Да ли се празници жетве допадају Богу?

СОЧНО воће, предивно поврће, и снопови здравих житарица, све то на једној гомили представља привлачну слику. У време жетве такви призори красе олтаре и проповедаонице цркава широм Енглеске. У Европи, као и другде, бројни празници означавају како почетак тако и завршетак сезоне жетве.

Они чије издржавање зависи од тла посебно су захвални за производе земље. Заиста, Бог је позвао древну нацију Израел да слави три годишња празника која су била тесно повезана са жетвом. На почетку пролећа, током Празника бесквасних хлебова, Израелци су приносили Богу сноп првина жетве јечма. На Празник седмица (то јест, Педесетницу) крајем лета, приносили су хлебове начињене од првина жетве пшенице. У јесен је долазио Празник бербе, који је означавао завршетак израелске пољопривредне године (Излазак 23:14-17). Ти празници су били „свети сабори“ и времена радовања (Левитска 23:2; Поновљени закони 16:16).

Шта је онда с данашњим жетвеним прославама? Да ли се оне допадају Богу?

Паганске везе

Узнемирен секуларном природом традиционалне гозбе у време жетве и пијанством повезаним с том прославом, један англикански свештеник из Корнвала, у Енглеској, одлучио је 1843. да оживи један средњовековни обичај жетве. Узео је нешто од првог пожњевеног жита и од њега начинио хлеб за заједничку прославу у својој цркви. Чинећи то, он је овековечио празник Ламас — „хришћанску“ прославу за коју неки кажу да је имала порекло у древном обожавању келтског бога Луга.a Тако данашњи англикански празник жетве има паганско порекло.

Шта је с другим прославама које се збивају на завршетку сезоне жетве? Према делу Encyclopædia Britannica, многи обичаји који обележавају те празнике вуку своје порекло из „анимистичког веровања у дух жита или мајку жита“. У неким подручјима фармери су веровали да у задњем снопу жита који треба пожети пребива један дух. Да би истерали тог духа, они су то жито ударали о тло. На другим местима, они су неколико струкова жита сплели у једну „житну лутку“ коју су чували на сигурном ради „среће“ до сетве следеће године. Тада су зрна из тог жита сејали у земљу у нади да ће то благословити нови усев.

Неке легенде повезују време жетве с обожавањем вавилонског бога Тамуза, супруга богиње плодности Иштар. Одсецање зрелог класја жита било је паралела Тамузове преране смрти. Друге легенде чак повезују време жетве с људском жртвом — што је пракса која је Јехови Богу одвратна (Левитска 20:2; Јеремија 7:30, 31).

Које је Божје гледиште?

Божји поступци с древним Израелом јасно откривају да Јехова, Створитељ и Извор живота, захтева искључиву оданост од својих обожавалаца (Псалам 36:10; Наум 1:2, NW). У време пророка Језекиља, пракса плакања над богом Тамузом била је ’велика гадост‘ у Јеховиним очима. То је, заједно с другим кривим религиозним обредима, навело Бога да затвори уши на молитве тих лажних обожавалаца (Језекиљ 8:6, 13, 14, 18).

Упореди то с оним што је Јехова Бог упутио Израел да слави у повезаности са жетвом. На Празнику бербе, Израелци су држали свечани сабор током кога су млади и стари, богати и сиромашни, живели у привременим боравиштима украшеним бујним гранама дивног дрвећа. То је за њих било време великог радовања, али такође је било време за размишљање о избављењу које је Бог уделио њиховим прецима у време Изласка из Египта (Левитска 23:40-43).

Током израелских празника, приноси су ношени пред Јехову, јединог правог Бога (Поновљени закони 8:10-20). Што се тиче горе поменутих анимистичких веровања, Библија нигде не говори да плодови, као што су снопови пшенице, имају неку душу.b А Писмо јасно показује да су идоли неживи, да не могу да говоре, виде, чују, миришу, осећају, нити да пруже својим обожаваоцима икакву помоћ (Псалам 115:5-8; Римљанима 1:23-25).

Данашњи хришћани нису под савезом Закона који је Бог закључио с древном нацијом Израел. Заиста, Бог га је ’узео и приковао на Исусов крст‘ (Колошанима 2:13, 14). Јеховине данашње слуге живе по ’закону Христовом‘ и с цењењем се одазивају на све што Бог пружа (Галатима 6:2).

Апостол Павле је јасно навео да су јеврејски празници били „сен онога што ће доћи“, додавши, „а стварност је Христос“ (Колошанима 2:16, 17, Ча). Према томе, прави хришћани прихватају библијско резоновање: „Што многобошци жртвују, демонима приносе на жртву, а не Богу... Не можете пити чашу Господњу и чашу демонску“ (1. Коринћанима 1:20, 21, Ча). Осим тога, хришћани се држе налога да ’не дирају што је нечисто‘. Да ли празници жетве у твојој средини имају паганско порекло? Ако имају, истински хришћани могу избећи да увреде Јехову тако што одбијају да се на било који начин уплету у такво загађено обожавање (2. Коринћанима 6:17).

Кад дете које има цењење добије поклон од свог оца, коме се оно захвали? Неком потпуном странцу или свом родитељу? Срдачном молитвом Божји обожаваоци свакодневно захваљују Јехови, свом небеском Оцу, за његову обилну дарежљивост (2. Коринћанима 6:18; 1. Солуњанима 5:17, 18).

[Фусноте]