квалификовани и наименовани. Вероватно су сматрали да је постојала некаква истакнутост у тој улози и желели су личну славу. (Упореди с Марком 12:38-40; 1. Тимотеју 5:17.) Апостол Јован је споменуо Диотрефа, који ’воли да има прво место, али не прима ништа од Јована с поштовањем‘ (3. Јованова 9, NW). Прва Тимотеју 1:7 говори о извесним особама које су ’хтеле да буду учитељи закона, а не разумеју ни шта говоре, ни шта потврђују‘. Речи из Јакова 3:1 нарочито су прикладне за мушкарце који желе да буду учитељи али који имају погрешне мотиве. Такве особе озбиљно могу нашкодити стаду и према томе примиће строжу осуду (Римљанима 2:17-21; 14:12).
Јаков 3:1 је такође добар подсетник за оне који јесу квалификовани и који служе као учитељи. Пошто им је много поверено, много ће се и захтевати од њих (Лука 12:48). Исус је рекао: „За сваку празну реч коју буду рекли, људи [ће] одговарати у дан суђења“ (Матеј 12:36). Ово је нарочито случај с онима чије речи имају посебну тежину, с наименованим старешинама.
Старешине ће положити рачун за начин на који поступају с Јеховиним овцама (Јеврејима 13:17). Оно што они кажу утиче на животе. Дакле, старешина треба да буде опрезан да не унапређује своја властита мишљења или да малтретира овце као што су то радили фарисеји. Он мора тежити ка томе да испољава исту дубоку љубав коју је Исус показивао. У свакој прилици када поучава, а нарочито када је укључен у правне ствари, старешина треба да одмерава своје речи, не користећи импровизоване фразе или изражавајући потпуно личне идеје. Снажним ослањањем на Јехову, његову Реч и његова упутства кроз његову организацију, пастир ће примити Божји богати благослов, а не ’строжу осуду‘.