„Света туника Трирска“

ТРИР, са историјом која сеже 2 000 година уназад, јесте најстарији град у Немачкој.a Трир је вековима имао чврсте везе с Католичком црквом. Године 1996. катедрала у Триру изложила је једну реликвију која је наводно стара скоро колико и сам град. Она се зове Света туника трирска.

Туника је дуга 1,57 метара, широка 1,09 метара и има кратке рукаве. Направљена је од памука и, према Ханс-Јоакиму Кану у његовој књизи Wallfahrtsführer Trier und Umgebung (Водич за ходочашће у Трир и околину), вероватно је била ношена као горња одећа. Према неким проценама оригинална одећа — од које је током векова већи део био поправљан и ојачаван другим тканинама — датира из другог или чак из првог века н. е. Ако је то тачно, онда је то чини ретким одевним предметом, занимљивим музејским примерком.

Међутим, неки тврде да та одећа није само ретка већ и света — отуда и назив Света туника. То је зато што је бешавна, као што је била доња хаљина коју је носио Исус Христ (Јован 19:23, 24, Ча). Неки тврде да је „Света туника“ у ствари припадала Месији.

Како је туника доспела у Трир није познато. Једно реферално дело наводи да ју је „царица Хелена, мајка Константина Великог, поклонила граду“. Кан указује да први поуздани извештај о појављивању тунике у Триру потиче из 1196.

Туника, која се чува у катедрали, од 16. века је излагана у неправилним размацима. На пример, то је било учињено 1655, убрзо након Тридесетогодишњег рата који је скупо коштао Трир. Продаја сувенира са ходочашћа повремено је стварала велики приход.

У овом веку била су три ходочашћа „Света туника“ — године 1933, 1959. и 1996. Године 1933. ходочашће је било најављено за исти дан на који је Хитлер био постављен за канцелара немачког Рајха. Кан указује да поклапање датума ова два догађаја истиче околности које су окруживале ходочашће. Униформисане нацистичке трупе формирале су почасну стражу за ходочаснике испред катедрале. Два и по милиона људи видело је тунику те године.

Херберт, дугогодишњи становник Трира, упоредио је ходочашћа из 1959. и 1996. „Године 1959. улице су биле препуне, с тезгама за продају сувенира на скоро сваком ћошку. Ове године све је много мирније.“ Заиста, 1996. је само 700 000 људи видело тунику, што је цифра за милион мања него 1959.

Зашто одлазе да посматрају тунику?

Црква наглашава да тунику не треба сматрати предметом обожавања. Бешавна туника се сматра симболом црквеног јединства. Frankfurter Allgemeine Zeitung извештава да је бискуп Шпитал, када је најављивао ходочашће, рекао: „Неуобичајено стање у нашем свету позива и нас хришћане да имамо неуобичајене одговоре. Морамо стати насупрот растућем таласу мржње, бруталности и насиља.“ Бискуп је објаснио да ће посматрање тунике подсетити особу на јединство.

Али зашто је некоме потребна „Света туника“ да би се подсетио на црквено јединство? Шта ако се туника оштети, распадне или буде разоткривена као фалсификат? Да ли ће тада црквено јединство бити угрожено? А шта је с људима који не могу да оду на ходочашће у Трир? Да ли су они мање свесни икаквог јединства унутар цркве?

Свето писмо не спомиње да су првим хришћанима били потребни предмети да их подсете на потребу за хришћанским јединством. Заиста, апостол Павле је охрабрио хришћане речима: „Ми по вери ходимо, а не по ономе што гледамо“ (2. Коринћанима 5:7). Стога је јединство које прави хришћани уживају описано као ’јединство у вери‘ (Ефесцима 4:11-13, Ча).

[Фусноте]