Живот због ког никад нисам пожалио

ИСПРИЧАО ПАУЛ ОБРИСТ

Године 1912, кад сам имао шест година, мајка је умрла док је рађала пето дете. Око две године касније, једна млада спремачица, Берта Вајбел, почела је да се брине за нашу породицу. Када се отац следеће године оженио њом, ми деца били смо срећни што поново имамо мајку.

ЖИВЕЛИ смо у Бругу, једном градићу у делу Швајцарске где се говори немачки. Берта је стварно била хришћанска особа, и много ми се свиђала. Она је 1908. почела да проучава публикације Истраживача Библије (Јеховиних сведока), и причала би другима о ономе што је научила.

Године 1915, убрзо након што су се Берта и отац узели, отишао сам с њом на представу „Фото-драма стварања“. Ова презентација са слајдовима и филмом Међународног друштва искрених Истраживача Библије оставила је дубок утисак на мој ум и срце. И други су били импресионирани. Дворана у Бругу била је тако пуна да је полиција затворила врата и враћала оне који су још долазили. Многи су онда помоћу мердевина покушали да уђу кроз један отворен прозор, и неколицина је успела.

Мајчин диван пример

Први светски рат је тада беснео у Европи, и људи су се плашили за будућност. Зато је посећивање од куће до куће с утешном поруком о Божјем Краљевству, као што је мајка радила, био племенит задатак. Понекад ме је пуштала да је пратим, и томе сам се много радовао. Године 1918, мајка је коначно могла да симболизује своје предање Јехови Богу крштењем у води.

Отац се није мешао у мајчино обожавање све до њеног крштења, али тада је почео да јој се противи. Једног дана је зграбио њену библијску литературу и бацио је у пећ. Мајка је могла да спасе само своју Библију из ватре. Али оно што је затим урадила било је запањујуће. Отишла је к оцу и загрлила га. Није гајила никакву озлојеђеност према њему.

Тотално изненађен, отац се стишао. Међутим, с времена на време, његово противљење је експлодирало, те смо морали да подносимо његове изливе гнева.

Посао и духовни напредак

Године 1924, након што сам завршио трогодишње шегртовање за фризера, напустио сам дом и нашао посао у делу Швајцарске где се говори француски. То ми је пружило прилику да побољшам своје знање француског језика. Иако је пресељење на неки начин спутало мој духовни напредак, никада нисам изгубио љубав према библијској истини. Зато, када сам се шест година касније вратио кући, почео сам да посећујем састанке хришћанске скупштине у Бругу.

Кратко након тога, преселио сам се у Рајнфелден, један градић удаљен отприлике 40 километара. Тамо сам радио у фризерском салону своје сестре и наставио са својим духовним напретком тако што сам се састајао с једном групицом Истраживача Библије. Једног дана када је завршио наш библијски студиј који се одржавао средином седмице, брат Зодер, старешина који је водио, упитао је: „Ко планира да у недељу учествује у служби на терену?“ Пријавио сам се, претпостављајући да ћу пратити некога и да ће ми бити показано како да обављам то дело.

Кад је дошла недеља и кад смо стигли на подручје, брат Зодер је рекао, „Г. Обрист ће радити тамо.“ Иако ми је срце куцало брже него икада раније, почео сам да посећујем људе у њиховим домовима и разговарам с њима о Божјем Краљевству (Дела апостолска 20:20). Отада се никада нисам поколебао у обављању дела проповедања за које је Исус рекао да се мора извршити пре него што дође крај овог система ствари (Матеј 24:14). Дана 4. марта 1934, кад сам имао 28 година, симболизовао сам своје предање Јехови Богу крштењем у води.

Две године касније, нашао сам посао као фризер у Лугану, једном граду у делу Швајцарске где се говори италијански. Тамо сам одмах почео да проповедам добру вест, иако сам мало знао италијански. Па ипак, током своје прве службе недељом, уручио сам 20 брошурица које сам понео са собом. С временом, могао сам да окупим неколицину заинтересованих особа да бих формирао групу за проучавање Куле стражаре. На крају се један број њих крстио, те смо у фебруару 1937. основали скупштину Јеховиних сведока у Лугану.

Два месеца касније, у априлу 1937, добио сам писмо које је драматично променило мој живот. Био је то позив да служим у Бетелу, како се називају објекти подружнице Јеховиних сведока у некој земљи. Одмах сам прихватио позив — одлука због које никад нисам пожалио. Тако сам почео оно што је постало 60-годишња каријера у пуновременој служби.

Бетелска служба у бурним временима

У то време, швајцарски Бетел се налазио у граду Берну, престоници Швајцарске. Тамо смо штампали књиге, брошурице и часописе на 14 језика, и отпремали их по целој Европи. С времена на време, носио сам на железничку станицу штампану литературу на колицима, пошто у те дане нисмо увек располагали с камионетом. Мој први задатак у Бетелу био је у одељењу за слагање, где смо слагали оловна слова с којих се штампало. Ускоро сам почео да радим на рецепцији, и, наравно, служио сам и као берберин за бетелску породицу.

Септембра 1939, букнуо је Други светски рат, и нацистички напад је проширио терор по целој Европи. Швајцарска је била неутрална земља у центру зараћених нација. На почетку смо без сметњи наставили нашу хришћанску активност. А онда, 5. јула 1940, у два сата после подне, док сам био за својим столом у холу, појавио се један цивил, у пратњи војника који је носио пушку с натакнутим бајонетом.

„Где је Циркер?“ дрекнуо је цивил. Франц Циркер је у то време био надгледник подружнице за наше дело проповедања у Швајцарској.

„Кога могу да најавим?“ упитао сам. Одмах су ме зграбили и одвукли уз степенице, захтевајући да их одведем до Циркерове канцеларије.

Целој бетелској породици — а тада нас је било око 40 — било је наређено да се окупи у трпезарији. Ван зграде су била постављена четири митраљеза како би свакога одвратила од покушаја да побегне. Унутра, око 50 војника је почело да претражује зграду. Супротно очекивањима, није пронађен никакав доказ да су Јеховини сведоци умешани у унапређивање отпора војној служби. Па ипак, велике количине литературе биле су конфисковане и одвезене у пет војних камиона.

Кад смо одбили да дозволимо да државне власти цензуришу Кулу стражару, њено издавање било је прекинуто у Швајцарској. То је значило да је мање особља потребно за рад у Бетелу, и млађи чланови породице били су охрабрени да оду и постану пионири, како се називају Јеховини сведоци који учествују у пуновременом делу проповедања.

Пионирење током рата

Јула 1940, вратио сам се у део Швајцарске где се говори италијански, близу Лугана, где сам живео пре него што сам дошао у Бетел. Ово тврдо католичко подручје, које је до тада било и под јаким утицајем фашизма, постало је моја пионирска додела.

Ретко да је прошао дан а да ме није зауставила полиција која је захтевала да се оканим своје активности проповедања. Једног дана док сам разговарао с једном женом на капији баште, један човек у цивилу ме је зграбио с леђа, одвео у патролна кола и одвезао у Лугано. Тамо ме је предао полицији. Кад су ме питали, објаснио сам да нам је Јехова Бог заповедио да проповедамо.

„Овде на земљи, ми смо ти који заповедамо“, дрско је одговорио официр. „Бог може да заповеда на небу!“

Током рата, било је нарочито важно да следимо Исусов савет да будемо „мудри [„опрезни“, NW] као змије а безазлени као голубови“ (Матеј 10:16). Зато сам већину своје литературе скривао у унутрашње џепове кошуље. И да бих био сигуран да нећу ништа изгубити, носио сам димије које су биле чврсто скупљене испод колена.

С временом сам добио упутство да се преселим у долину Енгадине, где се наставила игра мачке и миша с полицијом. То је прелепа долина у источним швајцарским Алпима, која је зими завејана сметовима, тако да сам тражио да ми пошаљу моје скије како бих се могао кретати по том подручју.

Топле рукавице су преко потребне кад се током хладне зиме путује скијама. Због непрестане употребе, моје су се ускоро изанђале. Како сам само био захвалан кад сам једног дана поштом добио потпуно неочекивану пошиљку у којој су били један ручно штрикан пуловер, као и топле рукавице! Једна хришћанска сестра из моје бивше скупштине у Берну направила их је за мене. Чак и сада када размишљам о томе, ганут сам са захвалношћу.

Многе радосне предности

Године 1943, стање у Швајцарској је почело да се стабилизује, и био сам позван назад да служим у Бетелу. Због извесних проблема у француској скупштини у Лозани, удаљеној око 100 километара, било ми је додељено да редовно посећујем тај град како бих помагао објавитељима да стекну исправно гледиште о Божјој организацији.

Касније сам једно време служио као покрајински надгледник за све француске скупштине у Швајцарској. Почетком седмице сам радио у Бетелу, али сам петак, суботу и недељу проводио посећујући другу скупштину сваке седмице, трудећи се да будем од духовне помоћи. Поред тога, када је 1960. била основана француска скупштина у Берну, постао сам њен председавајући надгледник. Служио сам у том својству до 1970, када се Бетел преселио из Берна на своју садашњу прелепу локацију у граду Тун.

Био сам срећан што сам у Туну пронашао малу италијанску групу Сведока, и почео сам да радим с њима. С временом је била основана скупштина, те сам један број година служио као њен председавајући надгледник, док млађа браћа нису постала квалификована да преузму ту одговорност.

Оно што сматрам нарочито радосном предношћу јесте присуствовање међународним конгресима Јеховиног народа. На пример, 1950. је био сећања вредан конгрес Раст теократије, на стадиону Јенки, у Њујорку. То што сам посетио светску централу Јеховиних сведока у Бруклину, у Њујорку, оставило је трајан утисак на мене. Исто тако никада нећу заборавити говор брата Милтона Г. Хеншела наредне године на конгресу Чисто обожавање, у Лондону, у Енглеској, који је истакао Исусове речи: „Ја вам кажем: Ако они ућуте, камење ће повикати“ (Лука 19:40). Брат Хеншел је упитао: „Да ли мислите да ће камење морати да повиче?“ Још увек у својим ушима могу чути громко „Не!“ које је дошло из десетине хиљада грла.

Када сам давне 1937. отишао у Бетел, мој отац, који је сазнао да добијамо само малу накнаду, забринуто је упитао: „Сине, како ћеш живети под старе дане?“ Одговорио сам му цитирајући речи псалмисте Давида: „Не видех праведника напуштена, нити хлеба деца његова да просе“ (Псалам 37:25). Те речи су се у мом случају свакако испуниле.

Како сам само срећан што се пре више од 80 година, Берта Вајбел удала за оца и што сам путем њеног примера и вођства упознао Јехову и његове особине! Иако су јој се остали чланови породице ругали, она је верно служила Јехови све до смрти 1983. Никада није изразила жалост што је служила свом Богу, Јехови; нити сам ја икада пожалио што сам остао самац и потпуно посветио свој живот Јеховиној служби.

[Слика на 25. страни]

На послу у Бетелу