„Уместо злата, нашао сам дијаманте“
ИСПРИЧАО МИХАЛИС КАМИНАРИС
После пет година у Јужној Африци куда сам отишао у потрази за златом, враћао сам се кући с нечим много вреднијим. Дозволите ми да вам испричам о богатству које сам сада имао и које сам желео да делим.
РОЂЕН сам 1904. на грчком острву Кефалонији у Јонском мору. Моји родитељи су умрли убрзо након тога, тако да сам одрастао као сироче. Чезнуо сам за помоћи, и често сам се молио Богу. Премда сам редовно посећивао Грчку православну цркву, био сам потпуно неук што се тиче Библије. Нисам пронашао никакву утеху.
Године 1929, одлучио сам да емигрирам и трагам за бољим животом. Напустивши своје јалово острво, отпловио сам преко Енглеске за Јужну Африку. Након 17 дана на мору, стигао сам у Кептаун, у Јужној Африци, где ме је одмах унајмио један земљак. Међутим, нисам пронашао утеху у материјалном богатству.
Нешто много драгоценије
Већ око две године сам био у Јужној Африци када ме је на радном месту посетио један Јеховин сведок и понудио ми библијску литературу на грчком језику. Она је обухватала брошурице Где су мртви? и Тлачење, када ће се окончати? Добро се сећам с каквом горљивошћу сам их прочитао, чак научивши напамет све цитиране стихове. Једног дана рекао сам једном колеги: „Пронашао сам оно што сам тражио све ове године. У Африку сам дошао ради злата, али уместо злата нашао сам дијаманте.“
Била је то велика радост када сам сазнао да Бог има лично име, Јехова, да је његово Краљевство већ успостављено на небесима и да живимо у последњим данима овог система ствари (Псалам 83:19; Данило 2:44; Матеј 6:9, 10; 24:3-12; 2. Тимотеју 3:1-5; Откривење 12:7-12). Како је било узбудљиво сазнати да ће Јеховино Краљевство донети бескрајне благослове свим људским расама! Још једна чињеница која ме је импресионирала била је та што су се ове драгоцене истине проповедале широм света (Исаија 9:6, 7; 11:6-9; Матеј 24:14; Откривење 21:3, 4).
Убрзо сам сазнао адресу канцеларије подружнице Watch Tower Societyja у Кептауну и добио сам још библијске литературе. Посебно сам се радовао што сам добио лични примерак Библије. Оно што сам читао подстакло је у мени жељу да сведочим. Почео сам тако што сам слао библијске публикације својим рођацима, пријатељима и познаницима далеко у мом родном граду Ликсуриону. Кроз проучавање сам постепено схватио да особа мора предати свој живот Јехови да би му угодила. Зато сам то одмах урадио у молитви.
Једном приликом сам присуствовао једном састанку Јеховиних сведока, али пошто нисам знао енглески нисам разумео ни реч. Када сам сазнао да у Порт Елизабету живи много Грка, преселио сам се тамо али нисам успео да нађем ниједног Сведока који говори грчки. Стога сам одлучио да се вратим у Грчку да бих постао пуновремени јеванђелизатор. Сећам се да сам себи рекао: ’Вратићу се у Грчку по сваку цену.‘
Пуновремена служба у Грчкој
Пролеће 1934. затекло ме је на палуби италијанског океанског брода Duilio. Стигао сам у Марсеј, у Француској, и после десетодневног боравка тамо, кренуо сам за Грчку укрцавши се на путнички брод Patris. Док смо били на мору, брод је имао механичких проблема, и током ноћи издато је наређење да се чамци за спасавање спусте у море. Тада сам се сетио својих мисли о томе да стигнем у Грчку по сваку цену. Међутим, један италијански тегљач је коначно стигао и одвукао нас у Напуљ, у Италији. Касније смо напокон стигли у Пиреј, у Грчкој.
Одатле сам отишао за Атину где сам посетио канцеларију подружнице Watch Tower Societyja. У једном разговору са Атанасиосом Каранасиосом, надгледником подружнице, замолио сам да добијем доделу као пуновремени проповедник. Следећег дана био сам на путу за Пелопонез, у јужном делу грчког копна. Цела та област била ми је додељена као лично подручје!
С безграничним одушевљењем започео сам дело проповедања, идући од града до града, од села до села, од фарме до фарме и од забачене куће до забачене куће. Убрзо ми се придружио Михаел Тријантафилопоулос, који ме је крстио лета 1935. — више од годину дана након што сам почео с пуновременом службом! Није било јавног превоза, тако да смо свуда ишли пешке. Наш највећи проблем било је противљење свештенства, које би учинило све само да нас заустави. Као последица тога, наилазили смо на многе предрасуде. Ипак, упркос препрекама, сведочење се обављало, а Јеховино име се објављивало надалеко и нашироко.
Подношење противљења
Једног јутра, док сам проповедао у планинској области Аркадије, стигао сам до села Магулијана. Након сат времена сведочења, зачуо сам црквена звона и убрзо сам схватио да су звонила због мене! Скупила се једна руља под вођством грчко-православног архимандрита (црквеног достојанственика по рангу нижег од епископа). Брзо сам затворио своју актенташну и тихо се молио Јехови. Архимандрит, уз гомилу деце која су га следила, ишао је право према мени. Почео је да виче: „То је он! То је он!“
Деца су створила око мене збијен круг, а свештеник је иступио напред и почео да ме гура својим великим штрчавим стомаком, говорећи да не жели да ме пипне рукама ’у случају да сам заражен‘. Вриштао је: „Удрите га! Удрите га!“ Али баш тада се појавио један полицајац и обојицу нас одвео у полицијску станицу. Свештеник је био изведен пред суд због хушкања руље и био је кажњен 300 драхми плус судски трошкови. Ја сам био ослобођен.
Када смо стизали на неко ново подручје, већи град је био центар наше активности, а одатле смо обрађивали цело подручје удаљено до четири сада хода. То је значило да смо одлазили ујутро док је још увек било мрачно, а враћали се кући кад падне мрак, углавном посећујући сваки дан једно село или два. Након што смо обрадили околна села, проповедали смо у централном граду, а затим се селили даље. Често смо били хапшени зато што је свештенство хушкало народ против нас. На подручју Парнаса, у централној Грчкој, полиција ме је тражила месецима. Међутим, никад ме нису ухватили.
Једног дана брат Тријантафилопоулос и ја проповедали смо у селу Мурикију у области Беотије. Поделили смо село на два дела, и ја сам почео да обрађујем куће на стрмим падинама пошто сам био млађи. Изненада сам одоздо зачуо повике. Док сам трчао доле, помислио сам: ’Брата Тријантафилопоулоса бију.‘ Мештани су се скупили у тамошњој кафани, а свештеник је топотао горе-доле као бесан бик. „Ови људи нас називају ’Змијиним семеном‘“, викао је.
Свештеник је већ сломио штап о главу брата Тријантафилопоулоса, и крв је лила низ његово лице. Кад сам очистио крв, били смо спремни да умакнемо. Три сата смо пешачили док нисмо стигли до Тебе. Тамо је у једној амбуланти рана била превијена. Пријавили смо тај случај полицији и покренута је парница. Међутим, тај свештеник је имао везе и на крају је био ослобођен.
Док смо радили у Лукасу, следбеници једног политичког вође с тог подручја „ухапсили“ су нас и одвели у сеоску кафану где смо били оптужени пред импровизованим народним судом. Тај политички вођа и његови људи смењивали су се вртећи се око нас и држећи говор — непрестано декламујући — и претећи нам стиснутим песницама. Сви су били пијани. Њихова тирада против нас трајала је од поднева до заласка сунца, али остали смо мирни и задржали осмех док смо исповедали нашу недужност и тихо се молили Јехови Богу за помоћ.
У сумрак су нас избавила два полицајца. Одвели су нас у полицијску станицу и лепо су се опходили према нама. Да би оправдао своје поступке, онај политички вођа је следећег дана дошао и оптужио нас за ширење пропаганде против краља Грчке. Стога нас је полиција послала, у пратњи двојице мушкараца, у Ламију ради даљњег испитивања. Задржали су нас у притвору седам дана, а затим су нас у лисицама одвели у Ларису ради суђења.
Наша хришћанска браћа у Лариси, која су унапред била обавештена, ишчекивала су наш долазак. Велика наклоност коју су показали према нама била је изврсно сведочанство стражарима. Наш адвокат, Јеховин сведок и бивши потпуковник, био је добро познат у граду. Кад се појавио на суду и образложио наш случај, оптужбе против нас биле су разоткривене као лажне, и ми смо били ослобођени.
Општи успех проповедања Јеховиних сведока водио је до појачавања противљења. Закони који су донети 1938. и 1939. забрањивали су прозелитизам, а Михаел и ја смо били уплетени у десетине судских случајева у вези с тим. Касније нам је канцеларија подружнице саветовала да радимо одвојено како бисмо привлачили мање пажње. Установио сам да је тешко кад немаш друга. Ипак, уздајући се у Јехову, пешице сам обрађивао подручја Атике, Беотије, Фокиса, Еубеје, Етолије, Акарнаније, Еуританије и подручје Пелопонеза.
Оно што ми је помогло током овог раздобља биле су дивне псалмистине речи о поуздању у Јехову: „С тобом ја на целу војску се залетим; с Богом својим и бедеме прескачем. Пут је Божји савршен, реч Господња прекаљена, он је штит онима који се у њ уздају. Он ми ноге као у јелена даје, и спокојна ме чини на мојој висини“ (Псалам 18:30, 31, 34).
Године 1940. Италија је објавила рат Грчкој, и убрзо након тога немачка војска је извршила инвазију на земљу. Објављено је опсадно стање, а књиге Watch Tower Societyja биле су забрањене. То су била тешка времена за Јеховине сведоке у Грчкој; упркос томе, њихов број је невероватно порастао — од 178 Сведока године 1940. на 1 770 до краја Другог светског рата 1945!
Служење у Бетелу
Године 1945. био сам позван да служим у канцеларији подружнице Јеховиних сведока у Атини. Бетел, што значи „Кућа Божја“, тада се налазио у једној изнајмљеној кући у улици Ломбарду. Канцеларије су биле у приземљу, а штампарија у подруму. Она се састојала од једне мале штампарске машине и машине за резање папира. Особље штампарије у почетку су сачињавале само две особе, али убрзо су и други вањски сарадници почели да помажу у раду.
Године 1945. поново је био успостављен контакт с централом Watch Tower Societyja у Бруклину, у Њујорку, и те године смо поново почели да у Грчкој редовно штампамо Кулу стражару. Затим, 1947. преселили смо нашу подружницу у улицу Тенеду бр. 16, али штампарија је остала у улици Ломбарду. Касније је штампарија била пресељена из улице Ломбарду у једну фабрику која је припадала једном Сведоку а била је удаљена пет километара. Тако смо једно време путовали између та три места.
Сећам се како сам пре зоре одлазио из наших стамбених просторија у улици Тенеду и путовао до штампарије. Након што сам тамо радио до 13.00, одлазио сам у улицу Ломбарду одакле смо узимали арке папира за штампање. Тамо су се они ручно пресавијали у часописе, прошивали и резали. После смо готове часописе односили у пошту, носили их на трећи спрат, помагали особљу да их сортира и стављали маркице на коверте за слање.
До 1954. број Сведока у Грчкој је нарастао на више од 4 000 и били су потребни већи објекти. Стога смо се преселили у нови троспратни Бетел у центру Атине, у улици Картали. Године 1958. био сам замољен да преузмем бригу око кухиње и то је била моја одговорност све до 1983. У међувремену, године 1959, оженио сам се Елефтеријом, која се показала као лојална помоћница у Јеховиној служби.
Поновно подношење противљења
Војна хунта је преузела власт 1967, и још једном је стављено ограничење на наше дело проповедања. Међутим, због претходног искуства у излажењу на крај са забранама наше активности, брзо смо се прилагодили и успешно смо наставили илегално.
Наше састанке смо одржавали у приватним кућама и били смо опрезни у служби од врата до врата. Ипак, наша браћа су редовно била хапшена, а судски случајеви су се множили. Наши адвокати су стално трчали да би решавали судске случајеве који су се одржавали у различитим деловима земље. Упркос противљењу, већина Сведока и даље је била редовна у својој проповедничкој активности, нарочито преко викенда.
Суботом или недељом кад смо завршили проповедање за тај дан, обично смо проверавали да видимо ко недостаје из наше групе. Углавном, они који су недостајали били су задржани у најближој полицијској станици. Тако смо им односили ћебад и храну и пружали им охрабрење. Такође смо обавештавали и наше адвокате који су се онда у понедељак појављивали пред јавним тужиоцем да би бранили оне који су били задржани. С радошћу смо се суочавали с тим ситуацијама јер смо патили ради истине!
За време забране наша штампарија у Бетелу је била затворена. Стога је кућа у предграђу Атине у којој смо Елефтерија и ја живели постала нека врста штампарије. Елефтерија је куцала примерке чланака из Куле стражаре на једној тешкој писаћој машини. Она би истовремено у машину ставила десет листова са индиго-папиром и морала је веома јако да куца да би се слова видела. Ја сам онда скупљао стране и шио их. Сваке вечери то је трајало до поноћи. Један полицајац је живео на спрату испод нас, и још увек се питамо зашто никада није постао сумњичав.
Радост у даљњем ширењу
Године 1974. у Грчкој је обновљена демократија и наше дело проповедања поново се обављало отвореније. Ипак, за време седмогодишњег ограничења нашег дела, уживали смо у дивном порасту од више од 6 000 нових Сведока чиме смо достигли укупан број од 17 000 објавитеља Краљевства.
Такође смо обновили редовно штампање у просторијама подружнице. Као резултат тога, бетелски објекти у улици Картали убрзо су постали премали. Зато је купљен хектар земље у атинском предграђу Мароусију. Изграђене су нове бетелске просторије које су обухватале 27 спаваћих соба, фабрику, канцеларије и друге објекте. Посвећене су октобра 1979.
С временом нам је требало још више простора. Зато је купљено земљиште од 22 хектара, шездесетак километара северно од Атине. То место је у Елеони, на једној падини с погледом на планине и добро наводњене долине. Тамо је у априлу 1991. био посвећен много већи објекат који обухвата 22 куће, а у свакој може живети осам особа.
После више од 60 година проведених у пуновременој служби, још увек сам благословљен добрим здрављем. На срећу, ја ’род још у старости носим‘ (Псалам 92:15). Посебно сам захвалан Јехови што сам доживео да сопственим очима видим величанствени пораст броја његових правих обожавалаца. Пророк Исаија је прорекао такав пораст: „Твоја врата свагда ће отворена бити, неће се она ни дању ни ноћу затворити, да на њих богатства од народа уђу“ (Исаија 60:11).
Како је дивно видети како се милиони људи из свих нација сакупљају у Јеховину организацију и бивају поучени како да кроз велику невољу преживе за Божји нови свет! (2. Петрова 3:13). Истински могу рећи да се за мене пуновремена служба показала много вреднијом него било шта што је овај свет имао да понуди. Да, пронашао сам, не гомилу злата, већ духовне дијаманте који су преко сваке мере обогатили мој живот.
[Слике на 23. страни]
Михалис и Елефтерија Каминарис
(десно) Штампарија у улици Ломбарду