Како задржати радост у пуновременој служби
ИСПУЊЕЊЕ библијског пророчанства јасно показује да живимо у последњим данима овог безбожног система. Пошто су свесне тога, слуге Јехове Бога проводе онолико времена колико разумно могу у ширењу добре вести о његовом Краљевству. Преко 600 000 Сведока за Јехову испланирало је свој живот тако да би учествовало у пуновременој служби. Неки од њих су пуновремени објавитељи Краљевства који се зову пионири. Други су бетелски добровољци у централи Watch Tower Societyja или у његовим канцеларијама подружница. А други су пак мисионари и путујући надгледници.
Библија указује да ће у последњим данима бити „критична времена с којима ће се тешко излазити на крај“ (2. Тимотеју 3:1-5, NW). Грчки библијски текст користи један израз који се може превести „сурова одређена времена“. Дакле, нико не треба да очекује да у наше време има живот без проблема. Код неких хришћанских слугу, чини се да су проблеми толико озбиљни, да се можда питају: ’Да ли могу да наставим с пуновременом службом, или морам да престанем?‘
Које ситуације могу навести некога да преиспита своју ситуацију као пионира, бетелског добровољца, путујућег надгледника или мисионара? Можда постоји неки озбиљан здравствени проблем. Можда је неком старом или немоћном рођаку потребна стална брига. Можда неки брачни пар оснива породицу. Сви који прекидају пуновремену службу из таквих разлога и због библијских обавеза, не треба да се стиде због те промене.
Међутим, шта ако неко планира да прекине с пуновременом службом због недостатка радости? Можда један пионир види мало одзива у својој служби и пита се: ’Зашто да наставим са самопожртвованим начином живота када врло мало њих слуша?‘ Можда неки бетелски добровољац није толико срећан због свог задатка. Или може бити да рђаво здравље које изједа, иако не искључује пионирску службу, на крају нагриза срећу неке особе. Како такве особе могу задржати своју радост? Размотримо шта кажу неке искусне слуге.
Изаћи на крај с разочарањем
Ани, родом из Швајцарске, похађала је 1950. године Библијску школу Гилеад Watchtowera. Ишчекивала је мисионарску доделу на другом континенту. Када је добила доделу за рад у Бетелу у Европи, Ани је била разочарана. Па ипак, прихватила је доделу у Преводилачком одељењу и још увек ради тај посао. Како је савладала разочарање? „Било је, и још увек има доста посла који треба урадити. Моја осећања и склоности нису толико важни као посао“, објашњава Ани.
Ако смо разочарани нашом доделом, можда бисмо могли развити Анин став. Наше личне склоности нису од највеће важности. Оно што је најважније јесте да се све различите одговорности у вези са ширењем поруке о Краљевству добро извршавају. Пословице 14:23 кажу нам да „сваки труд користи даје“. Без обзира на то коју смо доделу добили, верно извршавање тога доприноси успеху дела Краљевства. И у томе може бити велико задовољство — да, радост — у том делу које је дао Бог. (Упореди са 1. Коринћанима 12:18, 27, 28.)
Слагати се с другима
Пуновремена служба обухвата близак контакт с људима свакојаког соја — у служби на терену, у Бетелу, у мисионарском дому, или док путујући надгледник посећује једну скупштину за другом. Дакле, радост у великој мери зависи од тога колико се добро слажеш с другима. Међутим, ’сурова времена‘ проречена за ове последње дане, људске односе стављају под велики притисак. Како један слуга може избећи да изгуби радост, чак и када га неко узнемирава? Можда нешто можемо научити од Вилхелма.
Вилхелм је 1947. постао члан једне бетелске породице у Европи. После тога је проводио време у пионирском делу и у служби као путујући надгледник. „Ако моја супруга и ја видимо нешто што мислимо да није исправно или нас лично брине, кажемо Јехови како се осећамо и затим му препустимо да он то реши“, објашњава Вилхелм (Псалам 37:5).
Можда си и сам узнемирен понашањем неког сухришћанина који без поштовања или непромишљено разговара с тобом. Сети се да сви ми много грешимо у нашем говору (Јаков 3:2). Зашто онда не искористиш ту ситуацију да се приближиш ’Ономе који слуша молитве‘? (Псалам 65:3). Разговарај с Јеховом о томе, и затим препусти то у његове руке. Ако Бог жели да изврши промене, он ће то и учинити. Они који живе у мисионарском дому можда ово треба да задрже у мислима ако се развију проблеми такве врсте, јер ће им то помоћи да задрже радост у Јеховиној служби.
Кад си слабог здравља
Мало људи увек има добро здравље. Чак и они који су у такозваним најбољим годинама можда су погођени депресијом или болешћу. Због лошег здравља неки морају да прекину с пуновременом службом, али после тога одлично раде као објавитељи Краљевства. Међутим, други могу да обављају пуновремену службу упркос слабом здрављу. На пример, узмимо у обзир Хартмута и Гислинд.
Хартмут и Гислинд су брачни пар који је провео 30 година у пионирској, мисионарској и путујућој служби. Обоје су патили од напада озбиљних болести које су их понекад телесно и емоционално исцрпљивале. Па ипак, они обављају изврстан посао и могу охрабрити друге који доживљавају сличне кушње. Какав савет они дају? „Гледај на будућност, а не на прошлост. Искористи сваку ситуацију до максимума. Сваки дан може донети бар једну прилику да хвалиш Јехову. Искористи ту прилику, и уживај у њој.“
Размисли о случају Ханелоре. Имала је проблема с болешћу која се увек изнова враћала током 30 година пионирске, мисионарске, путујуће службе с њеним мужем, и бетелске службе. Ханелора каже: „Концентришем се на спорно питање које је поставио Сотона — да људи служе Јехови само кад им је то лако. Тиме што подносим кушње, могу имати удео у доказивању да Сотона није у праву.“ То може бити снажна мотивација. Запамти да је Јехови важна твоја лична лојалност према њему кад си на испиту (Јов 1:8-12; Пословице 27:11).
Када настојиш да донесеш уравнотежену одлуку што се тиче твог здравља, размотри две карактеристике пророчанства Исуса Христа о свршетку система ствари. Исус је прорекао да ће по многим местима бити пошасти. Такође је рекао: „Ово јеванђеље о краљевству проповедаће се по свему свету“ (Матеј 24:3, 14; Лука 21:11). Исус је знао да ће се у последњим данима његови следбеници борити с болешћу. Али он је схватао да ће у делу проповедања учествовати не само они који имају добро здравље већ и они који су озбиљно болесни. Ако можемо да наставимо с пуновременом службом упркос лошем здрављу, Јехова неће заборавити љубав коју показујемо за његово име (Јеврејима 6:10).
Задржати радост упркос апатији у јавности
На наш став може утицати то како људи реагују на дело проповедања о Краљевству. „Чак је и пионирима тешко да започну разговор са станарем“, каже један искусан слуга. „Сви се морамо борити да задржимо радост.“ Да, апатија у јавности може ослабити нашу радост у служби на терену. Како онда један пионир који редовно наилази на равнодушност може задржати своју радост? Искусне слуге пружају следеће испробане и проверене предлоге.
Апатија представља изазов, али не треба да значи пораз. Раширена равнодушност, сама по себи, није разлог да се прекине с пуновременом службом. Можемо задржати радост упркос апатији ако издвојимо адекватно време за марљиво проучавање Писма. Оно нас ’оспособљава за свако добро дело‘, а то обухвата и разговарање са онима који не желе да слушају добру вест (2. Тимотеју 3:16, 17). Премда људи нису хтели да слушају пророка Јеремију, то га није зауставило (Јеремија 7:27). Кад проучавамо Библију помоћу хришћанских публикација, можемо извући велику корист ако запазимо мисли које јачају нашу веру и које нам помажу да изађемо на крај са апатијом.
Узмимо да је апатија изазов, и размотримо наш став према онима којима проповедамо. Зашто су равнодушни? На пример, један од разлога за раширену апатију у деловима Европе јесте жалостан досије криве религије. Људи више не сматрају да религија има место у њиховом животу, нити желе да имају посла с њом. Ми треба да будемо флексибилни, да разговарамо с људима о ономе што их погађа, као што је незапосленост, здравље, криминал, нетолеранција, околина и опасност од рата.
У нашим уводним речима станару, могли бисмо споменути неку ствар од локалног интереса. То је оно што је Дитмар покушао када је проповедао у једном селу у коме је имао мало успеха. Један становник је споменуо да се претходног дана у селу догодила нека трагедија. Дитмар је после тога на сваким вратима изразио искрено жаљење због те трагедије. „Одједном су људи почели да причају“, каже он. „Свима је у мислима била та трагедија. Тог дана сам имао многе фине разговоре јер сам показао да ме занима њихов живот.“
Ми треба да дамо људима сведочанство о Краљевству где год да их нађемо. Неформално сведочење може бити плодно, и можемо се вежбати у овој активности тиме што користимо понуђене предлоге у публикацијама темељеним на Библији. Радост може проистећи из неколико пријатељских речи или из уручивања станару примерака часописа Кула стражара и Пробудите се! Ако смо извршили накнадну посету и почели да водимо библијски студиј с неком заинтересованом особом, могли бисмо питати: „Да ли познајете још некога ко би желео да проучава Библију?“ То би могло водити до успостављања још једног кућног библијског студија. У сваком случају, будимо позитивни, у молитви се ослањајмо на Јехову, и не дозволимо апатији да нас обесхрабри.
Охрабрење од других
Јирген и Кристине су пионирили и били ангажовани у путујућој служби више од 30 година. Једном су имали доделу која је обухватала проповедање у једном подручју на коме су људи углавном били апатични и тврдоглави. Како су само Јирген и његова жена чезнули за мало охрабрења! Међутим, из неког разлога други у скупштини нису се одазвали на њихову потребу.
Зато Јирген из искуства зна да је „неким пионирима тешко. Потребно им је више охрабрења од старешина и других објавитеља“. Бог је рекао Мојсију да охрабри и ојача Исуса Навина (Поновљени закони 3:26-28). И хришћани треба да буду извор охрабрења једни другима (Римљанима 1:11, 12). Објавитељи Краљевства могу охрабрити оне у пуновременој служби изграђујућим речима и тиме што их с времена на време прате у служби.
Радост Јеховина — наша сила
Хришћани који су већи део свог живота провели као пионири или мисионари, служећи у Бетелу, или посећујући скупштине у путујућем делу, открили су да је већина проблема краткотрајна, али неки су и дуготрајни. Чак ни то што изгледа да неки проблеми неће никада нестати, не треба да нас лиши радости. Рамон, који служи на страној додели већ више од 45 година, подсећа нас да кад год нас проблеми растуже „треба да мислимо на многе благослове које имамо и на хиљаде других који подносе веће тешкоће“. Заиста, сва наша браћа у свету подносе патње, и Јехова уистину брине за свакога од нас (1. Петрова 5:6-9).
Зато онда, ако нам наше личне околности допуштају да учествујемо у пуновременој служби и да останемо у њој, задржимо радост тиме што се ослањамо на нашег небеског Оца. Он јача своје слуге, и сви треба да запамтимо да је ’радост Јеховина наша сила‘ (Немија 8:10).
[Слика на 21. страни]
„Моја осећања и склоности нису толико важни као посао“
[Слика на 22. страни]
„Ми кажемо Јехови како се осећамо и затим му препустимо да он то реши“
[Слика на 23. страни]
„Искористи сваку ситуацију до максимума. Сваки дан може донети бар једну прилику да хвалиш Јехову“
[Слика на 23. страни]
„Тиме што подносим кушње, могу имати удео у доказивању да Сотона није у праву“
[Слика на 24. страни]
„Неким је пионирима тешко. Потребно им је више охрабрења од старешина и других објавитеља“
[Слика на 24. страни]
„Треба да мислимо на многе благослове које имамо“