Епафродит — изасланик Филипљана — ОНЛАЈН БИБЛИОТЕКА Watchtower

Епафродит — изасланик Филипљана

„ПРИМИТЕ га дакле у Господу са сваком радошћу, и поштујте такве људе“, писао је Павле Филипљанима. Нема сумње да бисмо били срећни ако би неки хришћански надгледник говорио о нама таквим похвалним речима (Филипљанима 2:29). Али о коме је Павле говорио? И шта је та особа учинила да би заслужила такву срдачну препоруку?

Одговор на прво питање је Епафродит. Да бисмо одговорили на друго, размотримо околности које су подстакле Павла да напише ове речи.

Отприлике 58. н. е., Филипљани су чули да је насилна светина у Јерусалиму одвукла Павла изван храма и претукла га, да су га власти ухапсиле и да је, након притвора којим ништа није решено, у оковима био пребачен за Рим (Дела апостолска 21:27-33; 24:27; 27:1). Забринути за његову добробит, мора да су се питали шта би могли учинити за њега. Материјално су били сиромашни и далеко од Павла, па је стога помоћ коју су му могли пружити била ограничена. Ипак, срдачна осећања која су побуђивала Филипљане да подупиру његову службу у прошлости, још увек су их подстицала; чак и више, јер је био у критичној ситуацији (2. Коринћанима 8:1-4; Филипљанима 4:16).

Филипљани су морали размотрити да ли би неко од њих могао посетити Павла с поклоном и помоћи му ако му је нешто требало. Али било је то дуго и заморно путовање, и могло је бити опасно помагати му! Јоаким Гнилка примећује: „Требало је имати храбрости посетити затвореника, и још к томе онога чији ’злочин‘ мора да је изгледао екстремно лоше дефинисан.“ Писац Брајан Рапски каже: „Постојала је додатна опасност у томе да се једноставно буде превише блиско повезан са затвореником или његовим гледиштима или да се буде склон према њима... Случајна реч или поступак могли су водити до смрти не само затвореника већ и његовог посетиоца.“ Кога би Филипљани могли послати?

С разлогом можемо замислити да је путовање ове врсте могло изазвати забринутост и неизвесност, али Епафродит (не треба га мешати са Епафрасом из Колоса) био је вољан да обави ову тешку мисију. Судећи по његовом имену, које у себи садржи име Афродите, он је можда био незнабожац који се обратио на хришћанство — син родитеља оданих тој грчкој богињи љубави и плодности. Када је Павле писао Филипљанима како би им захвалио на њиховој великодушности, он је с правом описао Епафродита као „вашег изасланика и личног слугу за моју потребу“ (Филипљанима 2:25, NW).

Из онога што Библија каже о Епафродиту, можемо разумети да је упркос својој хвале вредној спремности да буде коришћен у овој служби за Павла и своју властиту скупштину, Епафродит имао исту врсту проблема коју ми можда имамо. Размотримо његов пример.

’Лични слуга за моју потребу‘

Не знамо детаље, али можемо замислити да је Епафродит стигао у Рим уморан од путовања. Вероватно је путовао дуж Виа Егнације, римског друма који је пролазио кроз Македонију. Могао је прећи Јадранско море до „пете“ италијанског полуострва а затим ићи Апијевим друмом до Рима. Било је то заморно путовање (1 200 километара у једном правцу) које је вероватно трајало више од месец дана. (Види оквир на 29. страни.)

С каквим је духом кренуо Епафродит? Он је био послат да за Павла обави „личну службу“, или литургију (Филипљанима 2:30, NW). Ова грчка реч првобитно је указивала на посао који су поданици добровољно обављали за државу. Касније је почела да означава такву врсту службе коју је држава обавезно захтевала од поданика који су били посебно квалификовани да је извршавају. О употреби ове речи у Грчким списима, један изучавалац каже: „Хришћанин је човек који ради за Бога и људе, на првом месту, јер то жели, целим својим срцем, а на другом, јер је приморан на то, јер га љубав Христова обавезује.“ Да, какав је само изванредан дух Епафродит показао!

’Он је своју душу изложио опасности‘

Користећи реч позајмљену из коцкарског језика, Павле каже да је Епафродит своју душу ’изложио [параболеусамен] опасности‘, или дословно, свој живот „ставио на коцку“ ради Христове службе (Филипљанима 2:30, NW). Не треба да мислимо да је Епафродит учинио нешто сулудо; насупрот томе, испуњавање његове свете службе обухватало је известан ризик. Да ли је можда предузео мисију помоћи током суровог доба године? Да ли је истрајао у покушају да доврши путовање након што се разболео негде дуж тог пута? У сваком случају, Епафродит је био „на смрт болестан“. Можда је требало да остане с Павлом да би му служио, тако да је апостол очигледно желео да оправда његов повратак раније него што се то очекивало (Филипљанима 2:27).

Ипак, Епафродит је био храбра особа вољна да несебично изложи себе опасности како би донела помоћ онима у потреби.

Можемо се питати: ’До које бих мере ја ишао како бих помогао својој духовној браћи која су у тешким околностима?‘ Такав дух спремности за хришћане није препуштен слободном избору. Исус је рекао: „Нову вам заповест дајем: Љубите један другога. Као што ја вас љубих, љубите се и ви међу собом“ (Јован 13:34, курзив наш). Епафродит је обавио своју службу ’скоро до смрти‘. Дакле, Епафродит је био пример особе која је имала „ментални став“ на који је Павле подстакао Филипљане да га имају (Филипљанима 2:5, 8, 30, Kingdom Interlinear). Да ли бисмо и ми били спремни да идемо тако далеко?

Ипак, Епафродит је постао депресиван. Зашто?

Његова депресија

Стави се на Епафродитово место. Павле је известио: „Чезне да вас све види и депресиван је јер сте чули да се разболео“ (Филипљанима 2:26, NW). Епафродит је знао да су браћа у његовој скупштини била свесна да је болестан и да не може помоћи Павлу на начин на који су се они надали. У ствари, можда је изгледало да је Епафродит Павлу створио још више брига. Да ли је лекар Лука, Павлов пратилац, морао занемарити друге ствари да би се бринуо о Епафродиту? (Филипљанима 2:27, 28; Колошанима 4:14).

Вероватно као последица тога, Епафродит је постао депресиван. Можда је мислио да га браћа у његовој скупштини сматрају неспособним. Можда се осећао кривим и ’чезнуо‘ да их види и поново увери у своју верност. Павле је користио веома снажну грчку реч, адемонео, „бити депресиван“, да би описао Епафродитово стање. Према изучаваоцу Џ. Б. Лајтфуту, ова реч може указивати на „збуњено, неспокојно, полурастројено стање, проузроковано телесним поремећајем, или менталном патњом, као што је жалост, стид, разочарање, итд“. Једина друга употреба ове речи у Грчким списима односи се на Исусову јаку агонију у Гетсиманском врту (Матеј 26:37).

Павле је закључио да би било најбоље да Епафродита пошаље назад Филипљанима с једним писмом које објашњава неочекивани повратак њиховог изасланика. Рекавши: ’Сматрам потребним да пошаљем к вама брата Епафродита‘, Павле преузима одговорност за његов повратак, што растерује било коју могућу сумњу да је Епафродит подбацио (Филипљанима 2:25). Напротив, Епафродит је скоро изгубио живот да би извршио своју мисију! Павле срдачно препоручује да га ’приме дакле у Господу са сваком радошћу, и да поштују такве људе. Јер за дело Христово дође он до саме смрти, не жалећи свој живот да надокнади ваше одсуствовање у услузи коју сте ми учинили‘ (Филипљанима 2:29, 30).

„Поштујте такве људе“

Мушкарце и жене који имају исти ментални став као Епафродит заиста треба ценити. Они се жртвују да би служили. Размисли о онима који су се жртвовали да би служили далеко од куће као мисионари, путујући надгледници, или у једној од канцеларија подружница Watch Tower Societyja. Ако године или нарушено здравље сада спречавају неке да раде оно што су некада радили, они заслужују поштовање и цењење за своје године верне службе.

Ипак, изнурујућа болест може бити извор депресије или осећања кривице. Особа би желела да учини више. Како је то фрустрирајуће! Свако ко се нађе у таквој ситуацији може учити од Епафродита. На крају крајева, зар је он био крив што се разболео? Сигурно није! (Постање 3:17-19; Римљанима 5:12). Епафродит је желео да служи Богу и својој браћи, али болест га је ограничила.

Павле није прекорио Епафродита због његовог нерасположења већ је рекао Филипљанима да остану уз њега. Исто тако, треба да утешимо нашу браћу када су потиштени. Обично их можемо похвалити за веран пример службе. То што је Павле ценио Епафродита, говорећи тако лепо о њему, мора да га је утешило и ублажило његову депресију. И ми можемо бити сигурни да ’Бог није неправедан да заборави труд наш и љубав коју показасмо за име његово, послуживши и још даље служећи светима‘ (Јеврејима 6:10).

[Оквир на 29. страни]

Неудобности путовања

Путовање између два важна европска града, слично путовању које је предузео Епафродит, можда не би захтевало велики напор. Путовање би се удобно могло обавити млазним авионом за сат или два. Била је потпуно другачија прича предузети такво путовање у првом веку. У то време путовати из места у место подразумевало је неудобност. Пешак је могао превалити између 30 и 35 километара на дан, док се излагао временским приликама и различитим опасностима, укључујући и ’разбојнике‘ (2. Коринћанима 11:26).

А шта је с преноћиштима и залихама намирница?

Историчар Микеланђело Кађано де Асеведо истиче да је дуж римских друмова „било мансиона, самосталних хотела, с продавницама, стајама и смештајем за њихово особље; између два узастопна мансиона, било је бројних мутациона, или успутних одморишта, где је особа могла заменити коње или возила и пронаћи залихе“. Ове крчме имале су лош глас јер су их посећивале најниже друштвене класе. Осим што су поткрадали путнике, крчмари су често допуњавали своје приходе зарадама од проститутки. Латински сатирични песник Јувенул прокоментарисао је да се свако ко је принудно морао остати у крчми такве врсте могао затећи како „лежи образ уз образ с кољачима, у друштву лађара, лопова, одбеглих робова, с џелатима и онима што праве ковчеге... Једна чаша је служила за све; нико није имао засебан кревет, нити сто одвојен од осталих“. Други древни писци јадиковали су због лоше воде и соба које су биле претрпане, прљаве, влажне и препуне бува.

[Мапа/Слика на 27. страни]

(За комплетан текст, види публикацију)

Рим

[Слика]

Путник из римског доба

[Извори]