Чувај свој осећај хитности

КОЈИ је једини сигуран, од Бога признат начин да наставимо свом душом служити Јехови? Једини начин јесте да дубоко у нашем срцу имамо истински осећај хитности. Служити Богу свом душом значи служити му целим нашим бићем а то захтева озбиљну, безусловну послушност свему што од нас тражи да радимо.

Пророк Мојсије је нагласио ову потребу када је поучавао нацију Израел: „Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом и свом снагом својом“ (Поновљени закони 6:5). Вековима касније ту исту заповест поновио је Христ Исус: „Љуби Господа, Бога свога, свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим“ (Матеј 22:37). Апостол Павле је алудирао на тај исти захтев када је рекао Ефесцима да „од срца врше Божју вољу“, и када је подстицао Колошане: „Све што чините, од срца чините као Господу [„Јехови“, NW] а не као људима“ (Ефесцима 6:6; Колошанима 3:23).

Међутим, тешко је уложити срце и душу у нашу службу Богу ако дубоко у нама немамо осећање хитности или ако је осећај хитности који смо једном имали сада постао туп — можда потпуно изгубљен. Данас живимо у времену хитности које се не може упоредити ни са једним другим раздобљем у људској историји.

Специфична раздобља хитности

У претхришћанско време било је неколико раздобља хитности. Нојеви дани и раздобље које је водило до уништења Содома и Гомора сигурно су била времена стварне хитности (2. Петрова 2:5, 6; Јуда 7). Претпотопне године несумњиво су биле испуњене хитном активношћу. Иако Ноје и његова породица нису прецизно знали када ће почети потоп, њихов „божански страх“ засигуравао је да нису одуговлачили (Јеврејима 11:7, NW).

Слично томе, пре уништења Содома и Гомора, „навалише анђели на Лота“ и рекоше му: „Избави душу своју“ (Постање 19:15, 17, ДК). Да, и у тој прилици хитност је спасла праведне животе. Вековима касније јеврејски заробљеници у Вавилону подстицани су: „Идите, идите, изиђите одатле! Не дотичите се ничега нечиста! Изиђите“ (Исаија 52:11). Године 537. пре н. е., око 200 000 прогнаника ужурбано је изашло из Вавилона у послушности тој хитној пророчанској заповести.

Осећај хитности у свакој од ових ситуација резултирао је службом свом душом од стране оних који су осећали и одржали живим уверење да живе у хитним временима.

Хитност у хришћанско време

Одјеци хитности такође се могу чути кроз Хришћанске грчке списе. „Пазите“, „бдите“, „стражите“, „држите се спремни“ — све су то изрази које је користио Христ Исус да у своје ученике усади прикладан осећај хитности (Матеј 24:42-44, ДК; Марко 13:32-37). Надаље, његове илустрације у погледу десет девица, злог роба, таланата и одвајања оваца од јараца, све то подстиче на очекивање и изазива осећање хитности (Матеј 25:1, 14, 15, 32, 33).

Исус није само говорио о хитности већ је и подржавао реализам својих речи тиме што је радио с хитношћу. Једном приликом рекао је мноштву кад су покушали да га задрже: „И другим градовима треба да проповедам јеванђеље о краљевству Божјему, јер сам на то послан“ (Лука 4:42, 43). Надаље, охрабрио је своје ученике да моле Господара од жетве да пошаље више радника на Своју жетву јер „жетве је много, али је посленика мало“ (Матеј 9:37, 38). Такав молитвени захтев Богу заиста одаје дух хитности.

Да ли је таква хитност била неблаговремена?

Неки могу поставити логично питање: зашто је тада био потребан осећај хитности ако је проречена „невоља велика“ била вековима далеко? (Матеј 24:21).

Можемо бити сигурни да то није била пука превара коју је Исус користио да би задржао своје ученике запосленима у делу проповедања и поучавања. Не, Христова љубав према његовим ученицима, као и његово савршено разумевање Јеховиног гледишта о времену, били су основа његовог савета о хитности. Да, Христ Исус је знао да је дух хитности потребан да би се извршила Јеховина воља у складу с Божјом намером. Штавише, он је знао да ће његови ученици сами имати духовне користи тиме што одржавају осећај хитности до његовог повратка.

Исус Христ је јасно указао да постоји дело сведочења широм света које треба извршити и то у ограниченом року (Матеј 24:14; Марко 13:10). Прогресивне етапе овог задатка откриване су онако како се дело одвијало. Али била је потребна хитност да би се испунио сваки корак. Исус је указао на напредак овог задатка када је рекао: „Бићете ми сведоци и у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији, и све до краја земље“ (Дела апостолска 1:8). И тако се задатак одвијао све до данашњих дана. То је подразумевало нека изненађења за Божје слуге дуж тог пута, што је понекад захтевало прилагођавања у разумевању.

Хришћански осећај хитности служио је Јеховиној намери. Он је помогао Христовим ученицима да остваре напредовање њиховог задатка у складу с Јеховиним непогрешивим распоредом. Тако и данас, осврћући се на скоро више од 2 000 година, потпуније схватамо тај божански распоред.

Хришћанска хитност помогла је ученицима да пруже темељно сведочанство у Јерусалиму, Јудеји, Самарији и расељеним Јеврејима пре 36. н. е. када је посебна наклоност према Израелу дошла своме крају (Данило 9:27; Дела апостолска 2:46, 47). Слично томе, хришћанска хитност помогла је раној скупштини у пружању јасног упозорења свим Јеврејима да ће се њихов систем ускоро завршити (Лука 19:43, 44; Колошанима 1:5, 6, 23). И након што се он неочекивано завршио 70. н. е., хитност је помогла Христовим сведоцима из првог века да многима објаве небеску наду пре него што је проречени отпад раширио свој морбидан плашт (2. Солуњанима 2:3; 2. Тимотеју 4:2). Затим, кроз векове мрачњаштва, неколико пшеници сличних хришћана одржавало је наду Краљевства живом, као што је и Христ Исус прорекао (Матеј 13:28-30). Коначно, у своје одређено време, Јехова је подигао снажну, савремену скупштину, коју убрзава напред њена хитна порука осуде за оне који живе у овој последњој генерацији (Матеј 24:34).

Попут Данила из старог доба, Божји верни савремени Сведоци никада се неће усудити да посумњају у Јехову, да га питају: „Шта радиш?“ (Данило 4:35). Они су уверени да Јехова тачно зна шта је неопходно да се његово дело обави баш по распореду. Стога уместо да сумњају у Јеховин начин организовања ствари, они су срећни што им је Бог дао прилику да раде заједно с њим у овом значајном времену (1. Коринћанима 3:9).

Даљње подстицање на хитност

Други разлог за хитност јесте наша неспособност да прецизно одредимо тачан дан и сат за изненадно избијање велике невоље. Христ Исус је био јасан да нико на земљи не зна предодређени дан и час почетка тог пресудног догађаја (Матеј 24:36). У другој прилици рекао је својим горљивим апостолима: „Није ваше знати времена и часове које Отац својом влашћу одреди“ (Дела апостолска 1:7). Да, исход је јасан, али једноставно није наше да знамо све детаље.

Апостол Павле је имао исправан став хитности. Можда је имао Исусове речи у мислима када је писао Солуњанима о Христовој присутности: „Што се тиче часа и времена, браћо, не треба да вам пишемо“ (1. Солуњанима 5:1). Написао је ово писмо неких 17 година након што је Исус рекао: „Бићете ми сведоци ... све до краја земље“ (Дела апостолска 1:8). У то време ништа више није могло бити записано јер ништа више није било откривено. Па ипак су могли бити уверени да ће Јеховин дан дефинитивно доћи „као лупеж ноћу“ кад хришћани још увек буду хитно проповедали (1. Солуњанима 5:2).

Изгледало би невероватно да су с овим речима у мислима хришћани из првог века мислили да је Јеховин дан вековима далеко. Истина, они су знали Исусове параболе о краљу који је отишао у далеку земљу и о човеку који је отишао на пут. Такође су знали да те параболе показују да ће се краљ вратити „коначно“ а путник „после дужег времена“. Али несумњиво су били збуњени таквим питањима ко што су: Када је „коначно“? И шта значи „после дужег времена“? Десет година? Двадесет година? Педесет година? Или дуже? (Лука 19:12, 15, NW; Матеј 25:14, 19). Исусове речи и даље су звониле у њиховим ушима: „И ви дакле држите се спремни; јер у који час не мислите доћи ће Син човечји“ (Лука 12:40).

Позитиван ефекат хитности

Да, од Бога стимулисани осећај хитности имао је дивне охрабрујуће ефекте на хришћане из првог века, помажући им да остану запослени у примарном делу проповедања и поучавања. Он наставља да охрабрује и нас данас на многе начине. Он нас чува од тога да постанемо самозадовољни или ’уморни од чињења добра‘ (Галатима 6:9, King James Version). Он нас штити да не будемо превише уплетени са светом и његовим подмуклим материјализмом. Он држи наше мисли на ’правом животу‘ (1. Тимотеју 6:19). Господ Исус је рекао да ће његови ученици бити попут ’оваца међу вуковима‘, и знао је да нам је потребно да задржимо одлучан, усмерен поглед да бисмо се борили са светом. Да, ми смо осигурани, заштићени нашим хришћанским осећајем хитности (Матеј 10:16).

Јехова Бог у својој бескрајној мудрости увек је пружао својим слугама довољно информација да би одржали живим свој осећај хитности. Он нас љубазно уверава да смо у ’последњим данима‘ овог исквареног система ствари (2. Тимотеју 3:1). Непрекидно се подсећамо да морамо сијати као светлоноше док генерација у којој ми живимо умире у великој невољи, која има свој врхунац у Хармагедону (Филипљанима 2:15; Откривење 7:14; 16:14, 16).

Да, божански осећај хитности заиста је саставни део служења Јехови свом душом. Он одбија Ђаволове покушаје и помаже у спречавању да исти проузрокују да се Божје слуге ’уморе и да клону њихове душе‘ (Јеврејима 12:3, ДС). У сву вечност, оданост свом душом учиниће да Јеховине слуге буду послушне њему, али сада, у овим данима пре Армагедона, дубок, искрен осећај хитности јесте суштински део оданости свом душом.

Нека нам свима наш Бог Јехова помогне да чувамо наш осећај хитности док настављамо да понављамо речи апостола Јована: „Амин! Дођи, Господе Исусе!“ (Откривење 22:20).