Слагање ’храма Божјег‘ са идолима у Грчкој?

ОВОГ јако топлог летњег дана, сунце пржи на светлуцавој стази. Међутим, изгледа да жестока врућина не квари дух и страствену одлучност мноштва грчких побожних православних ходочасника који су се упутили према капели на врху брда.

Видите једну исцрпљену старију жену, која је путовала с другог краја земље, како се бори да остане на својим уморним ногама. Мало више, један нестрпљив човек јако се зноји док мучно покушава да се пробије кроз вреву људи. А једна девојка, очигледно у болу и са очајничким изразом на лицу, пузи на коленима што страшно крваре. Који је њихов циљ? Да стигну на време, да се помоле пред иконом и, ако је могуће, да дотакну и пољубе икону „свеца“ који се слави.

Сцене попут ове понављају се широм света на местима посвећеним обожавању „светаца“. Очигледно, сви ти ходочасници су убеђени да на овај начин следе Божји начин да му се приближе, изражавајући тако своју оданост и веру. Књига Our Orthodox Christian Faith наводи: „Ми славимо [„свеце“], и приписујемо славу и част њиховим светим личностима... и изговарамо њихове молитве пред Богом у корист нас и њихова преклињања и помоћ у многим потребама нашега живота... Ми се обраћамо чудотворним Свецима... за наше духовне и телесне потребе.“ Такође, према синодским канонима Римокатоличке цркве, „свеце“ треба призивати као посреднике пред Богом, а и реликвије и иконе „светаца“ треба обожавати.

Прави хришћанин првенствено треба да буде заинтересован да обожава Бога „у духу и истини“ (Јован 4:24). Из тог разлога, размотримо неке чињенице о начину на који је обожавање „светаца“ било уведено као део религиозних обичаја хришћанског света. То разматрање треба да буде веома просветљујуће за свакога ко жели да се обрати Богу на начин који је Њему прихватљив.

Како су „свеци“ били присвојени

Хришћански грчки списи именују као ’свете‘, или ’свеце‘, све оне прве хришћане који су били очишћени крвљу Христа и који су били издвојени за Божју службу као будући сунаследници са Христом (Дела апостолска 9:32; 2. Коринћанима 1:1; 13:13).a Мушкарци и жене, како истакнути тако и они нижег рода у скупштини, сви су били описани као ’свети‘ док су живели овде на земљи. Признање да су према Писму свеци очигледно није било одложено за после њихове смрти.

Међутим, након другог века н. е., док је отпадничко хришћанство попримало облик, постојала је тенденција да се покуша да се хришћанство учини популарним, једном религијом која ће бити привлачна паганским народима и коју ће они радо прихватити. Ти пагани су обожавали пантеон богова, а нова религија је била строго монотеистичка. Стога би компромис био могућ кроз присвајање „светаца“, који би заменили древне богове, полубогове и митске јунаке. Коментаришући о овоме, књига Ekklisiastiki Istoria (Црквена историја) наводи: „Они који су се преобратили из паганства на хришћанство лако су препознали своје напуштене јунаке у личностима мученика и почели су да им одају част коју су раније давали бившим јунацима... Међутим, одавање такве части свецима веома често се претварало у чисто идолопоклонство.“

Још једно реферално дело објашњава како су „свеци“ били уведени у хришћански свет: „У одавању части свецима Грчке православне цркве, налазимо јасне трагове снажног утицаја који је имала паганска религија. Особине које су биле приписиване олимпијским боговима пре него што је [народ] био преобраћен на хришћанство, сада су се приписивале свецима... Од почетних година нове религије, видимо да су њене присталице замениле бога сунца (Феба Аполона) пророком Илијом, градећи цркве на рушевинама древних храмова или светилишта овог бога, или одмах до њих, углавном на врховима брда и планина, на сваком месту на коме су древни Грци одавали част даваоцу светла Фебу Аполону... Чак су поистоветили девицу богињу Атену са самом Девицом Маријом. Тако је био премошћен јаз који је у души тих преобраћених идолопоклоника био створен када је уништен идол Атене“ (Neoteron Enkyklopaidikon Lexikon ⁄Нови енциклопедијски лексикон⁄, 1. том, стране 270-1).

На пример, размотри ситуацију која је владала у Атини све до краја четвртог века н. е. Већина становника тог града још увек су били пагани. Један од њихових најсветијих ритуала биле су елеусинијске мистерије, дводелни догађај,b који се годишње одржавао у фебруару у граду Елеусину, 23 километра северозападно од Атине. Да би присуствовали тим мистеријама, пагански Атињани морали су да следе Свети пут (Хијера Ходос). Покушавајући да обезбеде алтернативно место обожавања, вође града показале су да су прилично домишљате. На том истом путу, отприлике 10 километара од Атине, изграђен је манастир Дафна да би привукао пагане и спречио их да присуствују мистеријама. Црква манастира била је изграђена на темељима древног храма посвећеног грчком богу Дафнију, то јест Питону Аполону.

Доказ уклапања паганских божанстава у обожавање „светаца“ такође се може пронаћи на острву Китери, у Грчкој. На једном од острвских врхова, налазе се две мале византијске капеле — једна од њих је посвећена „светом“ Ђорђу, а друга Девици Марији. Ископавања су открила да је то била локација светилишта на врху из минојског доба које је служило као место обожавања пре скоро 3 500 година. Током шестог или седмог века н. е., „хришћани“ су изградили своју капелу „светом“ Ђорђу баш на месту тог светилишта на врху. Тај потез је био у великој мери симболичан; тај напредни центар минојске религије управљао је морским путевима по Егејском мору. Те две цркве биле су изграђене да би осигурале наклоност Наше Госпе и „светог“ Ђорђа, који су касније слављени на исти дан као и „заштитник морнара“, „свети“ Никола. Једне новине које су извештавале о овом открићу рекле су: „Данас ће се [православни] свештеник пети на планину, баш као што је то у древна времена радио минојски свештеник“, да би извршавао религиозне службе!

Укратко приказујући степен до кога је паганска грчка религија утицала на отпадничко хришћанство, једна историчарка истиче: „Пагански супстрат хришћанске религије у популарним веровањима често остаје непромењен, сведочећи тако о истрајној природи традиције.“

’Обожавање онога што знамо‘

Исус је рекао Самарјанки: „Ми обожавамо оно што знамо... Прави обожаваоци ће обожавати Оца духом и истином, јер, заиста, Отац тражи такве да га обожавају“ (Јован 4:22, 23, NW). Запази да је обожавање истином обавеза! Стога је немогуће обожавати Бога на прихватљив начин без тачног спознања истине и дубоке љубави према њој. Права хришћанска религија мора се заснивати на истини, а не на традицијама и обичајима позајмљеним из паганства. Ми знамо како се Јехова осећа када људи покушавају да га обожавају на погрешан начин. Апостол Павле је писао хришћанима у древном грчком граду Коринту: „Како да се слаже Христос с Велијаром?... Како се слаже храм Божји с идолима?“ (2. Коринћанима 6:15, 16). Сваки покушај да се Божји храм усклади са идолима њему је одвратан.

Штавише, на веома јасан начин, Писмо искључује идеју да се моли „свецима“ да би они деловали као посредници пред Богом. У својој узорној молитви, Исус је поучио да молитве треба да буду упућене једино Оцу, јер је усмерио своје ученике: „Овако се дакле молите: Оче наш, који си на небесима, нек се свети име твоје“ (Матеј 6:9). Исус је надаље изјавио: „Ја сам пут и истина и живот. Нико неће доћи к Оцу до кроза ме. Ако што заиштете у име моје, ја ћу учинити.“ А апостол Павле је изјавио: „Један је Бог, и један посредник између Бога и људи, човек Исус Христос“ (Јован 14:6, 14; 1. Тимотеју 2:5).

Ако заиста желимо да Бог услиши наше молитве, преко је потребно да му се обратимо на начин на који његова Реч упућује. Наглашавајући једини ваљани начин да се обратимо Јехови, Павле је такође написао: „Исус Христос који умре, али и ускрсну, он је с десне стране Богу и моли се за нас.“ „Зато он и може савршено да спасава оне који по њему к Богу приступају, кад је за увек жив, да може посредовати за њих“ (Римљанима 8:34; Јеврејима 7:25).

’Обожавање духом и истином‘

Отпадничко хришћанство није имало ни духовне снаге ни подршку Божјег светог духа да мотивише пагане да напусте своје криво обожавање и следе истинита учења Исуса Христа. Оно је упијало паганска веровања и обичаје у свом трагању за обраћеницима, силом и популарношћу. Из тих разлога оно је створило, не стабилне хришћане, прихватљиве за Бога и Христа, већ лажне вернике, „кукољ“ неподобан за Краљевство (Матеј 13:24-30, ДК).

Међутим, током овог времена краја под Јеховиним вођством постоји један значајан покрет у обнављању правог обожавања. Јеховин народ широм света, без обзира на своје културно, друштвено или религиозно порекло, настоји да свој живот и веровања усклади с библијским мерилима. Ако желиш да сазнаш више о томе како обожавати Бога „духом и истином“, молимо те ступи у контакт с Јеховиним сведоцима тамо где живиш. Они ће бити више него срећни да ти помогну да приносиш прихватљиву свету службу Богу, темељену на твојој способности размишљања и тачном спознању његове Речи. Павле је написао: „Молим вас дакле, браћо, милосрђа Божјега ради, да принесете телеса своја у жртву живу, свету, угодну, Богу, и то да буде ваше разумно богослужење. Не владајте се по овоме веку, него се преобразујте обновљењем ума свога, да бисте могли осетити колико је добра и угодна и савршена воља Божја.“ А Колошанима је рекао: „Од онога дана кад за то чусмо, не престајемо молити се Богу за вас и искати да се испуните познањем воље његове у свакој мудрости и разуму духовноме, да живите пристојно Богу на свако угађање, и у сваком добром делу да будете плодни, и да растете у познању Бога“ (Римљанима 12:1, 2; Колошанима 1:9, 10).

[Фусноте]

[Оквир⁄Слика на 28. страни]

Невероватна намена Партенона

„Хришћански“ цар Теодосије II, едиктима који су се односили на Атину (438. н.е.), укинуо је паганске обреде и мистерије и затворио паганске храмове. После тога могли су да се преиначе у хришћанске цркве. Једини захтев за успешно претварање храма био је да се очисти постављањем крста!

Један од првих храмова који је био преиначен био је Партенон. Највећи део обнове извршен је да би Партенон био подесан за коришћење као „хришћански“ храм. Од 869. н. е., служио је као атинска катедрала. Првобитно је био слављен као црква „свете мудрости“. То би могао бити сврсисходан подсетник на чињеницу да је првобитни „власник“ храма, Атена, била богиња мудрости. Касније је био посвећен „Нашој Госпи атинској“. Након осам векова употребе у православљу, храм је био преиначен у католичку цркву Св. Марије Атинске. Такво религиозно „прерађивање“ Партенона наставило се када су га у 15. веку отомански Турци преиначили у џамију.

Данашњи Партенон, древни дорски храм Атене Партенос („Девице“), грчке богиње мудрости, посећују хиљаде туриста чисто као ремек-дело грчке архитектуре.

[Слика на 26. страни]

Манастир Дафна — алтернативно место обожавања за древне атинске пагане