Да ли ваше дете треба да иде у интернат?

ЗАМИСЛИТЕ да живите у једном градићу у некој земљи у развоју. Имате неколико деце у основној школи, али кад буду имала 15 година (ово може варирати од земље до земље), прећи ће у средњу школу. У вашем крају, средње школе су претрпане, лоше опремљене и сиромашне наставним кадром. Штрајкови каткад затварају школе седмицама, а понекад и месецима.

Неко вам даје сјајну брошуру која описује неки интернат у граду. Видите слике срећних, елегантно обучених ученика, који уче у добро опремљеним учионицама, лабораторијама и библиотекама. Ученици зуре у компјутере и одмарају се у чистим, привлачним спаваоницама. Читате да је један од циљева те школе да помогне ђацима да „постигну највиши академски ниво у ономе за шта су способни“. Надаље читате: „Од свих ученика се захтева да се повинују кодексу понашања који је сличан ономе што се обично очекује унутар породице где је нагласак стављен на љубазност, учтивост, поштовање према родитељима и старијима, сарадњу, толеранцију, пријазност, поштење и честитост.“

Један младић који се смеши цитиран је како каже: „Моји родитељи су ми пружили животну шансу да похађам најбољу школу.“ Једна девојка каже: „Интернат је изазован и узбудљив. Овде учење долази само по себи.“ Да ли бисте вашег сина или кћерку послали у такав интернат?

Образовање и духовност

Сви брижни родитељи желе да својој деци пруже добар почетак у животу, а у сврху тога важно је темељно, уравнотежено образовање. Световно образовање често отвара врата будућим приликама за запослење и помаже младима да се развију у одрасле особе способне да се брину за себе и своје будуће породице.

’Ако интернат нуди добро образовање уз извесно морално вођство, зашто то не искористити?‘, можда се питате. У одговору на то питање, хришћански родитељи у молитви треба да узму у обзир један животоважан фактор — духовну добробит своје деце. Исус Христ је питао: „Каква је корист човеку ако задобије цео свет, а души својој науди?“ (Марко 8:36). Наравно, у томе нема никакве користи. Стога, пре него што одлуче да своју децу пошаљу у интернат, хришћански родитељи треба да размисле о последицама које то може имати на изглед њихове деце за вечни живот.

Утицај других ученика

Неки интернати можда имају импресивна теоријска мерила. Али шта је с моралним мерилима оних који похађају те школе или можда чак неких који управљају њима? У вези с људима каквих ће у овим ’последњим данима‘ бити на претек, апостол Павле је писао: „У последње [ће] дане настати тешка времена, јер ће људи постати себични, лакоми, ташти, охоли, хулници, непокорни родитељима, неблагодарни, недушевни, неосетљиви, неверни, клеветници, неуздржници, свирепи, непријатељи добрих људи, издајници, нагли, надувени, и који ће више марити за сласти него за Бога; који ће имати изглед побожности, али одбацивши оно што чини силу њезину. Клони се таквих!“ (2. Тимотеју 3:1-5).

То морално и духовно пропадање је глобалано, што представља изазов за Јеховине сведоке који живе по библијским начелима. Ученици који свакодневно долазе кући запажају да чак и ограничено дружење са светским школским друговима може вршити снажан негативан утицај на њихову духовност. Супротстављање таквом утицају може представљати поприличну борбу за децу Сведока̂, чак и уз свакодневну подршку, савет и охрабрење од стране њихових родитеља.

Каква је онда ситуација деце која су послата од своје куће у интернат? Она су остављена, одсечена од редовне духовне подршке родитеља пуних љубави. Пошто 24 часа дневно живе са својим школским друговима, притисак да се прилагоде мноштву снажније утиче на њихов млад ум и срце него што је то вероватно случај код ученика који живе код куће. Један ученик је рекао: „У моралном смислу, онај ко живи у интернату од јутра до мрака живи у опасности.“

Павле је писао: „Не варајте се! зла друштва кваре добре обичаје“ (1. Коринћанима 15:33). Хришћански родитељи не треба да буду заварани размишљањем да њихова деца неће претрпети никакву духовну штету ако су стално у друштву оних који не служе Богу. За неко време, побожна деца могу постати неосетљива на хришћанске вредности, и могу изгубити свако цењење за духовне ствари. Родитељима понекад то није очигледно све док њихова деца не напусте интернат. Тада је често и сувише касно да се ствари исправе.

Типично је искуство Клемента из Замбије. Он прича: „Пре него што сам отишао у интернат, имао сам љубав према истини и одлазио сам с браћом у службу на терену. Нарочито сам уживао у учествовању на нашем породичном библијском студију и на Скупштинском студију књиге. Међутим, када сам са 14 година отишао у интернат, потпуно сам напустио истину. Током пет година које сам провео у интернату, никада нисам посећивао састанке. Као последица лошег друштва, упао сам у дрогу, пушење и постао сам тежак алкохоличар.“

Утицај наставника

У свакој школи може бити морално искварених наставника који злоупотребљавају свој ауторитативни положај. Неки су окрутни и груби, док други сексуално искоришћавају своје ученике. Вероватније је да у интернатима поступци таквих наставника пролазе непријављено.

Међутим, већина наставника искрено настоји да васпитава децу да постану корисни чланови друштва, да се уклопе у свет око себе, да се прилагоде. Али у овоме лежи још један проблем за децу Сведока̂. Вредности света се не поклапају увек са хришћанским начелима. Док наставници подстичу ученике да се уклопе у овај свет, Исус је рекао да његови следбеници неће бити ’део света‘ (Јован 17:16, NW).

Шта ако искрсну проблеми кад деца следе библијска начела? Ако деца похађају локалну школу и живе код куће, она могу разговарати о томе са својим родитељима. Родитељи пак могу усмерити своју децу и евентуално разговарати с наставником. Као резултат тога, проблеми и неспоразуми обично се брзо решавају.

У интернату је друга прича. Ученици су под сталном контролом својих наставника. Ако деца заузму став за хришћанска начела, она то морају чинити без свакодневне подршке својих родитеља. Понекад, деца успевају да остану верна Богу под таквим околностима. Међутим, чешће не успевају. Дете ће се вероватно покорити вољи наставника.

Ограничено кретање

За разлику од факултета̂, где студенти обично имају слободу да долазе и одлазе кад желе, интернати ограничавају кретање деце. Многе од тих школа не дозвољавају ђацима да напусте школски круг изузев недељом, а неке чак ни то не дозвољавају. Једна 11-годишња интернаткиња из Нигерије, по имену Ејру каже: „Школске власти нам никада не дозвољавају да идемо на састанке, а камоли у службу на терену. Унутар школе постоје службе само за католике и муслимане. Сваки ученик мора изабрати једну од те две или се суочити са жестоким противљењем и наставника и ученика. Ученици су такође приморани да певају националну химну и црквене песме.“

Кад родитељи упишу своју децу у такву школу, шта њихови омладинци могу да схвате из тога? То би лако могло бити да је световно образовање важније од окупљања ради обожавања и учествовања у делу стварања ученика — чак важније од интегритета према Богу (Матеј 24:14; 28:19, 20; 2. Коринћанима 6:14-18; Јеврејима 10:24, 25).

У неким интернатима, ученици Сведоци успевају да проучавају Библију заједно, али често је чак и то тешко. Једна девојка по имену Блесинг, која има 16 година, каже следеће о интернату у који иде: „Сваки дан такозвани хришћани се окупљају да се моле. Ми Сведоци покушавамо да се позовемо на њих како бисмо могли да имамо наш студиј, али апсолвенти нам говоре да наша организација није призната. Онда покушавају да нас присиле да се молимо с њима. Пошто одбијамо, кажњавају нас. Ако се жалимо наставницима то само погоршава ствари. Свакако нас зову и говоре старијим ученицима да нас кажњавају.“

Издвајати се као другачији

Када су ученици у интернату очигледно познати као Јеховини сведоци, то може деловати у њихову корист. Школске власти их могу ослободити учествовања у обавезним активностима криве религије, које се косе с вером Сведока. Други ученици се могу уздржавати од покушавања да их увуку у нездраве активности и разговоре. Могу се отворити врата за сведочење другим ученицима и наставницима. Штавише, они који живе по хришћанским начелима вероватно неће бити осумњичени за упадљиво неисправно поступање, а понекад ће придобити поштовање наставника и других ученика.

Међутим, ствари се не одвијају увек на овај начин. Издвајати се као другачији често младу особу чини предметом прогонства и изругивања и од стране ученика и од стране наставника. Јинка, 15-годишњи дечак који иде у интернат, каже: „Ако си у школи познат као Јеховин сведок, постајеш мета. Пошто знају наш духовни и морални став, постављају нам замке да би нас ухватили.“

Родитељска одговорност

Ниједан наставник, школа, нити колеџ не могу се исправно латити обликовања деце у предане Јеховине слуге. То није ни њихов посао, нити њихова одговорност. Божја Реч усмерава родитеље да сами треба да се брину за духовне потребе своје деце. Павле је писао: „И ви оцеви, не раздражујте деце своје, него их одгајите у науци и у страху од Господа“ (Ефесцима 6:4). Како родитељи могу применити овај божански савет ако су им деца далеко у неком интернату где су посете можда ограничене на једном или двапут месечно?

Околности се у великој мери разликују, али хришћански родитељи настоје да поступају у складу са овом надахнутом изјавом: „Ако ли се ко за своје, а особито за своје домаће, не брине, тај се одрекао вере и гори је од неверника“ (1. Тимотеју 5:8).

Да ли постоје друге могућности?

Шта би родитељи могли урадити ако изгледа да имају само два избора — интернат или лоше опремљена локална школа? Неки који се нађу у тој ситуацији организују приватне часове како би допунили образовање своје деце у локалној школи. Други родитељи издвајају време како би сами подучавали своју децу.

Понекад родитељи избегавају проблеме тиме што планирају довољно пре него што дође време кад су њихова деца довољно стара да крену у средњу школу. Ако имате малу децу или планирате да подижете породицу, могли бисте проверити да ли у вашем крају постоји адекватна средња школа. Ако не постоји, можда се можете преселити ближе некој таквој школи.

Као што родитељи добро знају, да би се у дете усадила љубав према Јехови захтева се вештина, стрпљење и доста времена. Ако је то тешко када дете живи код куће, колико је теже кад оно живи далеко! Пошто је укључен вечни живот детета, родитељи морају озбиљно и у молитви одлучити да ли је вредно ризика да своје дете препусте интернату. Колико би било кратковидо жртвовати духовне интересе детета зарад користи од образовања у интернату! То би било као да јурите у запаљену кућу да бисте спасли неку дрангулију — само да би вас прождро пламен.

Божја Реч каже: „Мудри види зло и уклања се, прости наваљују и налећу у казну“ (Пословице 22:3). Боље је спречити неку лошу ситуацију него је касније исправљати. Било би мудро да размислите о томе када се питате: ’Да ли моје дете треба да иде у интернат?‘

[Оквир на 28. страни]

Размишљања младих Сведока о интернату

„Деца Сведока у интернату одсечена су од духовног друштва. То је веома непријатељска средина с великим притиском да се чини лоше“ (Ротими из Нигерије, који је био у интернату од 11. до 14. године).

„Било је изузетно тешко посећивати хришћанске састанке. Могла сам ићи само недељом, а да бих то урадила, морала сам да се искрадем док су ученици стајали у реду за цркву. Никада нисам била срећна, јер сам код куће посећивала све скупштинске састанке, а суботом и недељом одлазила сам у службу на терену. Школа није била изграђујуће искуство. Много сам пропустила“ (Естер, коју су наставници редовно шибали зато што није хтела да учествује у школским црквеним службама).

„У интернату није било лако сведочити другим ученицима. Није лако издвајати се као другачији. Желела сам да следим групу. Можда бих била смелија да сам могла да идем на састанке и учествујем у служби на терену. Али то сам могла радити само кад сам била на распусту, што је било само три пута годишње. Ако имаш лампу која се не пуни уљем, светлост се гаси. Иста ствар је била и у школи“ (Лара из Нигерије, која је ишла у интернат од 11. до 16. године).

„Сада кад више нисам у интернату, срећна сам што могу посећивати све састанке, учествовати у служби на терену и уживати у дневном цитату са осталима у породици. Премда је боравак у школи имао неке предности, ништа није важније од мог односа с Јеховом“ (Наоми, која је убедила свог оца да је испише из интерната).