Јехова поступа у лојалности
ИСПРИЧАО ПИТЕР ПАЛИСЕР
Био је децембар 1985. Узбуђење је расло док смо почели да се спуштамо на међународни аеродром у Најробију, у Кенији. Приликом вожње у град, наврла су сећања, пробуђена познатим местима и звуцима.
У КЕНИЈУ смо дошли да бисмо присуствовали Обласном конгресу Јеховиних сведока „Чувари беспрекорности“. Дванаест година раније, моја супруга и ја смо били приморани да напустимо Кенију због забране нашег дела проповедања. Тамо смо живели у Бетелу, назив који је дат објектима подружнице Јеховиних сведока. Какво нас је дивно изненађење чекало кад смо тамо свратили у посету!
У припремању подневног оброка у Бетелу помагао је један млади Сведок кога смо знали још кад је имао две године. Бар шест чланова бетелске породице биле су особе које смо знали док су били деца. Како је само било радосно видети их сада као младе одрасле људе, заједно са својим породицама, још увек све активне у служби! Наш Бог, Јехова, бринуо је о њима у складу с библијским обећањем: „С лојалним поступаћеш у лојалности“ (2. Самуилова 22:26, NW). Какав сам само контраст открио између своје младости и награђујућег живота који су водили ови млади!
Младост без циља
Рођен сам 14. августа 1918, у Скарбороу, у Енглеској. Две године касније моја мајка и полусестра су отишле за Канаду, па сам наредне три године провео живећи са оцем, његовом мајком и његовом сестром. Када сам имао пет година, мајка ме је отела и одвела у Монтреал, у Канади. Четири године касније послала ме је натраг у Енглеску да живим са оцем и похађам школу.
Моја мајка и полусестра су ми писале отприлике сваких шест месеци. На крају својих писама, изразиле би жељу да будем добар грађанин, лојалан краљу и земљи. Моји одговори су их вероватно разочарали јер сам писао да верујем да су национализам и рат неисправни. Ипак, пошто нисам имао никакво јасно вођство, током својих тинејџерских година, само сам се смуцао.
Онда сам јула 1939, шест недеља пре почетка Другог светског рата, био регрутован у британску војску. Имао сам само 20 година. Мој пук је убрзо био послат у северну Француску. Кад нас је немачки авион напао, ми млади момци уперили смо пушке и пуцали на њих. Било је то застрашујуће искуство. Повукли смо се пред напредујућом немачком војском, и био сам међу онима који су током прве недеље јуна 1940, били евакуисани у Денкерку. Још увек се са ужасом сећам призора читавог батаљона мртваца разбацаних по плажи. Преживео сам ту ноћну мору и стигао у Харвич у источној Енглеској, укрцан на малом товарном броду.
Наредне године, марта 1941, био сам послат у Индију. Тамо сам био обучаван за авио-механичара. Након што сам због инфекције провео једно извесно време у болници, пребачен сам у војну јединицу у Делхију, главном граду Индије. Далеко од куће и још увек не осећајући се добро, почео сам да размишљам о будућности. Нарочито сам се питао шта се дешава с нама кад умремо.
Показивање нове лојалности
Један мој земљак, Берт Гејл, био ми је цимер у Делхију. Једног дана рекао је да је „религија од Ђавола“, коментар који је код мене побудио интерес. Његова супруга је била постала Јеховин сведок, и с времена на време слала му је библијске публикације. Једна од њих, брошурица Нада, пуно ме је заинтересовала. Њено разматрање наде у ускрсење пружило ми је прави осећај спокојства.
Негде почетком 1943, Берт је разговарао с једним англо-индијским цивилом, Тедијем Бругертом, који је с нама радио у војној бази. На наше чуђење сазнали смо да је Теди Сведок. Иако је 1941. стављена забрана на публикације Јеховиних сведока, водио нас је на састанке које су Сведоци одржавали у Делхију. У тој малој скупштини, први пут у свом животу нашао сам истинско, топло заједништво. Басил Тсатос, један старији хришћански брат из Грчке, узео ме је под своје окриље и одговарао на моја питања. Дао је јасне библијске одговоре на питања о томе зашто старимо и умиремо, о ускрсењу и Божјем обећаном новом свету праведности (Дела апостолска 24:15; Римљанима 5:12; 2. Петрова 3:13; Откривење 21:3, 4).
Брошурица Мир — може ли трајати?, објављена 1942, нарочито ме је заинтересовала. Идентификовала је Друштво народа као ’црвену звер‘ (Откривење 17:3). Цитирајући 11. стих, 17. поглавља Откривења, та брошурица је рекла: „Сада се може рећи да Друштво ’беше, и није више‘.“ У њој се у наставку каже: „Поново ће доћи до удруживања светских народа.“ Године 1945, више од три године касније, баш се то и десило када је била оформљена Организација уједињених нација!
Током забране литературе Сведока, могао сам да помогнем својим новопронађеним пријатељима. Када би стигла кутија с брошурицама Мир — може ли трајати?, скупштина би ми је предала да је чувам. Ко би помислио да забрањену литературу тражи у војном логору? Сваки пут кад сам присуствовао састанцима, носио сам неколико брошурица да бих и даље снабдевао браћу. Чак сам крио и њихову личну библијску литературу кад су се плашили претреса у својим кућама. Коначно, 11. децембра 1944, скинута је забрана.
Моја лојалност хришћанским учењима била је стављена на испит током божићних прослава 1943, које су биле организоване за наш војни одред. Одбио сам да учествујем, пошто сам сазнао да Исус није био рођен хладног децембра и да рани хришћани нису славили Божић. (Упореди с Луком 2:8-12.)
Када је конгрес „Уједињени објавитељи“ био одржан у Џубулпору (Џабалпуру) од 27. до 31. децембра 1944, био сам међу отприлике 150 присутних. Многи конгресни делегати су из Делхија путовали возом, путовање од преко 600 километара. Никада нећу заборавити ту дивну атмосферу на том месту на отвореном, где сам видео Јеховину организацију да делу.
Конгресни делегати су били смештени у школским спаваоницама, где смо певали песме Краљевства и уживали у срећном хришћанском дружењу. Током тог конгреса почео сам да учествујем у јавном делу проповедања, у делу које ми је од тада прирасло за срце.
Пуновремена служба у Енглеској
У Енглеску сам се вратио 1946, и убрзо сам почео да сарађујем са скупштином Волвертон. Иако смо имали само око десет објавитеља Краљевства, с њима сам се осећао као код куће, и доживео сам исто задовољство које сам имао међу браћом у Индији. Вера Клифтон се у скупштини истицала као искрена, срдачна особа. Кад сам сазнао да има исту жељу као и ја да буде пионир, како се зову пуновремене слуге, венчали смо се 24. маја 1947. Поправио сам једну камп приколицу, то јест покретну кућу, и наредне године, добили смо нашу прву пионирску доделу, провинцијски град Хантингдон.
Тих дана рано ујутро ишли смо бициклом до нашег сеоског подручја. Наше целодневно проповедање прекидала је само брза подневна пауза за сендвиче. Без обзира колико је јак био чеони ветар или колико је пуно падала киша по којој смо се возили кући, били смо срећни и задовољни у Господовом делу.
С временом, чезнули смо да проширимо нашу службу и да ову ’добру вест‘ делимо с људима из других земаља (Матеј 24:14, NW). Стога смо поднели молбу да похађамо школу за мисионаре Гилеад у Саут Ленсингу, у Њујорку, у САД. Коначно, били смо примљени у 26. разред Гилеада који је дипломирао фебруара 1956.
Проширена служба у Африци
Наша мисионарска додела је била Северна Родезија (сада Замбија) у Африци. Убрзо након доласка, позвани смо да служимо у Бетелу те земље. Као део мог бетелског посла, бринуо сам о кореспонденцији са источном Африком. Године 1956, Кенија — једна од тих источноафричких земаља — имала је само четири Сведока, док их је у Северној Родезији било преко 24 000. Вера и ја смо почели да размишљамо о томе како би било фино кад бисмо служили тамо где је већа потреба.
Онда, неочекивано, добио сам још један позив у школу Гилеад, али овог пута на десетомесечни курс за надгледнике. Након што сам оставио Веру у Северној Родезији, отпутовао сам у Њујорк, где је школа Гилеад тада била смештена. Након што сам новембра 1962. завршио курс, добио сам доделу да идем у Кенију како бих тамо основао канцеларију подружнице. До тада Кенија је имала преко сто Сведока.
По повратку у Северну Родезију да би се нашао с Вером, требало је да накратко свратим у Најроби, у Кенији. Али кад сам стигао, Бил Низбет, дипломац 25. разреда Гилеада, сачекао ме је с вестима да је постојала прилика да се добије службена дозвола како би се одмах ушло у Кенију. Приступили смо службеним властима за имиграцију, и за мање од неколико минута, добио сам дозволу за рад на пет година. Тако се никада нисам вратио у Северну Родезију; уместо тога, Вера ми се придружила у Најробију.
Након импровизованог курса свахили језика, придружили смо се малој скупштини Најроби у служби. Понекад након што бисмо прочитали нашу проповед на свахилију, домаћин би узвикнуо: „Не разумем енглески!“ Упркос томе, истрајали смо и постепено превазишли ту језичку препреку.
Наше подручје је обухватало огромне блокове кућа с таквим библијским именима као што су Јерусалим и Јерихон. Интерес је брзо побуђен и с тих подручја су дошли многи нови објавитељи Краљевства. Какав је само изванредан утицај имала библијска истина на те људе! Осећања племенске супериорности су нестала док је лојалност Краљевству донела јединство међу Јеховиним народом. Чак је дошло и до међуплеменских бракова, нешто што је веома необично међу онима који нису Сведоци.
Нови објавитељи Краљевства су с ревношћу пригрлили истину. На пример, Самсон је толико желео да библијска истина продре до његовог места да је упорно молио да се тамо пошаљу пионири. У ствари, он је проширио своју кућу у области Укамабани како би им обезбедио смештај. Убрзо је тамо била основана нова скупштина објавитеља Краљевства.
Неколико пута сам посетио нашу браћу у источноафричкој земљи Етиопији. Они су у просеку месечно проводили 20 сати у служби, упркос затварањима, батинама и сталној присмотри. Једном су два пуна аутобуса етиопске браће и сестара путовала недељу дана, прелазећи опасне планинске пролазе, да би присуствовали обласном конгресу у Кенији. Њихова сналажљивост у организовању да литература Краљевства буде доступна у њиховој земљи била је изванредна. Ми смо у Кенији били срећни што им помажемо у сталном снабдевању.
Званична забрана нашег дела у Кенији била је наметнута 1973, и мисионари су били приморани да оду. До тада смо у Кенији имали преко 1 200 Сведока, и многи од њих су били на аеродрому да нам приреде незаборавни испраћај. Њихова присутност је подстакла једног сапутника да пита да ли смо неке познате личности. Вера и ја смо се вратили у Енглеску и тамо нам је била понуђена додела, али чезнули смо да се вратимо у Африку.
Натраг у Африку
Тако, неколико месеци касније, добили смо нашу нову доделу за Бетел у Акри, главном граду западноафричке земље Гане. Ту ме је једна од мојих додела довела лице у лице с тешкоћама с којима се наша браћа тамо суочавају. Док сам бринуо о куповини хране и залиха за бетелску породицу, био сам зачуђен превеликим ценама намирница. Често особа једноставно није могла да купи потребне ствари. Несташица бензина и недостатак резервних делова узроковали су додатне проблеме.
Научио сам важност стрпљења, нешто што су наша браћа из Гане развила. Било је тако охрабрујуће видети весели став који су сачували док су одбацивали кушњу да путем подмићивања добију неопходне ствари за живот. Као резултат тога, Јеховин народ у Гани постао је добро познат по свом поштењу и на добром је гласу код многих службеника.
Међутим, упркос материјалним несташицама, тамо је постојао духовни просперитет. Широм земље, наше библијске публикације су се налазиле практично у сваком дому. И у Гани смо видели пораст броја објавитеља Краљевства са 17 156 у 1973. кад смо стигли, на преко 23 000 у 1981. Те године појава рака на кожи, који је без сумње био погоршан дугогодишњом изложеношћу сунцу у Индији и Африци, приморао нас је да напустимо Гану и да се вратимо у Енглеску ради редовног лечења.
Нове околности у Енглеској
За мене је повратак значио знатне измене у мојој служби. Био сам тако навикао да слободно говорим с људима који поштују Бога и Библију. Али у Лондону, ретко сам наилазио на такав став. Дивим се истрајности браће у Британији. То ме је подстакло да видим потребу за развијањем већег уживљавања са људима који су духовно ’клонули и сметени‘ (Матеј 9:36).
Након нашег повратка из Африке, Вера и ја смо заједно служили у лондонском Бетелу све до њене смрти септембра 1991. у 73. години живота. Није лако изгубити тако верног друга који је толике године раме уз раме радио са мном у служби. Страшно ми недостаје. Али, срећан сам што добијам добру подршку од наше бетелске породице од неких 250 чланова.
Заиста сматрам предношћу то што доживљавам даљњи напредак Јеховине организације и што видим да многи чине пуновремену службу својим начином живота. Могу вас уверити да нема бољег начина живота од овог, јер „Јехова... неће напустити своје лојалне“ (Псалам 37:28, NW).
[Слика на 23. страни]
У Енглеској смо пионирили од 1947. до 1955.
[Слика на 23. страни]
Први пут у служби током конгреса у Индији
[Слика на 23. страни]
Кад смо били мисионари у Северној Родезији
[Слика на 23. страни]
Године 1985, с пријатељима које 12 година нисмо видели