Утеха за оне ’обореног духа‘

ДАНАС је Сотонин свет ’изгубио морално осећање‘ (Ефесцима 4:19, Ча; 1. Јованова 5:19). Прељуба и блуд су пандемијски. У многим земљама 50 или више посто бракова завршава разводом. Хомосексуалност је широко прихваћена. Сексуално насиље — силовање — често је у новинским извештајима. Порнографија је индустрија која доноси милијарде долара (Римљанима 1:26, 27).

Међу најодвратнијим перверзијама је сексуално злостављање недужне деце. Попут мудрости Сотониног света, сексуално злостављање детета је ’животињско, демонско‘ (Јаков 3:15, NW). Само у Сједињеним Државама, каже часопис Time, „учитељи и лекари сваке године пријаве властима више од 400 000 доказивих сексуалних напада“. Кад жртве тог злостављања одрасту, многи још увек носе болне ране, а те ране су и те како стварне! Библија каже: „Дух [ментално нагињање, унутрашња осећања и мисли] човека у болести подржава, али дух оборен [рањен, напаћен] ко ће подигнути“ (Пословице 18:14).

Добра вест о Божјем Краљевству привлачи људе свих врста, укључујући „у срцу рањене“ и оне с ’клонулим духом‘ (Исаија 61:1-4). Зато не изненађује што многи који осећају емоционалну бол реагују на позив: „Ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воде живота за бадава“ (Откривење 22:17). Хришћанска скупштина може за ове бити место утехе. Они се радују кад сазнају да ће патња ускоро бити ствар прошлости (Исаија 65:17). Међутим, док то не дође, њих можда треба ’утешити‘ и њихове ране треба ’завити‘. Павле је подесно саветовао хришћане: „Утешавајте малодушне, подржавајте слабе, будите према свакоме устрпљиви“ (1. Солуњанима 5:14).

„Потиснуте успомене“

Последњих година неки су ’рањени у срцу‘ из разлога које други можда тешко разумеју. Они су одрасле особе које, на темељу онога што се описује као „потиснуте успомене“, кажу да су биле сексуално злостављане кад су биле деца.a Неки нису ни свесни да су били напаствовани док им се, неочекивано, у мислима не појаве сећања и док се не „сете“ неке одрасле особе (или особа) која их је злостављала кад су били млади. Да ли неки у хришћанској скупштини имају такве узнемиравајуће мисли? У неколико земаља има таквих и те предане особе могу доживети дубоку тескобу, гнев, кривицу, срамоту или усамљеност. Они попут Давида можда осећају да су изоловани од Бога и вапе: „Што стојиш далеко, Господе? што се кријеш кад невоља стегне?“ (Псалам 10:1).

Стручњаци за ментално здравље не разумеју добро многе аспекте тих „успомена“. Ипак, такве „успомене“ могу утицати на духовност преданих хришћана. Зато с поуздањем гледамо на Божју Реч за вођство у поступању с њима. Библија пружа „схваћање у свему“ (2. Тимотеју 2:7, Ча; 3:16). Она такође помаже свима којих се то тиче да положе веру у Јехову, ’Оца милосрђа и Бога сваке утехе, који нас теши у свакој нашој невољи‘ (2. Коринћанима 1:3, 4).

Да ли се заиста догодило?

У свету постоји доста полемике с обзиром на то шта су те „успомене“ и до које мере оне представљају оно што се збиља догодило. Јеховини сведоци нису „део света“ и не учествују у тој полемици (Јован 17:16, NW). Према објављеним извештајима, понекад се „успомене“ покажу као тачне. На пример, кад се агент осигурања Френк Фицпатрик „сетио“ да га је напаствовао извесни свештеник, скоро стотину других се јавило с тврдњом да је и њих злостављао тај исти свештеник. Свештеник је наводно признао да је то чинио.

Међутим, вредно је запазити да одређени број особа не може да поткрепи своје „успомене“. Неки који су напаћени на тај начин живо се сећају како их извесна особа злоставља или да је злостављање извршено на одређеном месту. Ипак, касније супротни основани докази јасно покажу да ти детаљи којих су се они „сетили“ не могу бити тачни.

Пружити уточиште

Међутим, како се може пружити утеха онима којима је ’дух оборен‘ због таквих „успомена“? Присетимо се Исусове параболе о милосрдном Самарићанину. Једног човека су напали пљачкаши, претукли га и опљачкали. Кад је дошао Самарићанин, он је саосећао с тим рањеним човеком. Шта је учинио? Да ли је он инсистирао на томе да чује све детаље о тучи? Или да ли је Самарићанин тражио опис тих пљачкаша и одмах кренуо за њима? Не. Тај човек је био повређен! Зато је Самарићанин нежно превио његове ране и с љубављу га пренео у сигурност оближње гостионице где би могао да се опорави (Лука 10:30-37).

Истина, постоји разлика између физичких рана и ’обореног духа‘ који је последица стварног сексуалног злостављања у детињству. Али, обоје изазива велику патњу. Дакле, оно што је Самарићанин учинио за тог рањеног Јеврејина показује шта може да се учини да би се помогло напаћеном сухришћанину. Први приоритет јесте да се пружи љубазна утеха и да му се помогне да се опорави.

Ђаво је мучио верног Јова, очигледно уверен да ће било емоционални или физички бол сломити његову беспрекорност (Јов 1:11; 2:5). Сотона је отада често покушавао да употреби патњу — било да је он директно проузрокује или не — да ослаби веру Божјих слугу. (Упореди с 2. Коринћанима 12:7-9.) Да ли можемо сумњати да Ђаво данас игра на злостављање деце и ’клонули дух‘ многих одраслих који су то претрпели (или их муче „успомене“ да су то претрпели) како би покушао да ослаби веру хришћана? Попут Исуса кад је био на удару Сотоне, хришћанин који трпи бол али који непоколебљиво одбија да напусти своју беспрекорност говори: „Иди од мене, Сотоно!“ (Матеј 4:10).

Остани духовно јак

„Верни и разборити роб“ је објавио информације које помажу да се изађе на крај с духовном и емоционалном штетом коју проузрокује злостављање деце (Матеј 24:45-47, NW). Искуство показује да се паћенику помаже ако може да се ослони на ’јачање у Господу и силу његове моћи‘, облачећи „оружје Божје“ (Ефесцима 6:10-17). То оружје укључује библијску ’истину‘, која разоткрива Сотону као основног непријатеља и распршује таму у којој раде он и његови слугани (Јован 3:19). Затим, ту је „оклоп правде“. Напаћени треба да настоји да се држи праведних мерила. На пример, неки имају снажне нагоне да себе повређују или да учине неморал! Сваки пут кад се одупру тим нагонима, они односе победу.

Духовно оружје такође укључује „добру вест мира“. Причање другима о Јеховиним намерама јача онога ко говори као и свакога ко слуша (1. Тимотеју 4:16). Ако си ти особа ’обореног духа‘, што ти отежава да говориш о доброј вести, покушај да пратиш неког другог хришћанина док он или она обавља то дело од животне важности. И немој заборавити „штит вере“. Имај веру да те Јехова воли и да ће обновити све што си изгубио. Безусловно веруј да те и Исус воли, а он је то доказао тако што је умро за тебе (Јован 3:16). Сотона је увек лажно тврдио да Јехова не брине за своје слуге. То је само још једна његова велика, злобна лаж (Јован 8:44; упореди с Јовом 4:1, 15-18; 42:10-15).

Ако ти бол у срцу отежава да верујеш да је Јехова заинтересован за тебе, помоћи ће ти да се дружиш с другима који чврсто верују да он заиста брине (Псалам 119:107, 111; Пословице 18:1, NW; Јеврејима 10:23-25). Немој дозволити Сотони да те лиши награде живота. Упамти, ’кацига спасења‘ је део оружја; а тако и „мач духовни“. Библија је надахнута светим духом, који Сотона не може победити (2. Тимотеју 3:16; Јеврејима 4:12). Њене исцељујуће речи могу ублажити емоционалну бол. (Упореди с Псалмом 107:20; 2. Коринћанима 10:4, 5.)

Коначно, стално се моли за снагу да истрајеш (Римљанима 12:12; Ефесцима 6:18). Срдачна молитва је подржала Исуса кроз снажну емоционалну патњу, а она може помоћи и теби (Лука 22:41-43). Да ли ти је тешко да се молиш? Тражи од других да се моле с тобом и за тебе (Колошанима 1:3; Јаков 5:14). Свети дух ће подржати твоје молитве. (Упореди с Римљанима 8:26, 27.) Као што је то случај с мучном физичком болешћу, неки с дубоким емоционалним ранама можда неће бити потпуно излечени у овом систему ствари. Али, уз Јеховину помоћ ми можемо устрајати, а устрајност је победа, као што је било у Исусовом случају (Јован 16:33). „Уздајте се, народи, у [Јехову] ви свагда! Изливајте пред њим срце своје! Бог је уточиште наше!“ (Псалам 62:9).

Шта је с наводним злостављачем?

Особа која заиста сексуално злоставља дете је силоватељ и треба га гледати као таквог. Свако ко је био жртва на тај начин има право да тужи свог злостављача. Ипак, оптужбу не треба износити пренагљено ако се темељи искључиво на „потиснутим успоменама“ о злостављању. У том случају најважнија ствар за паћеника јесте да поново стекне извесну меру емоционалне стабилности. Након што прође неко време, он може бити у бољем положају да одмери „успомене“ и одлучи шта жели да уради у вези с њима, ако уопште буде желео да нешто уради.

Погледајмо случај Доне. Она је наводно имала поремећај с исхраном и отишла је код једног саветника — очигледно саветника са сумњивим способностима. Ускоро је она оптужила свог оца за инцест и он је био одведен пред суд. Порота је била на мртвој тачки, тако да отац није отишао у затвор, али је морао да плати 100 000 долара за судске трошкове. Онда је Дона, након свега тога, рекла својим родитељима да више не верује да је било злостављања!

Соломон је мудро рекао: „Не жури се да се одмах објашњаваш“ (Пословице 25:8). Ако постоји неки оправдани разлог да сумњаш да наводни злочинац још увек злоставља децу, можда треба дати упозорење. Скупштинске старешине могу помоћи у таквом случају. Иначе, сачекај мало. Коначно, можда ћеш бити задовољан да пустиш да се то слегне. Ако ипак желиш да се суочиш с наводним злочинцем (након што најпре одмериш како би се осећао у вези с могућим реакцијама), ти имаш право да то учиниш.

У периоду у коме се онај ко доживљава „успомене“ лечи, могу се појавити непријатне ситуације. На пример, особа може у мислима имати живе слике о томе како је напаствује неко кога он или она види сваког дана. Не могу се поставити никаква правила за поступање у тој ситуацији. „Сваки [ће] своје бреме носити“ (Галатима 6:5). Понекад особа може сматрати да је у то уплетен неки рођак или члан уже породице. Присети се сумњиве природе неких „потиснутих успомена“ кад се ради о идентификовању онога на кога се сумња да је злочинац. У таквој ситуацији, све док се ствар јасно не утврди, одржавање контакта с породицом — бар повременим посетама, писмом, или телефоном — показаће да та особа настоји да се држи библијског начина поступања. (Упореди с Ефесцима 6:1-3.)

Шта старешине могу да учине?

Ако се старешинама обрати неки члан скупштине који доживљава изненадна сећања или „потиснуте успомене“ на злостављање као детета, обично су двојица њих одређена да му помогну. Те старешине треба да благо охрабре напаћену особу да се засада усредсреди на суочавање с емоционалном тескобом. Имена било којих злостављача из „сећања“ треба држати у строгој поверљивости.

Примарни задатак старешина јесте да делују као пастири (Исаија 32:1, 2; 1. Петрова 5:2, 3). Они треба да буду посебно пажљиви да се ’обуку у срдачну милост, доброту, понизност, благост и устрпљивост‘ (Колошанима 3:12). Нека слушају на благ начин и затим примене исцељујуће речи из Писма (Пословице 12:18). Неки које муче болне „успомене“ изражавају захвалност за старешине које врше редовне посете или чак телефонирају да провере како су. Такви контакти не захтевају пуно времена, али показују да Јеховина организација брине. Кад напаћени увиди да га његова хришћанска браћа заиста воле, то му може помоћи да обнови знатну меру емоционалне равнотеже.

Шта ако онај ко пати одлучи да жели да уложи тужбу?b Онда га двојица старешина могу саветовати да, у складу с начелом из Матеја 18:15, 16а, треба да се лично обрати оптуженом у вези с том ствари. Ако тужитељ није емоционално у стању да то уради лицем у лице, то може да се учини телефоном или можда тако да се напише писмо. На тај начин се ономе ко је оптужен пружа прилика да пред Јеховом јавно изнесе свој одговор на оптужбу. Он можда чак може да пружи доказе да он није могао да почини то злостављање. Или ће можда онај ко је оптужен признати и може се постићи помирење. Какав би то благослов био! Ако је дошло до признања, двојица старешина могу надаље водити ствари у складу с библијским начелима.

Ако се оптужба пориче, старешине треба да објасне тужитељу да се ништа више не може учинити у правном погледу. И скупштина ће и даље на оптуженог гледати као на недужну особу. Библија каже да морају бити два или три сведока пре него што се предузме правни поступак (2. Коринћанима 13:1; 1. Тимотеју 5:19). Чак и ако се више особа „сећа“ злостављања од стране исте особе, природа тих сећања је исувише непоуздана да би се на њима темељиле правне одлуке без других поткрепљујућих доказа. То не значи да се такве „успомене“ сматрају лажним (или да се сматрају истинитим). Али, у правном постављању неке ствари морају се следити библијска начела.

Шта ако је особа која је оптужена — иако пориче злочин — заиста крива? Да ли ће се она „извући“, да тако кажемо? Сигурно да неће! Питање њене кривице или невиности може се са сигурношћу препустити у Јеховине руке. „Нечији су греси познати и пре суђења, а нечији се тек после познају“ (1. Тимотеју 5:24; Римљанима 12:19; 14:12). Књига Пословица каже: „Очекивање је праведника радост, али нада бездушних пропада.“ „Кад бездушник умре, нестаје његове наде“ (Пословице 10:28; 11:7). Напослетку, Јехова Бог и Исус Христ у правди изричу вечну осуду (1. Коринћанима 4:5).

Одупрети се Ђаволу

Кад предане душе истрајавају упркос великом физичком или емоционалном болу, какав је то само доказ њихове унутрашње снаге и љубави према Богу! И какво сведочанство за снагу Јеховиног духа да их подржи! (Упореди с 2. Коринћанима 4:7.)

На такве се односе Петрове речи: „Браните се од [Сотоне] чврстом вером“ (1. Петрова 5:9). То можда није лако. Понекад је можда тешко чак и размишљати јасно и логично. Али, охрабри се! Ускоро више неће бити Ђавола и његових лукавих дела. Заиста, ми чезнемо за тим временом кад ће „[Бог] отрти сваку сузу од очију њихових и смрти неће више бити, ни жалости ни вике, ни болести неће више бити, јер првих ствари нестаде“ (Откривење 21:3, 4).

[Фусноте]