Бог је моје уточиште и сила

ИСПРИЧАЛА ШАРЛОТА МИЛЕР

„Девет година које сте провели под Хитлером служе вам на част“, рекао је комунистички судија. „Ви сте заиста били против рата, али сада сте и против нашег мира!“

ОН ЈЕ указивао на моје раније заточеништво од стране нациста и на социјализам у Немачкој Демократској Републици. Испрва сам остала без речи, али онда сам одговорила: „Један хришћанин се не бори за прави мир на исти начин као и други људи. Ја једноставно настојим да следим библијску заповест да волим Бога и свог ближњег. Божја Реч ми помаже да сачувам мир у речима и делима.“

Тог дана, 4. септембра 1951, комунисти су ме осудили на осам година затвора — годину дана мање него што је то учинио нацистички режим.

Када смо ми Јеховини сведоци били прогањани од стране националсоцијалиста и од стране комуниста, нашла сам утеху у Псалму 46:2: „Бог је нама уточиште и сила, и помоћ што се увек у невољи нађе.“ Са̂м Јехова ми је дао снагу да издржим, и што сам више усвајала његову Реч, то сам бивала све снажнија.

Ојачана за будућност

Рођена сам 1912. у Гота-Зиблебену у Тириншкој, у Немачкој. Премда су моји родитељи били протестанти, мој отац је трагао за библијском истином и за праведном владавином. Када су моји родитељи одгледали „Фото-драму стварања“, били су одушевљени.a Отац је пронашао оно за чим је трагао — Краљевство Божје.

Отац и мајка, и нас шесторо деце, иступили смо из цркве 2. марта 1923. Живели смо у Кемницу у Саксонији, и тамо смо били повезани са Истраживачима Библије. (Троје моје браће и сестара постали су Сведоци за Јехову.)

На састанцима Истраживача Библије, библијски стихови и драгоцене истине дубоко су утицале на мене, и то је моје младо срце испуњавало срећом. Пре свега, то су биле поуке које смо ми млади хришћани, више од 50 нас, добијали у недељној школи коју смо моја сестра Кети и ја похађале неко време. У нашој групи је био и млади Конрад Франке, који је организовао излете и вежбао с нама певање. Касније, од 1955. до 1969, брат Франке је служио као надгледник подружнице Watch Towera у Немачкој.

Двадесете су биле бурне године, понекад чак и међу Божјим народом. Неки, који више нису прихватали Кулу стражару као „храну у право време“, били су против проповедања од куће до куће (Матеј 24:45, NW). То је водило до отпадништва. Али она је била баш та ’храна‘ што нам је давала снагу која нам је у то време била тако очајнички потребна. Рецимо, ту су били чланци у Кули стражари „Благословљени су неустрашиви“ (1919) и „Ко ће одати част Јехови?“ (1926). Желела сам да храбром активношћу одам част Јехови, тако да сам дистрибуисала многе књиге и брошурице брата Ратерфорда.

У марту 1933. крстила сам се као Јеховин сведок. Те исте године, у Немачкој је било забрањено наше дело јеванђелизирања. Приликом крштења, Откривење 2:10 пружило је савет за будућност: „Не бој се што ћеш муке имати. Гле, ђаво ће неке од вас метати у тамницу, да се искушате, и имаћете невољу за десет дана. Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота.“ Узела сам к срцу овај стих, не сумњајући да ме очекују тешка искушења. Показало се да је тако.

Пошто смо били политички неутрални, неколико наших суседа гледало нас је с подозрењем. После политичких избора, једна делегација униформисаних нациста узвикивала је пред нашом кућом: „Овде живе издајници!“ Чланак „Не бојте их се“, који се појавио у немачком издању Куле стражаре од децембра 1933, посебно ме је охрабрио. Желела сам да останем верни Сведок за Јехову чак и под најнеповољнијим околностима.

Одговор непријатеља — затвор

Све до јесени 1935. било је могуће тајно штампати Кулу стражару у Кемницу. После тога је машина за умножавање коју смо користили морала да се однесе у Бајерфелд у Рудним планинама, где је све до августа 1936. била коришћена за умножавање литературе. Кети и ја смо разносиле примерке браћи чије адресе нам је отац дао. Неко време је све ишло добро. Али онда ме је Гестапо ставио под присмотру, и у августу 1936. ухапсили су ме у кући и одвели у притвор, где сам чекала на суђење.

У фебруару 1937, 25 браће и 2 сестре — укључујући и мене — изведено је пред један специјални суд у Саксонији. Тврдило се да је организација Јеховиних сведока субверзивна. Она браћа која су умножавала Кулу стражару добила су пет година затвора. Ја сам добила две године.

Уместо да будем ослобођена након истека казне, покупио ме је Гестапо. Било ми је наређено да потпишем изјаву која наводи да више нећу бити активна као Сведок за Јехову. Одлучно сам одбила, након чега се официр разбеснео, скочио на ноге и издао налог да ме задрже у притвору. Тај налог је приказан на слици. Не дозволивши ми да видим своје родитеље, одмах су ме одвели у мали концентрациони логор за жене у Лихтенбургу, на реци Елби. Убрзо после тога срела сам Кети. Она је од децембра 1936. била у концентрационом логору у Морингену, али када је тај концентрациони логор био затворен, дошла је, заједно с многим другим сестрама у Лихтенбург. И мој отац је био у логору, и нисам га видела све до 1945.

У Лихтенбургу

Није ми било дозвољено да се одмах придружим другим Сведокињама, јер су биле кажњене због нечега. У једној од трпезарија приметила сам две групе затвореница — жене које су обично седеле за столовима и Сведокиње које су цео дан морале да седе на хоклицама и нису добијале ништа за јело.b

Спремно сам прихватала било који радни задатак, у нади да ћу некако срести Кети. И баш то се десило. Она је кренула на посао с још две затворенице када су нам се путеви укрстили. Пресрећна, снажно сам је загрлила. Али стражарке су нас сместа пријавиле. Испитивали су нас и отада су нас намерно држали одвојено. То је било изузетно тешко.

У мисли су ми се урезала још два догађаја у Лихтенбургу. Једном приликом требало је да се све затворенице окупе у дворишту да би преко радија слушале један од Хитлерових политичких говора. Ми Јеховине сведокиње смо то одбиле, пошто су биле укључене и патриотске церемоније. Зато су стражари према нама окренули ватрогасна црева, испрскали нас снажним млазом воде из хидранта и истерали на̂с, незаштићене жене, с четвртог спрата у двориште. Тамо смо морале да стојимо, потпуно мокре.

Једном другом приликом било ми је наређено да, заједно с Гертрудом Еме и Гертел Бирлен, светлима украсим командантов штаб, пошто се приближавао Хитлеров рођендан. Одбиле смо то, препознавши Сотонину тактику да нас наведе да нарушимо наш интегритет кроз компромис у малим стварима. По казни, свака од нас младих сестара морала је да проведе наредне три седмице сама у малој, мрачној ћелији. Али Јехова је остао близу нас и, чак и на таквом ужасном месту, доказао да је уточиште.

У Равенсбрику

У мају 1939. затвореници из Лихтенбурга били су премештени у концентрациони логор Равенсбрик. Тамо сам била одређена да радим у вешерају, заједно с још неколико других сестара. Убрзо након избијања рата, било нам је наређено да скупљамо заставе са кукастим крстом, што смо одбиле. Као последица тога, нас две, Милкен Ернст и ја, бачене смо у казнени блок. То је био један од најжешћих облика казне и подразумевао је да морамо напорно радити сваки дан, чак и недељом, по било каквом времену. Обично је максимална казна била три месеца, али ми смо остале тамо годину дана. Без Јеховине помоћи, никада не бих преживела.

Године 1942, услови за нас затворенике били су нешто лакши, и ја сам одређена да радим као домаћица у једној СС породици недалеко од логора. Та породица ми је дозволила извесну меру слободе. На пример, једном кад сам водила децу у шетњу срела сам Јозефа Ревалда и Готфрида Мелхорна, два затвореника са љубичастим троугловима, с којима сам могла изменити неколико речи охрабрења.c

Тешке послератне године

Када су се 1945. приближиле савезничке трупе, породица за коју сам радила је побегла, и ја сам морала да их пратим. Заједно с другим СС породицама, формирали су један велики конвој који је путовао на запад.

Последњих неколико дана рата било је хаотично и праћено опасношћу. Коначно смо срели неке америчке војнике који су ми дозволили да се у суседном граду пријавим као слободна особа. Кога сам тамо срела? Јозефа Ревалда и Готфрида Мелхорна. Они су сазнали да су сви Сведоци из концентрационог логора у Заксенхаузену стигли у Шверин након опасног марша смрти. Зато смо нас троје кренули према том граду који је био удаљен око 75 километара. Каква је само била радост срести у Шверину сву ту верну браћу, преживеле из концентрационих логора, укључујући и Конрада Франкеа.

До децембра 1945. ситуација у земљи се побољшала до те мере да сам могла да путујем возом. Зато сам кренула кући! Међутим, путовање је обухватало лежање на крову вагона и стајање на степеницама вагона. У Кемницу сам од железничке станице отишла до места на коме смо живели као породица. Али у улици на којој су пре стајали нацистички војници и узвикивали: „Овде живе издајници!“, ниједна кућа није остала читава. Цео тај стамбени крај је био бомбама послат у заборав. Ипак, на моје олакшање, затекла сам мајку, оца, Кети и моју браћу и сестре живе.

Економска ситуација у послератној Немачкој била је грозна. Па ипак, скупштине Божјег народа почеле су да цветају широм Немачке. Watch Tower Society није штедео труд у настојању да нас опреми за дело проповедања. Посао у Бетелу у Магдебургу, који су нацисти затворили, поново је почео. У пролеће 1946. позвана сам да радим тамо и одређена сам за кухињу.

Још једном под забраном и у притвору

Магдебург је у оном делу Немачке који је дошао под власт комуниста. Они су 31. августа 1950. ставили забрану на наше дело и затворили магдебуршки Бетел. Тако се завршила моја служба у Бетелу, која је била време драгоцене поуке. Вратила сам се у Кемниц, одлучна да се чак и под комунистима чврсто држим истине и да објављујем Божје Краљевство као једину наду за ојађено човечанство.

У априлу 1951. путовала сам с једним братом у Берлин да бисмо узели примерке Куле стражаре. Кад смо се враћали, били смо запрепашћени када смо открили да је железничку станицу у Кемницу опколила државна полиција. Очигледно су нас очекивали и одмах су нас ухапсили.

Кад сам стигла у истражни затвор, имала сам документе који су доказивали да сам неколико година била затворена од стране нациста. Отуда су се стражари с поштовањем опходили према мени. Једна од главних стражарки је рекла: „Ви Јеховини сведоци нисте криминалци; вама није место у затвору.“

Једном је дошла у моју ћелију, у којој сам била с још две сестре, и потајно ставила нешто испод једног кревета. Шта је то било? Њена Библија коју нам је дала. Једном другом приликом, посетила је моје родитеље код куће, пошто су живели недалеко од затвора. Узела је примерке Куле стражаре и нешто хране, сакрила то код себе и све прокријумчарила у моју ћелију.

Има још нешто чега волим да се сетим. Понекад смо недељом ујутро певале наше теократске песме тако гласно да су друге затворенице са задовољством аплаудирале после сваке песме.

Сила и помоћ од Јехове

За време суђења 4. септембра 1951, судија је прокоментарисао оно што је споменуто на почетку овог чланка. Своју затворску казну одслужила сам у Валдхајму, затим у Халеу, и коначно у Хохенеку. Један или два кратка догађаја показаће како је Бог био уточиште и сила нама Јеховиним сведоцима и како нас је његова Реч крепила.

У затвору у Валдхајму, све Сведокиње су се редовно састајале у једној трпезарији, тако да смо могле да одржавамо хришћанске састанке. Оловка и папир нису били дозвољени, али неке сестре су узеле неке делове одеће и успеле да направе мали барјак на коме је био годишњи цитат за 1953, који је гласио: „Обожавај Јехову у светој одећи“ (Псалам 29:2, American Standard Version).

Једна стражарка нас је затекла и без одлагања пријавила. Начелник затвора је дошао и рекао нама двема сестрама да раширимо барјак. „Ко је ово направио?“ питао је. „Шта ово значи?“

Једна сестра је желела да се пријави и преузме кривицу на себе, али ми смо брзо шапутале међу собом и сложиле се да све треба да делимо одговорност. Зато смо одговориле: „Ми смо то направиле да бисмо ојачале нашу веру.“ Одузели су нам барјак и за казну нас лишили оброка̂. Али за време читавог разговора сестре су га високо држале тако да смо могле урезати у мисли тај охрабрујући стих.

Када је женски затвор у Валдхајму био затворен, ми сестре смо биле премештене у Хале. Тамо нам је било дозвољено да примамо пакете, и шта је било ушивено у један пар патика које ми је отац послао? Чланци из Куле стражаре! Још увек се сећам оних под насловом „Права љубав је практична“ и „Лажи воде до губитка живота“. Ови и други чланци били су праве посластице, и када смо их тајно протурали једни другима, свако је правио белешке за себе.

За време једног претреса, једна стражарка је нашла моје личне белешке скривене у мојој сламарици. Касније ме је позвала на испитивање и рекла да жели тачно да зна какво је значење чланка „Изгледи за оне који се боје Јехове у 1955.“ Она је као комуниста била јако забринута због смрти свог вође, Стаљина, године 1953, а будућност је изгледала мрачно. Што се нас тиче, та будућност ће донети нека побољшања у погледу услова у затвору, али ја још увек нисам знала за то. С поуздањем сам објаснила да су изгледи за Јеховине сведоке понајбољи. Зашто? Цитирала сам мото из тог чланка, Псалам 112:7: „Не боји се зла гласа; срце му је мирно, узда се у Господа.“

Јехова остаје моје уточиште и сила

Након једне озбиљне болести, отпуштена сам из затвора две године раније, у марту 1957. Источнонемачки службеници поново су вршили притисак на мене због моје активности у Јеховиној служби. Стога сам 6. маја 1957. искористила прилику да побегнем у Западни Берлин, а одатле сам отишла у Западну Немачку.

Било је то неколико година пре него што сам се физички опоравила. Али до дан-данас још увек имам добар духовни апетит и радујем се сваком новом примерку Куле стражаре. С времена на време испитујем себе. Да ли сам још увек духовно настројена? Да ли развијам фине особине? Да ли је проверени квалитет моје вере разлог за хваљење Јехове и давање части њему? Мој циљ је да у свим стварима угодим Богу, тако да он буде моје уточиште и сила заувек.

[Фусноте]

[Слика на 26. страни]

СС канцеларија у Равенсбрику

[Извор]

Горе: Stiftung Brandenburgische Gedenkstätten

[Слика на 26. страни]

Моја дозвола за рад ван логора