Одржало ме је поуздање у Јехову

ИСПРИЧАО АЖЕНОР ДА ПАЈШАО

Наш једини син, Паул, умро је од бронхитиса када је имао само 11 месеци. Три месеца касније, 15. августа 1945, моја драга супруга је умрла од упале плућа. Имао сам 28 година, и ти ударци су ми донели жалост и тескобу. Али одржало ме је поуздање у Јехову и у његова обећања. Дозволите ми да испричам како сам стекао то поуздање.

ОД МОГ рођења у Салвадору, у држави Баији, у Бразилу, 5. јануара 1917, мајка ме је поучавала да обожавам „свеце“ католичке цркве. Чак је рано ујутру будила моју браћу и мене да бисмо се заједно молили. Међутим, моји родитељи су такође посећивали састанке кандомблеа, афричко-бразилских вуду ритуала. Поштовао сам та веровања, али нисам се уздао у такозване свеце католицизма или у кандомбле. Оно што ме је посебно разочарало биле су расне предрасуде које су се испољавале унутар ових религија.

С временом су два старија брата отишла од куће да би тражила посао. Касније је отац напустио породицу. Зато сам у деветој години морао да пронађем посао да бих помагао мајци и млађој сестри. Отприлике 16 година касније, показало се да су разговори с једним колегом у фабрици представљали прекретницу у мом животу.

Стицање поуздања у Јехову

Године 1942. упознао сам Фернанда Телеза. Он је често говорио да није исправно обожавати „свеце“ (1. Коринћанима 10:14; 1. Јованова 5:21). У почетку уопште нисам обраћао пажњу на њега. Али привукли су ме његова искреност и занимање за људе, без обзира на њихову расу и почео сам да се дивим његовом библијском спознању, а нарочито ономе што је говорио о Божјем Краљевству и рајској земљи (Исаија 9:6, 7; Данило 2:44; Откривење 21:3, 4). Запазивши моје интересовање, дао ми је Библију и неку библијску литературу.

Неколико недеља касније, прихватио сам позив за скупштински студиј Библије. Та група је проучавала књигу Религија, коју је издао Watch Tower Bible and Tract Society. Уживао сам у студију и почео сам да присуствујем свим скупштинским састанцима Јеховиних сведока. Оно што ме је посебно импресионирало било је одсуство предрасуда и начин на који су ме одмах прихватили. Отприлике у то време почео сам да се забављам с Линдауром. Када сам разговарао с њом о ономе што сам научио, почела је са мном да посећује састанке.

Још једна ствар која ме је импресионирала на састанцима била је стављање нагласка на дело проповедања (Матеј 24:14; Дела апостолска 20:20). Охрабрен од стране пионира, како се називају пуновремене слуге, почео сам да неформално разговарам с другима у возу док сам одлазио на посао и враћао се. Када сам пронашао особу која је била заинтересована, узимао сам адресу и посећивао је настојећи да негујем тај интерес.

У међувремену је расло моје поуздање у Јехову и у организацију коју је користио. Стога сам се крстио 19. априла 1943. у Атлантском океану, након што сам саслушао библијско предавање о хришћанском предању. Тог истог дана, први пут сам учествовао у редовној служби од куће до куће.

Две недеље касније, 5. маја, Линдаура и ја смо се венчали. Затим, августа 1943. она се крстила за време првог конгреса који су Јеховини сведоци одржали у Салвадору. О том конгресу Годишњак Јеховиних сведока за 1973. је рекао: „Акција свештенства успела је да прекине јавно предавање у Салвадору, али тек након што је велики део овог изврсног програма... изнесен.“ Доказ Јеховиног вођства упркос тешком прогонству ојачао је моје поуздање у њега.

Као што сам испричао на почетку, само две године након Линдауриног крштења — и три месеца након смрти нашег сина — моја драга супруга је умрла. Имала је само 22 године. Али поуздање у Јехову одржало ме је током тих тешких месеци.

Ојачан духовном активношћу

Године 1946, годину дана након што сам изгубио супругу и сина, био сам наименован за слугу за библијски студиј у јединој скупштини која је тада постојала у Салвадору. Те исте године у скупштинама у Бразилу почела је Теократска школа службе, и ја сам био први водитељ школе у држави Баији. Затим је октобра 1946. одржан теократски конгрес „Радосни народи“ у Сао Паулу. Мој послодавац за кога сам радио десет година, рекао је да сам му потребан и вршио је притисак на мене да не идем. Међутим, кад сам му објаснио колико би ми значило присуствовање том конгресу, дао ми је великодушан поклон и пожелео срећан пут.

Конгресна предавања у Градском позоришту у Сао Паулу била су одржана на португалском — језику којим се говори у Бразилу — као и на енглеском, немачком, мађарском, пољском и руском. На том конгресу објављено је излажење часописа Пробудите се! на португалском. Био сам толико подстакнут тим конгресом — на јавном предавању је било око 1 700 људи — да сам попунио молбу да почнем с пионирењем 1. новембра 1946.

У то време смо у великој мери користили фонографе у нашем пионирском делу. Говор „Заштита“ био је један који смо често пуштали домаћинима. Након тога смо говорили: „Да бисмо се заштитили од невидљивог непријатеља, морамо се држати једног пријатеља који је такође невидљив. Јехова је наш највећи пријатељ и много је моћнији од нашег непријатеља, Сотоне. Стога се морамо чврсто држати Јехове да бисмо се заштитили од њега.“ Затим бисмо понудили брошурицу Заштита, која је пружала даљње информације.

Пионирио сам мање од годину дана када сам добио позив да служим као специјални пионир са скупштином Кариока у Рио де Жанеиру. Тамо смо се понекад суочавали са снажним противљењем. У ствари један кућевласник је једном напао мог партнера Ивана Бренера. Комшије су позвале полицију и сви смо били одведени у полицијску станицу.

За време саслушања, разјарени кућевласник нас је оптужио за нарушавање мира. Шеф полиције му је наредио да ћути. Затим се шеф полиције окренуо ка нама и благим тоном нам рекао да можемо слободно да идемо. Задржао је нашег тужитеља и оптужио га за напад. Ситуације попут ове одржале су моје поуздање у Јехову.

Проширена пуновремена служба

Првог јула 1949. био сам одушевљен када сам позван да служим у Бетелу, како се називају главни објекти Јеховиних сведока у некој земљи. Бетел у Бразилу тада је био смештен у улици Лисинио Кардосо бр. 330, у Рио де Жанеиру. У то време било нас је само 17 у целој бетелској породици. Једно кратко време посећивао сам локалну скупштину Енженио де Дентро, али касније сам био одређен за председавајућег надгледника у јединој скупштини у Белфорд Рошоу, граду смештеном неколико километара од Рио де Жанеира.

Викенди су били пуни посла. Суботом сам возом путовао у Белфорд Рошо, поподне учествовао у служби на терену, а затим увече одлазио на Теократску школу службе и Састанак службе. Спавао сам код браће и следећег јутра учествовао у служби на терену. Поподне сам ишао на јавно библијско предавање и Студиј Куле стражаре и враћао се у Бетел око пола десет увече. Данас у Белфорд Рошоу има 18 скупштина.

Године 1954, након три и по године таквог распореда, додељен сам поново у Рио де Жанеиро као председавајући надгледник у скупштини Сао Кристовао. Наредних десет година служио сам с том скупштином.

Моји бетелски задаци

Мој први задатак у Бетелу био је да изградим гаражу за једино возило Заједнице, за комби Даџ из 1949, који је добио надимак Чоколада због своје браон боје. Када је гаража била готова, добио сам задатак да радим у кухињи, где сам остао три године. Затим сам био премештен у штампарију у којој сам сада већ више од 40 година.

Доста штампарске опреме коју смо имали било је половно. На пример, годинама смо имали једну стару штампарску пресу коју смо од милоште звали Сара, по Аврамовој супрузи. Годинама је била коришћена у фабрици централе Watch Tower Societyja у Бруклину, у Њујорку. Затим је 1950-их била допремљена у Бразил. Овде је, попут Аврамове жене, у својим позним годинама доносила плод — у облику часописа Кула стражара и Пробудите се!

Никада нисам престао да се дивим порасту у броју публикација које производи бразилска штампарија. За целу 1953. годину штампали смо 324 400 часописа, а сада се сваког месеца производи више од три милиона!

Наши бетелски објекти

Било је узбудљиво током година посматрати проширивање наших бетелских објеката у Бразилу. Године 1952. изградили смо двоспратну фабрику иза нашег дома у Рио де Жанеиру. Затим 1968, Бетел је био премештен у једну нову зграду у Сао Паулу. Кад смо се тамо преселили, све је изгледало велико и пространо за нашу бетелску породицу од 42 члана. Заиста смо мислили да ће ова зграда послужити за сав наш будући раст. Међутим, 1971. биле су изграђене две додатне петоспратнице и купљена је једна оближња фабрика, преуређена и припојена овом комплексу. Али за неколико година, стални пораст објавитеља Краљевства захтевао је више простора — године 1975. прешли смо цифру од 100 000.

Стога, изграђен је нови комплекс зграда, отприлике 140 километара од Сао Паула, у близини градића Цесарио Ланжа. Године 1980. наша бетелска породица од 170 чланова прешла је у те нове објекте. Отада је дело Краљевства невероватно расло. Сада имамо више од 410 000 оних који редовно учествују у делу проповедања у Бразилу! Да бисмо се старали за духовне потребе свих тих објавитеља Краљевства, морали смо изградити нове фабрике за штампање библијске литературе, и нове стамбене објекте за смештај бетелских добровољаца. Бетелска породица сада броји око 1 100 чланова!

Драгоцене предности

Бетелску службу сматрам драгоценом предношћу. Стога, премда сам ранијих година размишљао да се поново оженим, одлучио сам да се у потпуности усредсредим на моје предности у Бетелу и у делу проповедања. Овде имам задовољство да служим поред небројених младих људи у штампарији и да их обучавам за њихове задатке. Настојим да се опходим с њима као да су ми синови. Њихова ревност и несебичност за мене представљају извор великог охрабрења.

Још једна предност била је уживање у друштву изврсних цимера током тих година. Истина, разлике у личностима понекад представљају изазов. Али сам научио да не очекујем савршенство од других. Трудим се да од комарца не правим магарца, нити да себе схватам сувише озбиљно. То што се смејем својим властитим грешкама помаже ми да подносим грешке других.

Још једна драгоцена предност коју сам уживао била је могућност да посетим велике међународне конгресе у Сједињеним Државама. Један од њих био је конгрес „Вечна добра вест“, одржан на стадиону Јенки, у Њујорку, године 1963, а други је био међународни конгрес „Мир на земљи“, одржан на истом месту године 1969. Док сам био тамо, радост ми је била да посетим оближњу светску централу Јеховиних сведока у Бруклину, у Њујорку!

Такође сам имао предност да десет година — смењујући се с другима — председавам на јутарњем обожавању у бетелској породици. Ипак, највећа предност, она која ми је донела велику радост и охрабрење, јесте предност преношења поруке о Краљевству људима искрена срца, баш као што је то чинио наш Господ, Исус Христ.

Недавних година суочавам се са изазовом живљења с Паркинсоновом болешћу. Брига пуна љубави од стране браће и сестара у бетелској амбуланти за мене представља извор сталне помоћи и утехе. С пуним поуздањем, молим се да ми Јехова да снаге да и надаље дајем све од себе у корист правог обожавања.

[Слика на 23. страни]

Бразилска подружница у којој сада живим

[Слика на 23. страни]

С мојом супругом, која је умрла 1945.