Како је Библија доспела до нас — први део

Други и трећи део изаћи ће у издањима од 15. септембра односно 15. октобра.

У ЈЕДНОЈ малој радионици, један штампар и његово младо шегрче, уједначено рукују својом пресом дрвеног оквира, док пажљиво на слог полажу чист арак папира. Како повлаче странице, проверавају штампани текст. На канапима развученим од зида до зида, обесили су пресавијене странице да се суше.

Изненада, чује се силовито лупање на вратима. Сав усплахирен, штампар је одшкринуо врата, и улетела је група наоружаних војника. Почели су да трагају за најоцрњенијом врстом илегалне литературе — за Библијом на језику обичног народа!

Дошли су прекасно. Упозорени на опасност, тај преводилац и његов помоћник, већ су збрисали из радионице, зграбивши нарамак страница и сада беже преко реке Рајне. Барем су спасли део свог дела.

Преводилац у овом догађају био је Вилијам Тиндејл, који је 1525. у Келну, Немачка, покушавао да одштампа свој забрањени „Нови Завет“ на енглеском. Испоставило се да је његово искуство далеко од јединственог. Кроз скоро 1 900 година откако је завршено писање Библије, многи мушкарци и жене ризиковали су све да би преводили и делили Реч Божју. Ми данас још увек имамо користи од њиховог рада. Шта су то чинили? Како су Библије које сада држимо у рукама доспеле до нас?

Рано преписивање и превођење Библије

Праве Божје слуге одувек су високо поштовале Његову Реч. New Catholic Encyclopedia потврђује: „Попут својих јеврејских праотаца, рани хришћани су вредновали читање Светих књига. Опонашајући Исусов пример (Мт 4.4; 5.18; Лк 24.44; Јн 5.39), апостоли су добро познавали С[тари] З[авет] што је претпостављало дуготрајно и пажљиво читање и проучавање, и на то су подстицали своје ученике (Рим 15.4; 2. Тм 3.15-17).“

У ту сврху, морали су се сачинити примерци Библије. У претхришћанско доба, већину овог посла обављали су изванредни стручњаци ’вешти преписивачи‘, који су се ужасавали од прављења грешака (Јездра 7:6, 11, 12, NW). Стремећи ка савршенству у томе, поставили су једно високо мерило за све касније преписиваче Библије.

Међутим, током четвртог века пре н. е., изникао је један проблем. Александар Велики је желео да се сви људи на свету поуче грчкој култури. Његова освајања учврстила су општи грчки, то јест коине, као светски језик широм средњег истока. Као последица тога, многи Јевреји су одрасли а да никада нису научили да читају хебрејски, и тако нису могли да читају Писмо. Стога, око 280. пре н. е., једна група хебрејских изучавалаца окупила се у Александрији, Египат, да би превела Библију са хебрејског на популарни коине. Њихов превод постао је познат као Септуагинта, латински израз за „седамдесеторицу“, што указује на приближан број преводилаца за које се верује да су били укључени. Завршена је око 150. пре н. е.

У Исусово време, хебрејски се још увек користио у Палестини. Ипак је, тамо а и у осталим раштрканим провинцијама римског света, преовладавао коине. Отуда су хришћански писци Библије користили овај уобичајени облик грчког, да би дошли до што је могуће више људи из нација. Осим тога, обилно су цитирали из Септуагинте и из ње користили многе изразе.

Пошто су рани хришћани били ревни мисионари, брзо су постали вични у употреби Септуагинте, да би доказали да је Исус био дугоочекивани Месија. То је Јевреје продрмало и покренуло их да сачине неке нове преводе на грчком, обликоване тако да хришћане лише аргумената, тиме што су ревидирали њихове омиљене доказне цитате. На пример, Септуагинта у Исаији 7:14 користи грчку реч која значи „девица“, што пророчански указује на Месијину мајку. Нови преводи користили су једну другачију грчку реч, која значи „млада жена“. Даљње коришћење Септуагинте од стране хришћана, коначно је покренуло Јевреје да потпуно напусте своју тактику и да подстичу повратак на хебрејски текст. На крају се испоставило да ће овај поступак бити благослов за касније превођење Библије, јер је помогао да хебрејски језик остане жив.

Први хришћански издавачи књига

Ревни рани хришћани латили су се прављења што је могуће више примерака Библије, све руком преписиваних. Такође су уместо да и даље користе свитке, утирали пут употреби кодекса, који је имао странице попут савремене књиге. Осим што је био много прикладнији за брзо проналажење стихова, кодекс је у једном једином тому могао садржати више него што би се могло уписати на један свитак — рецимо, целокупне Грчке списе или чак целу Библију.

Канон Хришћанских грчких списа завршен је око 98 н. е. заједно с књигама последњег преживелог апостола, Јована. Од примерка Јовановог јеванђеља, постоји један фрагмент зван Рајландс папирус 457 (P⁠⁵²) који потиче најкасније из 125. н. е. Већ у раздобљу од 150. па до 170. н. е. Татијан, ученик Јустина Мученика, сачинио је Diatessaron, један комбиновани извештај о Исусовом животу састављен из она иста четири јеванђеља која се налазе и у данашњим Библијама.a То указује да је он једино ова јеванђеља сматрао аутентичнима и да су већ била у оптицају. Око 170. н. е. сачињен је најранији познати каталог књига „Новог завета“, назван Мураторијев фрагмент. Он наводи већину књига Хришћанских грчких списа.

Ширење хришћанских веровања убрзо је створило потражњу за преводима Хришћанских грчких списа као и Хебрејских списа. Коначно су сачињени бројни преводи на таквим језицима као што су јерменски, коптски, грузијски и сиријски. Често су се само у циљу тога састављали алфабети. На пример, каже се да је Улфил, један римокатолички бискуп из четвртог века, осмислио готско писмо да би превео Библију. Али је изоставио књиге о Краљевима јер је мислио да би оне покренуле ратне тежње Гота. Међутим, овај потез није спречио „покрштене“ Готе да 410. н. е. опљачкају Рим!

Латинске и словенске Библије

У међувремену, латински је задобијао важност и појавило се неколико превода на старолатинском. Али су они варирали у стилу и прецизности. Зато је 382. н. е., папа Дамас опуномоћио свог секретара Јеронима да припреми једну ауторитативну Библију на латинском.

Јероним је почео са ревидирањем латинских превода Хришћанских грчких списа. Међутим, у погледу Хебрејских списа инсистирао је да преводи са изворног хебрејског. Тако је 386. н. е. прешао у Витлејем да изучава хебрејски и да тражи помоћ од равија. Овим је подигао знатну полемику у црквеним круговима. Неки су, укључујући и Јеронимовог савременика Августина, веровали да је Септуагинта надахнута и оптужили Јеронима „да је прешао Јеврејима“. Напредујући, Јероним је окончао свој рад око 400. н. е. Тиме што се верно држао изворних првобитних језика и докумената, и тиме што је преводио на тадашњи живи језик, Јероним је за 1000 година ишао испред савремених техника превођења. Његово дело постало је познато као Вулгата или Обичан превод, и вековима је људима користило.

У источном хришћанском свету, многи су још увек могли читати Септуагинту и Хришћанске грчке списе. Међутим, језици и дијалекти из групе словенских језика, ушли су у свакодневну употребу у источним деловима Европе. Ћирило и Методије, два брата која су говорила грчки, 863. н. е. отишла су у Моравску, сада је то у Чешкој Републици. Почели су да преводе Библију на старословенски. Да би то учинили, саставили су глагољицу, коју ће касније истиснути ћирилично писмо, које је добило име по Ћирилу. Она је била изворник данашњих руских, украјинских, српских и бугарских рукописа. Библија на словенском, генерацијама је служила људима тога краја. Међутим, с временом како се мењао језик, она је постала неразумљива просечној особи.

Библија на хебрејском преживљава

Током тог периода, од око шестог до десетог века н. е., једна група Јевреја знана као Масорети, развила је систематски метод преписивања да би сачувала текст Хебрејских списа. Ишли су тако далеко да су бројали све ретке чак и свако словце, бележећи разлике међу манускриптима, и све то у напору да се сачува један аутентични текст. Њихов труд није био узалудан. Да наведемо један пример, упоређивање савремених масоретских текстова, са свицима с Мртвог мора, који су написани између 250. пре н. е. и 50. н. е., показују да нема доктринарних промена у преко 1 000 година.b

У Европи је средњи век нашироко истозначан с Мрачним веком. Читање и учење међу становништвом било је на мртвој тачки. На крају, чак и свештенство највећим делом није знало да чита црквени латински, и често није знало да чита ни свој матерњи језик. У Европи је то исто било време када су Јевреји трпани у гета. Делимично због ове изолације, очувано је знање о библијском хебрејском. Међутим, због предрасуда и неповерења, јеврејско знање често није било доступно ван гета. Поврх тога, знање грчког опадало је у западној Европи. То стање се надаље погоршавало због тога што су западне цркве дубоко поштовале Јеронимову латинску Вулгату. Она је понајчешће сматрана јединим одобреним преводом, иако је латински пред крај масоретског периода почео да постаје мртав језик. Стога, како је жеља за упознавањем Библије полако почела да клија, постављена је позорница за огроман сукоб.

Превођење Библије наилази на противљење

Године 1079, папа Гргур VII издао је први од многих средњовековних црквених едиката, који забрањује производњу а понекад, чак и поседовање превода̂ на говорном језику. Опозвао је дозволу да се обави богослужење на словенском језику, зато што би то захтевало да се преведу делови Светог писма. У потпуној супротности ставу првих хришћана, он је записао: „Свемогућем Богу је угодно да на неким местима свети списи буду тајна.“ Са овим као званичним црквеним ставом, подстрекачи читања Библије сматрани су све опаснијима.

Упркос неповољној клими, преписивање и превођење Библије на народни језик и даље је текло. У Европи су преводи на многим језицима били тајно у оптицају. Сви су били руком писани, све док средином 1 400-их, у Европи није изумљено штампање покретним словима. Али, пошто су примерци били скупи и бројчано ограничени, један обичан становник сматрао би се срећником што има само један део неке библијске књиге, или само неколико страница. Неки су научили напамет позамашне делове, чак и целе Хришћанске грчке списе!

Међутим, с временом су настала комешања нашироко распрострањених покрета за реформу цркве. Она су делимично била подстакнута обновљеном свесношћу о важности Речи Божје у свакодневном животу. Како ће ови покрети и развој штампања утицати на Библију? И шта је с Вилијамом Тиндејлом и његовим преводом поменутим у уводу? У будућим издањима пратићемо ову фасцинантну причу и то све до нашег времена.

[Фусноте]

[Табела на странама 8, 9]

Кључни датуми у преношењу Библије

(За комплетан текст, види публикацију)

ПРЕ НОВЕ ЕРЕ (ПРЕ Н. Е.)

Хебрејски списи завршени око 443. пре н. е.

400 пре н. е.

Александар Велики (умро 323. пре н. е.).

300 пре н. е.

Септуагинта започета око 280. пре н. е.

200 пре н. е.

НОВЕ ЕРЕ (Н. Е.)

Јерусалим уништен 70. н. е.

Грчки списи завршени 98. н. е.

100 н. е.

200 н. е.

300 н. е.

400 н. е.Јеронимова латинска Вулгата око 400. н. е.

500 н. е.

600 н. е.

Припремљен масоретски текст

700 н. е.

800 н. е.

Ћирило у Моравској 863. н. е.

900 н. е.

1 000 н. е.

1 100 н. е.

1 200 н. е.

1 300 н. е.

[Слика на 9. страни]

Рани хришћани утирали су пут употреби кодекса

[Слика на 10. страни]

Јероним је отишао у Витлејем да изучава хебрејски